Verica

Ta krhka, a sada doznajemo i teško bolesna žena, raspolagala je ogromnim zalihama energije, potpuno netipičnim za ovo podneblje i za – neka mi oproste feministkinje – pol. Jedan moj drug je to ovako postavio: kada bi bilo moguće na jednom mestu, to jest u jednoj stranci, okupiti samo dvadeset ličnosti kalibra Verice Barać, ova bi zemlja vrlo brzo izgledala neuporedivo bolje. Bojim se da će to okupljanje zauvek ostati nemoguća misija. Nije da nema ljudskog materijala, i te kako ga ima, ali životi ljudi i žena od integriteta u ovoj zemlji protiču u neprestanoj odbačenosti, stešnjenosti i oskudici – čitam da Verica Barać nije imala novca ni za lekove – pa se malo koji svat odvaži na otvoren sukob sa opipljivim, endoplazmatičnim pokvarenjaštvom kvazipatriotskih elebaka.

Verica Barać nije zazirala od tog sukoba. A poslednje godine je provela na mestu predsednice Saveta za borbu protiv korupcije, mestu, dakle, koje ju je po prirodi stvari guralo u sukobe i sa alom i sa vranom. Postavljajući je na čelo Saveta, politikanti su belćim mislili da će se predsednica Barać ponašati kao svi razumni predsednici saveta i agencija, to jest da će dremati na poslu, krckati laki keš, troškariti reprezentaciju i – naročito! – ne talasati. Žestoko su se, međutim, prevarili u proračunu.

Mnogi tajkuni i mnoge političke lopuže nisu imali miran san zbog muljavina i lopovluka koje je Baraćeva uspevala da razotkrije i da to saopšti učmaloj javnosti. To je u jednom momentu zapretilo „destabilizacijom Srbije“, pa su isti oni koji su je postavili na čelo Saveta, svojski počeli da opstruiraju njen rad, a Verica Barać je ubrzo postala omražena figura u svim beogradskim glavnim čardacima.

Sad vidim u novinama da je bajagi žale čak i oni koji su je na svakom koraku spoplitali, što samo potvrđuje ono što sam napred rekao: da ovde nema ljudi, cenjeni publikume. Vericu Barać, nažalost, nikada nisam upoznao, što je malo čudno, jer sam dane i dane proveo u Čačku, u stanu Branka Kukića, na samo pedeset metara od njene kuće. Ali možda i nije čudno. Nikada, recimo, nisam upoznao ni Pekića. To je na nekom skupu začudilo Pekićevu udovicu, pa me pitala: kako je to moguće. Ne znam, rekao sam, Pekića nisam upoznao, ali zato nema morona koga ne poznajem.