I
BOSONOGO DETINJSTVO
Kurate sam ti ja sreće: rodio se go bos, kako-tako glavinjao kroz život, u svašta se obuvao i presvlačio, i evo me danas golog i bosog sa ovih mojih šeset godina.
Ajd sad, pre pola veka svi smo bosonogi jurcali za loptom, gacali po barama posle letnjih pljuskova, skakutali po užarenom asfaltu za julskih žega… Ali, vremenom, kupili bi nam prve dugačke pantalone i prve prave cipele. Po pravilu tesne.
Otac je bio komunjara, od one mekane sorte: klimao glavom kad treba, dizao ruku kad mu kažu. Redovno je išao na partijske sastanke pa je zato, valjda, bio na „položaju“. Mati domaćica, gazda u kući. U toj porodičnoj kombinaciji, dobio sam „solidne“ cipele, borovo, sa blokejima, duboke. Verujem da su i danas ko nove. I da žuljaju. Ne, nisu to bile cokule, njih sam nosio u JNA, ove cipele je moja baba zvala bakandže. E, te bakandže su obeležile moje detinjstvo.
II
ČIZME OD SEDAM MILJA
Kada sam zakoračio u život – a to će reći kad sam završio škole i zaposlio se – zakoračio sam u espadrilama. Espadrile su tada bile hit.
U firmi sam brzo napredovao. Posle četiri godine dobio prvi stan. Kod Slovenijalesa kupio nameštaj. Išao u Vogošću da pazarim golfa. Raskomotio se u životu. Dobro, prvo sam ušao u Savez. Morao, bilo takvo vreme.
U plakar sam polako ređao odela, a dole, ispod njih obuću. Imao sam je za svaku sezonu, za svaku priliku. Za leto sam imao razne sandale, pa mokasinke, pa klompe, pa japanke za plažu, čak i peraja.
Ni kiše, ni pljuska, ni provale oblaka se nisam plašio, imao sam kaljače, dva para, za bljuzgavicu sam imao šnešue, za ciču zimu valjenke. Njih sam doneo iz Moskve. Sa tog službenog puta sam se vratio s tim valjenkama i Mašom, mojom ženom.
Ona, moja Mašenjka, iz „realnog socijalizma“ odmah je uskočila u salonke sa ovolikim štiklama. Na medeni mesec smo, preko Dalmacijaturista, išli u Italiju. Tamo smo, u Milanu, za nju kupili čizmice i baletanke, a meni jedne elegantne, prave italijanske, šimike.
I, počeo je jedan običan jednostavan život jednog običnog bračnog para: novi veći stan, deca, krediti, letovanja… Kod kuće sam nosio leti papuče, zimi pantofle.
III
STAKLENE CIPELICE
Jebiga, onda sam 1989. otišao na Gazimestan. Svi smo otišli. Posle je bilo sve ono.
Razbili smo našu Jugoslaviju kao Pepeljuginu cipelicu. A mi se proveli ko bos po trnju. Svi.
Moje firme više nema, ja sam na birou rada, sedim s Mašenjkom i gledamo televiziju. Deca su po belom svetu.
Hobi mi je da probam obuću. To radim od kad sam zaključio da su mi sve cipele, sve sandale, sve papuče, kaljače, sve čizme – tesne. Čak i one elegantne, prave italijanske šimike. Do sada sam probao i:
gojzerice
martinke
opanke
curule
kondure
borosane
krimke
kondure
Čak i gamašne. Ali, sve što obujem na nogu, ma šta samo nazujem – tesno.
A tako bih voleo da obujem tenis patike, sad kad smo mi Srbi prvi na ATP listi…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
