Neki moji drugari, redovni čitaoci Famoznog, smatraju da moja malenkost isuviše ozbiljno shvata podfamozni komentatorluk, ja pak držim da komentatorluk treba shvatiti još ozbiljnije, u stvari samrtno ozbiljno jer je to autentični vox populi, Srbija u malom i da se – ako komentatore pomnožiš sa nekom velikom brojkom (dokonajte ga odlikaši) – dobija prava slika stanja stvari u zemlji ponosnih jarbola.

Nisu, dakle, komentatori – bar nisu na javi, i bar ne kad ne komentarišu – gomila botova, iskompleksiranih drkadžija, nadžak baba i elebaka, iako u stvari jesu, a mogli bi da ne budu. O, ne! Smem se opkladiti da su izvan čemernog sveta cyber anonimnosti svi oni/one (naoko) integrisane ličnosti, često sa solidnim formalnim obrazovanjem. Ima čak među njima – nije mi to kao prekaljenom čitaocu promaklo – dilbera koji me redovno i žestoko napušavaju, a za koje sam apsolutno siguran da me lično i dobro poznaju, jer im se u komentarima omiču izricaji koje može izreći samo osoba koja o meni zna stvari poznate samo jednom uzanom krugu, poput, recimo, vrlo malom broju ljudi poznatog nadimka mi iz detinjstva – Lale.

Komentatorluk je beskrajno (ni izbliza istraženo) polje mojih kuhinjsko-socioloških istraživanja, koja me – po ko zna koji put – učvršćuju u uverenju da naš problem nisu loše politike, nego loša psihologija, da neprekinuta serija srpskih tirjana ne vlada nad nama zato što su se nametnuli, zajebali nas ili izmanipulisali, nego zato što smo ih svećom tražili i zato što smo svi mi (bar „više nego“ većinski) beznadežni zarobljenici ropsko-podaničkog uma za koji postoje samo dva pola života – biti tirjanin (ili tirjaninov seiz) ili rob.

Povod ovim sumračnim razmišljanjima bili su komentari na kolumne Reset i Reload 1 i 2, koji su me – opet po ko zna koji put – uverili da je NJegova Svetost patrijarh serbski bio u pravu rekavši da nam je NJega Vrhovnog poslao lično Gospod Bog, koji će nam – tvrd vam stojim – čim vidi da iz vladavine NJega Vrhovnog nismo izvukli nikakva naravoučenija, lično poslati Đuvegiju, za koga će i patrijarh bezbeli reći da ga je poslao lično Sotona.

Koga drugog zaslužuje masa kojoj se digne kosa na glavi – kao što se digla „više nego“ ubedljivoj većini komentatora – na sam pomen da bi poverenje (i glasove na izborima) trebalo pokloniti (za sada, a verovatno i zauvek) imaginarnom pokretu/ stranci/ ličnosti koja nas – umesto da palamudi o ćirilici i srpskim zemljama – pozove da, pre nego što se vinemo do švedskog standarda, počistimo bliskoistočni krš, lom i nered u kome se davimo.