Strah od Srbije

Naravno, ovde ima još puno dilbera koji snatre o Velikoj Srbiji, ali Srbija, ovakva kakva jeste, u prilikama kada to ne odgovara navijačima i huliganima, nije u stanju da nametne hegemoniju ni prestonom Beogradu. Ta, nazovimo je, slabost srpske države mnogo duguje seriji ranijih pokušaja da se ostvari san o teritorijalnom proširenju koji se na javi pokazao kao smanjenje „iste“. Uzalud je Branko (Radičević, ne Miljković) pevao: Mnogo hteo, mnogo započeo…

Uprkos tome, svi naši bivši narodi i narodnosti zaziru od Srba i Srbije, a ako baš i ne zaziru, a ono očima ne mogu da ih vide. Može se mirne duše reći da Srbija – bar dok je ova garnitura na vlasti – ne planira nikakav oslobodilačko-ujediniteljski rat; ima istine i u primisli da je Srbija u okolnim republičicama zgodno strašilo za tamošnje građane. U čemu je onda tajna luzerskog hegemonizma, to ću, dame i gospodo, odmah da vam kažem.

U scenskom nastupu. Slede pojašnjenja. Naš, recimo, Gospodar je blagorodan čovek; uprkos prisnosti sa Ćosićem i kohabitaciji sa Čitluk dr Sahibijom, njemu pijemontizam na pamet ne pada, a opet – gde god da se pojavi, u kome god društvu da se nađe, odaje utisak velikosrpskog hegemoniste. Takav mu protokol.

Svi, naime, srpski skupovi na ex-yu prostoru odvijaju se po nepisanom scenariju pesme „Igrale se delije, na sred zemlje Srbije“. Tu se grli i ljubi, tu se teatralno krsti, tu se jede ljeb i so, tu se kliče giv mi five, brate, tu cupkaju devojčice u narodnim nošnjama, tu uvek bude poneki oficir ili podoficir, tu se uvek nađe neki pop. Sve su to u suštini bezazlene manifestacije duboko ukorenjenog đilkoškog mentaliteta i isprazne razmetljivosti, o pokušaju odašiljanja slike o „srpskoj slozi i nacionalnom jedinstvu“ i otuda proishodećoj snazi.

Ali sve to skupa iritira okolinu. Razmotrimo, na primer, situaciju u kojoj se naš Gospodar našao u Cernu. Umesto da se, u blizini „Božije čestice“ skruši i bar prikrije ponos zbog toga što je Srbija pripuštena u visoko naučno društvo, Jego Sijatelstvo ispandrčio ruku i pokazao famozni srpski znak tri prsta. Pretpostavljam da je ta fotka obišla beli svet koji ne poznaje simboliku prezidentovog body language-a, što nije čudno ako znamo da je ni mi Srbi ne prepoznajemo. Ovako, za neobaveštene je ispalo da predsednik Srbije pokazuje šipak ili da nekome pravi magareće uši. Pa ko nas, što kaže Slavko Vukosavljević, ne bi voleo?