Maksimir I i II

Mnogi, ne samo zaljubljenici u „najvažniju sporednu stvar na svetu“, i danas (neopravdano) tvrde da je to bio početak raspada Jugoslavije. Greše.

Naime, Zvezda i Dinamo su nakon tog (blago rečeno) incidenta odigrali još tri utakmice – u 14. kolu prvenstva Jugoslavije u sezoni 1990/91 u Beogradu bilo je 3:1 za crveno-bele, potom su igrali na tradicionalnom turniru u Mostaru (1:0 za Zvezdu), a poslednja utakmica ova dva kluba je bila u 33. kolu šampionata Jugoslavije 18. maja 1991. godine u Zagrebu – Dinamo je tada pobedio sa 3:2.

Maksimir I (Dinamo – Crvena zvezda) i Maksimir II (Jugoslavija – Holandija 3. jun 1990. godine) bili su zapravo „probni baloni“.

Proveravala se „borbena gotovost“ države – koliko je spremna i voljna da spreči provokaciju, nemire… Dešavanja na stadionu u Zagrebu pokazala su da nije bila ni spremna, niti voljna da adekvatno reaguje.

Naime, ako sam ja „glupi sportski novinar“ znao da se „nešto“ sprema u Zagrebu i ubedio rukovodstvo redakcije da me pošalje na službeni put, ako je Kasim Kamenica, u to vreme trener rukometaša Medveščaka, znao da će biti „sranja“, ako je Velimir Zajec, tadašnji direktor Dinama očekivao „haos“: – Ovi Arkanovi nam dolaze u goste, ali ne donose poklone, a ovi moji (bled blu bojsi) im spremaju „topao“doček“. Biće svačega – pričao je Zajec dan pred „derbi“.

Isto veče, u jednom zagrebačkom kafiću (Karaka, ako me pamćenje služi), kolega Branko Marković (u to vreme novinar Tempa, takođe „obavešten u predstojećem sr…) i ja naišli smo na glumce Radeta Šarbedžiju i Ivicu Vidovića. Igrali su bilijar, o nogometu (fudbalu) nisu bili raspoloženi za priču.

– Biće sutra svega, osim nogometa – kratko je prokomentarisao Vidović.

Elem, ako smo svi znali šta će biti, morala je to da zna i „služba“. I, da je htela, mogla je da reaguje i predupredi haos u kom, samo sticajem okolnosti, nije bilo mrtvih.

Nepunih mesec dana kasnije (3. juna) na istom mestu reprezentacija Jugoslavije odigrala je prijateljski meč protiv Holandije koji je bio generalna provera pred Svetsko prvenstvo u Italiji. Svih 20.000 „navijača“ zvaždalo je himni „Hej Sloveni“, selektoru, svakom reprezentativcu, svemu što iole podseća na Jugoslaviju…Izgubili su „plavi“ tu utakmicu (0:2), ali su na Svetskom prvenstvu osvojili peto mesto.

Upravo ti zvižduci su pomogli da se (po)vrati kult reprezentacije – Znači nas 11 protiv njih 20.000 – otišle su u etar tokom direktnom prenosa reči kapitena Faruka Hadžibegića.

To jedinstvo im je, uz nesporan fudbalski kvalitet, omogućilo ida u Italiji postignu veliki uspeh.

Tu koheziju između igrača, stručnog štaba i rukovodstva Saveza Srbija nije nikada uspala da ostvari.

Zbog toga naši „Orlovi“ nikada nisu visoko leteli, imali tek poneki uzlet i, uglavnom, strmoglave padove.

Hoće li dolazak Dragana Stojkovića Piksija na mesto selektora promeniti nešto nabolje? Sumnjam. Višedecinijsko iskustvo me je naučilo da jedna lasta ne čini proleće.