Generalna proba samoubistva

Novogodišnji zapis

o tome kako smo išli na doček kod kumova u Kumodraž gde mi se slošilo od sarme i doboš torte

Kum Deki mi je više od kuma – to je moj brat! Znači, nerazdvojni smo od malih nogu. Zajedno smo išli u osnovnu školu, zajedno bili u vojsci, zajedno vikendom prelazili Drinu u odbranu srpske nejači… Tako smo se i okućili, a posle i oženili nekako u isto vreme.

Već tradicionalno, znači od Dejtona, nove godine čekamo porodično, u njegovoj kući. Moja Danijela i njegova Violeta se super slažu, deca se igraju zajedno otkad su prohodala, a njegova tašta Borka pravi nadaleko čuvene kolače – i za svadbe ukućana Velikog Brata.

Ove godine smo ja i moji na doček u Kumodraž krenuli ranije – deca poodrasla pa da se poigraju i otvore poklone ispod jelke, a i mi matori da zamezimo pre večere. Zamezili, bogami! I zalili. Sve redno: Kum i ja prvo ‘ladnu pa vruću rakiju uz pihtije i turšiju, posle smo prešli na pivo. Žene pile nešto crvenkasto. Kuma složila gibanicu, bilo i zimske salame, kačkavalja, barenih jaja, kajmaka, bilo i pite s mesom. I svašta još. To kao predjelo. Znači, gledali televiziju, pijuckali i mezili. Oko devet sedosmo da večeramo…

E, tu me izdade snaga. Ni kod supe, ni kod pečenja, nego kod četrnaeste sarme. Potrefilo se nekako da mi i pivo bude četrnaesto…

Umijem se malo, otkopčam, danem dušom, znači kovarnem se nekako. Taman za pečenje. Volim jagnjeći bubrežnjak – pa to ti je! Šta ću kad ga volim. I to i špricer, sve bi bilo đene-đene, da negde pred ponoć mama Borka ne iznese sitne kolače i doboš tortu…

Zapis

o tome kako smo u „Malom Sinđeliću“ proslavili Badnje veče uoči najradosnijeg hrišćanskog praznika i o tome kako su me trubači odrali

Još jesenas sam se sa Ljubom dogovorio, rezervisao i kaparisao „Mali Sinđelić“. Ljuba je preuzeo na sebe da sve pripremi uključujući muziku, a kum Deki je bio zadužen za vatromet. Znači, sve je bilo obezbeđeno i mi se okupismo onako džumle, cela naša Jedinica, naš stari odred „Vesela sapunjara“.

Ljuba se pokazao: pečenja bilo ko drva – što prasećeg, što jagnjećeg, bilo i drugih đakonija raznih, pića koliko hoćeš, a bilo i dve pastrmke za Ljubu – on posti sve do prvih petlova.

Kad pomenuh petlove, te noći nam stiže i prigodna SMS poezija:

„Kukuriče stari peto:

Ja bi tebi, koko, meto.

Iju, pevče, koka reče,

Pa zar i na Badnje veče?“

I tako dalje, da ne budem vulgaran.

Znači, bilo bi to još jedno pretpraznično veče za nezaborav da ja nisam opet preterao. Pečenje bilo slano pa tražilo pivo, ja da izgorim – žeđ nikako da ugasim. Kad su još opleli trubači – „Ko to kaže, ko to laže“, pa „Igrale se delije“, pa „Sinđelić“, pa „Srpska truba“ – ja počeh da ih tapaciram parama…

Ujutru, na najradosniji hrišćanski praznik, poželesmo jedan drugom: Mir Božiji, Hristos se rodi! Pa se raziđosmo među ostale Srbe…

Zapis

o Srpskoj novoj godini i o tome kako smo mi „Sapunjarci“ prošli i sito i rešeto a zaginuli kod Ljube u kafani „Mali Sinđelić“

Srpska nova godina nas je opet sve okupila. Umesto komandanta Manuela zvanog Karađorđe koji je u Zabeli, domaćin je bio njegov zamenik Lale Ćora. E, on je prevazišao sebe: osim jagnjetine i prasetine bilo i divljači – ne može Ćora bez puške i kad je lovostaj. A bilo i roštilja, a bilo i gibanice, a bilo i piva…

To pivo mi izgleda smeta. Znači, ne prija mi želucu. To mi onomad rekao doktor Beli, kaže: izaziva kiselinu, a onda oće i gastritis. Tako da sam smanjio pivo. Povukao sam ručnu negde kod jedanaestog.

Ali, zato mi zinula ala na roštilj – pečenje mi poslednjih dvadesetak dana na uši izlazi, a duša se uželela dimljenih vešalica… Znači, udarim po ćulbastijama i dimljenim vešalicama, a ni bele nisam zanemarivao. I šta?

Ovo zapisujem u Urgentnom, na Gastroenterologiji. Jedva su mi preko veze našli jedno mesto…