Sergej, Tito i Đido

I – kakav mi je utisak. Očekivan. Sergej par lui meme. Duhovit. Kurčevit. Nemrsomudljiv. Nepredvidiv. Šta će na kraju ispasti od Sergejevog političkog angažmana, ne znam, ali jedna stvar je sigurna – na srpskoj političkoj sceni neće biti ovako smorno i dosadno. Pozorišna ili politička, scena je scena, a tu je Sergej nenadmašan. A zna i da napravi – scenu.

Pročitah, međutim juče da Snežana Čongradin – čija je inače svaka ka vladičina – podozreva da se Sergej uključio u napredni pokret da bi udahnuo politički život Đilasu i Jeremiću, a istu sumnju čuh i na kafenisanju sa mojim pajtašima. Usrdno se nadam da je ta sumnja neosnovana, jer ako to radi, Sergej džaba kreči. Đilasu i Jeremiću politički se život naprosto ne može udahnuti, oni su odavno politički mrtvi, nije njih usmrtila Vučićeva propagandna mašinerija – ona samo gazi po njihovim (političkim) leševima – Đido i Vuko su rođeni politički mrtvi, ta dva (politička) leša su zlatni rudnik za Vučića, malo ko uspešnije radi za njega, a evo i zašto.

Ni Đido ni Vuko nisu političari po vokaciji i iz strasti, kakvi su, recimo, bili pokojni Đinđić i Batić, za koje je opozicioni status bio energetski napitak i motivacija, a ne Božija kazna i koji su sa istom revnošću radili i u opoziciji i na vlasti. Znamo zašto se Đido uključio u napredni pokret – i funkcionisao unutar sistema koji su ustrojili sposobniji – a zašto se Vuko, JexS-ov runaway potrčko, „politizovao“, to pretpostavljam, ni on ne zna, iako misli da zna. Zajebao se, međutim, u računu. Rogonja će mu uskoro ispostaviti ceh.

U tom smislu Snežana i mojih sedam patuljastih pajtaša ne treba da brinu. Ni ser Lorens Olivije ne bi bio u stanju da Đida i Vuka reinstalira na vlast. Nemaju, naprosto, „visinu“, Đilas nema ni stranku, Vuko je bajagi ima, ali u nju veruje otprilike koliko je Tomčilo Nikolić verovao u EU, to svi vide i to – jednostavno – niko NEĆE, osim nekolicine kojima dvojac (škrto) plaća da HOĆE.

Sledi gotik priča o oživljavanju mrtvaca. Tamo negde, početkom devedesetih, zgađen nepočinstvima Titovih pionira, u gluvo doba noći (i u naćefleisanom stanju) odlučih da oživim Tita. Odmah sam sa reči prešao na dela. Nekoliko mojih drugara i ja ogrnusmo se ex-yu barjacima (ležali su u ostavi za metle) i – cap – pravo pred gigantski Titov spomenik. Tu, pred (pod) Titovim spomenikom stadoh da bogoradim i da ponavljam kabalističku formulu „shema, druže Tito, emeth, emeth, bla, bla, bla“ u nadi da će Broz oživeti i rasterati pionire kao mačke sa jebališta. Ne treba valjda pominjati da sam džaba krečio, ali treba reći da sam ipak bio bliži oživljavanju Tita – gradska legenda tvrdi da mi je Tito čak namignuo, ali da za više nije imao snage – nego Serdjo političkoj reanimaciji Đida i Vuka, ako je to naumio. Ima i naravoučenije. Tita sam oživljavao ja, izraziti nekomunista, posle mesec-dva u ropotarnicu istorije su ga bacili izraziti komunisti. Izvuci pouku, Sergej.