Teorije katastrofe II

I konačno, kakvih političkih tema? Vidi li neko političke teme? Politiku uopšte? Ja, zasad, ne. Možda mi je nešto promaklo! Videćemo tokom nedelje.

Gde smo ono stali? Da – kod katastrofa i percepcije. Ne bih se ja, čestnejši moji, štrecao kao ono posle Kubanske krize, da nisam u novinčinama ugledao fotografiju atomske pečurke, ma koliko crni glasi i još crnji opisi stizali iz Japana. Setimo se šta kažu Kinezi – jedna slika vredi koliko 10.000 reči. Rekao bih da vredi (odnosno ne vredi) mnogo više. Reč uđe na jedno, izađe na drugo uvo, a slika – jednom kad je vidiš, ma koliko je zaboravljao, zauvek ostaje urezana u tvoju ROM memoriju. Pa kad slike s vremenom počnu da se gomilaju, pa kad se u sve to umešaju internet, mobilna televideofonija i danonoćne televizije, e onda … Šta onda? Hoću li da kažem da optolektronski mediji izazivaju katastrofe? Jok, more. Ali izazivaju “katastrofu percepcije”, pojavu koja mi – kad sam o njoj (sredinom devedesetih) prvi put čitao kod Virilioa – i nije bila baš najjasnija, ali koja mi je iz godine u godinu sve jasnija.

E, jedna takva katastrofa, zajedno sa poplavom (a poplavom i pokrenuta), tu nedavno dogodila se nama, a koliko vidim još uvek se događa. Budući da u promišljenijim zemljama knjige Pola Virilioa (i drugih) ne čitaju samo zanesenjaci nego i otresitiji političari i generali, u takvim zemljama pored štabova za odbranu od elementarnih nepogoda, postoje i štabovi za odbranu od medijskih katastrofa. Da, da, tamo postoje unapred napisana (za sve obavezujuća) jasna medijska strategija i jasna uputstva o izveštavanju u takozvanim kriznim situacijama. I šta kažu pravila? Evo šta kažu: Krajnje objektivno i pravovremeno izveštavati, ali NIPOŠTO ne unositi paniku! Svesti na minimum eksplicitne video-zapise ljudskih patnji. POGOTOVO DEČIJIH! Između učestanih izveštavanja sa terena nastojati da radijski i televizijski programi teku što je moguće normalnijim tokom. Ako se neki medij otme kontroli, pa počne širiti dezinformacije i paniku, čupati mu gajtan! I pročaja… Dostupno je na internetu.

Zvuči li vam ovo razumno, a? A na šta su ličile naše televizije i novinčine tokom poplavnih dana? Na nas, eto na šta. Sve se tu beše pomešalo: I korisne informacije, i potresni prizori, i politička prepičkavanja, i pretnje prekim sudovima, i deca u bujici, i krave na terasama, i tragedije, ali i farse, i lopuže i najplemenitiji ljudi… Rezultat? Jedna se petina Srbije davila, nekoliko promila populacije zatiskivalo rupe, ostatak sedeo pred televizorima i gledao direktan prenos. Overlorde, Overlorde, batali Vebera. Virilioa u šake.