Vidim, žale se pojedini komentatori na jednoličnost ove kolumne, na „večito ponavljanje“, na nedostatak „ideja“ (ljubi ih Ćosić) i na svašta tako nešto. Neću da kažem da obavezno nisu u pravu, sve to i mene ponekad muči, ama svi bi trebalo da znaju bar toliko da živimo u društvu večnog ponavljanja, a sa Panovićem sam se dogovorio da komentarišem politička, društvena i kulturna zbivanja, a ne da držim letnju filozofsku školu ili da se – ne daj bože – bavim idejnim radom.
Dakle, dame i gospodo, teme za ova pisanija nalazim po dnevnoj i nedeljnoj štampi. A TO, mislim naša štampa, samo izgleda šareno i zanimljivo, u stvari – daleko od toga. Verujte mi na reč: u svojim najboljim danima „Komunist“ i „Rad“ (pamti li ko još te publikacije) bili su zanimljivije i uzbudljivije štivo. Bilo i više napisa iz kulture. Jeste da su neki bili opasni po opisane. Ali to je davalo izvesnu draž životu. U svakom slučaju, o tome koja je pevaljka trudna, a koja nije, obaveštavalo se kod vlasnika kafana u kojima su umetnice nastupale.
Nama, današnjim kolumnistima, vaistinu nije lako. Evo, recimo, čitam da je ponovo aktualizovano ubistvo Slavka Ćuruvije. Napišem li, recimo, neku o tome, neki će drkadžija da podigne glas: dokad više sa tim Ćuruvijom, triput je pisao, ponavlja se, nećemo mi da to više besplatno čitamo. (Panoviću, uvodi e-pretplatu, sledi primer „Blica“ i „Politike.) Napišem li, nadalje, da je (slučaj Čitluk Sahibije) osim što je notorna laž, jadno i bedno sedeti u Beogradu, a slati poruke sirotinji u Jarinju da si tu, sa njima, na barikadama, eto ti gnevnih ljubitelja raznolikosti. Do kad više sa Koštunicom? Opsesija! Neukus! Čuda i pokore. O laži, o jadu i bedi jene nazovi politike, niko ni mukajet. Ama ljudi, opet kažem, neke stvari treba ponavljati.
Sve se nešto pitam, gde li se te komentatorske đuvegije navikoše na raznolikost, na polifoniju, na višeglasje, na živahan društveni dijalog, u kojoj li to zemlji življahu kad im toliko smetaju ponavljanja. Koja, treba to naglasiti, i meni smetaju. Ali, kasnije o tome. Da li bih – počem – doprineo cvetanju stotinu cvetova da se narogušim na prljave klozete po benzinskim pumpama i na pse koji ujedaju nedužnu decu po parkovima. Možda i bih, ali ja ovaj posao shvatam ozbiljnije, iako mi nije osnovni. Pa saglasno tome pičim ljude i pojave za koje smatram da su ključni uzroci večitog ponavljanja i orijentalne inercije iz koje proizilaze najpre duhovna, a potom i materijalna beda poslednjih dvaju decenija. Kako to da činim ako se uvek neprestano ne vraćam na iste ljude i pojave – nije mi baš najjasnije. Evo recimo, kada Koštunica ode u političku penziju (ili u zatvor), onoga momenta ne samo da ga više neću pomenuti, nego ću ga trenutno zaboraviti. Isto važi za sve objekte moje, bajagi, malicioznosti. Do tada, sve će biti po starom. Ko hoće da čita – dobrodošao, ko neće ne mora. I tačka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
