Neki (naj)noviji klinci? 1

I to u atmosferi korone kad razmišljamo da li je razlika između vakcine Fajzera i Sinofarma bitnija od razlike između ajfona i huaveija, odnosno kad se oni koji se pelcuju Fajzerom ponašaju u odnosu na one koji to rade sputnjikom kao roditelji čija su deca nekad u SFRJ u petom osnovne počinjala da uče engleski jezik, dok je deci običnog naroda ostajao ruski.

U omrazama podeljenoj Srbiji po demarkacionoj liniji za i protiv Vučića pojavile su se morbidne dileme i pitanja – da li gledaš Daru ili tuguješ za Đoletom?

‘Dara’ je ipak u trci za Oskara. Mnogi se i dalje uzdaju u simpatične danske alkose iz filma ‘Druga runda’ (Another Round), danskog režisera Tomasa Vinterberga sa Madsom Mikelsenom u glavnoj ulozi, da će uzeti Oskara i dodatno smanjiti publicitet Jasmili Žbanić i njenom filmu ‘Quo vadis, Aida?’

Infantilan je taj osećaj nesigurnosti i straha da će Jasenovac biti manja genocidna radnja ako neko osporava film Predraga Gage Antonijevića, ili iz filmskih razloga, ili iz ‘ideološko-propagandnih’, odnosno iz razloga što ga je pomogla Vučićeva država? Niti će zbog istine o Jasenovcu ili naglašavanja kontinuiteta NDH – Oluja biti manji zločini koje je počinila srpska strana devedesetih godina. Rangiranje i nivelisanje zločina je uglavnom manipulativno.

Ono što je Antonijević uradio sa ‘Darom’ uz pomoć Vučićeve države je potvrda Lenjinove teze o filmu kao najznačajnijoj umetnosti. Efekat i publicitet su, dakle, postignuti.

Perfidni su mehanizmi manipulacije i nivelacije. U Hrvatskoj, na primer, popularna je teza o ‘dva totalitarizma’ – pa ako pomenemo Jasenovac, odmah se pominju i komunistički zločini. Na kraju se strukturalno maltene nivelišu Jadovno i Goli otok, a u biti je to relativizacija fašističkih zločina, kao i razvodnjavanje onih počinjenih u ‘Domovinskom ratu’, koji je ujedno i ‘antisrbokomunistički’. Nažalost i Hana Arent je nesrećnim ‘teorijama o totalitarizmu’ dala osnova za potonje manipulacije. Uvek treba znati da je onaj u Gulagu bio ideološki degradiran i mučen, ali je mogao da dočeka Hruščova da ga rehabilituje, dok je onaj u Aušvicu unapred biološki diskvalifikovan.

Neki (naj)noviji klinci? 2

U paketu sa ‘Darom’ idu i tabloidni napisi da je Tito ‘krio istinu o Jasenovcu’. Pomalo apsurdno da je to činio komandant vojske koja je porazila ustaše i bez čije saglasnosti se nije mogao dogoditi Blajburg. Pa pogledajte i na Jutjubu šta Tito kaže o ustašama i Paveliću 1961. na narodnom mitingu u Titovom Užicu dok su iza njega Aleksandar Ranković i Vladimir Bakarić. Kao što će decu iz Vučićeve Srbije uskoro da vode u bioskope da kolektivno gledaju ‘Daru’, ja sam kolektivno sa svojom školom išao u bioskop da gledam i Zafranovićevu ‘Okupaciju u 26 slika’ i ‘Pad Italije’. Jesmo li zaboravili ‘četnike gusare’? Ako se ćutalo o ustaškim zločinima, kako sam onda sa osam godina u bioskopu mogao da vidim onu scenu iz autobusa (‘Okupacija’)? Tito nije prikrivao zločine ustaša, nego je uradio nešto drugo: Pavelić kao verni Hitlerov saveznik nije igrao nikakvu ulogu u kalkulacijama posle rata, dok je Draža bio Titov glavni rival. Četnici su nivelisani sa ustašama. Uprkos počinjenim četničkim zločinima i fazama kolaboracije, to nije baš tako identično, dok su domobrani jedina nepartizanska vojska abolirana do mere da ih je državna kinematografija predstavljala kao neke simpatične dudeke. Iako nisu baš uvek bili tako ‘simpatični’. Čak i kad su Pavelićevi ministri – unutrašnjih poslova Mladen Lorković i oružanih snaga Ante Vokić, zaključili 1944. da Hitler neizbežno gubi rat i planirali čak puč da NDH prevedu na stranu Saveznika, Pavelić je i dalje verovao u Hitlera i njegovo ‘tajno oružje’, pa je naredio hapšenje Lorkovića i Vokića, koji su nakon optužbe za izdaju pogubljeni u Lepoglavi.

Na kraju uvek ostaje ono maltene pravilo – da je svaki dobar ratni film u stvari antiratni. I da se zločin ne mora uvek eksplicitno prikazati da bi shvatili bestijalnost. Tako je i u drugim žanrovskim zahvatima. Evo, nedavno je umro i kontroverzni izdavač časopisa Hastler, Lari Flint. Filmu Miloša Formana ‘Narod protiv Larija Flinta’ (1995) sa Vudijem Harelsonom, Edvardom Nortonom i Kortni Lav, prigovarali su da je glupo praviti biografiju gurua pornografije, a bez eksplicitne pornografije. Upravo na taj način, Forman je napravio veliki film o slobodi štampe, govora i borbi sa konzervativcima, cenzurom i njihovom hipokrizijom.

Eto, ovih dana se raspao i Daft Punk, veliki francuski elektro duo. Njihov zemljak i jedan od pionira elektronske muzike, Žan Mišel Žar, tim povodom se oglasio, istakao da Daft Punk ima ‘jedinstven zvuk’, a način saopštavanje raspada putem videa doživeo je kao ‘elegantni kraj’. E, sad kakve veze imaju Žan Mišel Žar, koji se proslavio albumom Oxygčne (1976), i predsednik Srbije Aleksandar Vučić? Neko ciničan bi možda zaključio da je veza u sklonosti ka scenskim efektima na nastupima. Valjda 2013. gostovao sam u ‘Utisku nedelje’ sa Vučićem – u to vreme prvim potpredsednikom Vlade. Ne znam što je Olja Bećković pitala goste negde pri kraju ko šta sluša od muzike (treći gost je bio Nebojša Krstić), ali se sećam da je Vučić bez razmišljanja odgovorio – Žan Mišel Žara!? I šta bi vi o Vučićevoj politici dali zaključiti na osnovu njegovog muzičkog ukusa? I kako ga zamišljate dok sluša Oxygčne? Koliko se svet ubrzao od 1981, kad je Žan Mišel Žar je bio prvi zapadnjački pop umetnik kojem je dozvoljeno da održi koncert u Kini.

I šta je značilo što su Sloba i Mira voleli Nove fosile, Koštunica Igi Popa, Tadić Džeja, Toma Nikolić Deep Purple i Bilija Ajdola?

Možda ni Miloš Jovanović danas ne bi potpisao nekadašnje saopštenje Odbora za kulturu DSS-a pod naslovom ‘Demoni na Krstovdan’ izdato povodom koncerta grupe The Residents na ‘Kolarcu’ u okviru turneje ‘Demons dance Alone’, na veliki pravoslavni praznik Krstovdan.

Muzika je varljiva. Pročitajte priču Gorana Skrobonje ‘Zbogom, moja gospo iz razigrane vode’ i videćete šta može da uradi fan King Krimsona kad na gramofon stavi vinil sa Lady Of The Dancing Water.

To što novi patrijarh Porfirije sluša Partibrejkerse i što je prijatelj sa Canetom nije garancija, ali je dobra predispozicija. U intervjuu koji sam sa Canetom radio 2003. u nekoj poslastičarnici u Zrenjaninu on je naglasio da se ‘deklarativan život svodi samo na deklarativan život’. To je bilo u vreme njihovog albuma ‘Gramzivost i pohlepa’. Porfirije i Piksi bar imaju neki konsenzus podrške u društvu. Mnogo je značilo patrijarhovo saučešće povodom smrti Đorđa Balaševića. Zadesio sam se u Hrvatskoj u vreme smrti i sahrane Olivera Dragojevića. Bila je iritantna ta državna faraonizacija Olivera. I narativni monolit koji je razbio Miljenko Jergović kolumnom u ‘Jutarnjem’ i podsećanjem na ‘Nek nas sete ove slike’ – muziku Zorana Simjanovića iz filma Branka Bauera ‘Boško Buha’. Reči Duška Radovića otpevao je Oliver Dragojević.

Iz dobro poznatih vrednosnih i estetskih razloga i razlika u senzibilitetima, Balašević je bar posthumno bio pošteđen od tog državnog pokroviteljstva i narativne monopolizacije smrti.

Proslava takozvane Srpske Nove godine 1997. na kojoj je pevao Balašević bio je najveći opozicioni skup u Beogradu pre Petog oktobra. I ‘šansonjeri’ imaju jake rock elemente. Kako su samo Arsenovu ‘Takvim sjajem’ snimili Renato Metessi i Zvijezda na ‘Pravovjernim plesačima’ (1986), ili Zabranjeno pušenje na ‘Hodi da ti čiko nešto da’ (2007). Kako su samo na kompilaciji ‘Neki noviji klinci’ (dakle noviji, a ne novi) iz 2007. Šinobusi izveli ‘Život je more’, kako je TetraPank razumeo ‘Lepu protinu kći’ ili način na koji je Zbogom Brus Li – ‘Jadnu i bednu osamdeset sedmu’ prepevao u jadnu i bednu 2007. A tek Čučuk Stana HC Orchestra i njihovo viđenje ‘U razdeljak te ljubim’. Uostalom, zar Boža zvani pub nije Džoni Keš?

Zar Bane sa ‘Celovečernjeg the Kida’ uz Sašu nedavno preminulog Rajka Dujmića (kad je u Fosilima pevala Đurđica Barlović) nije slika otuđenog socijalističkog japija. Kao ‘Brut’ starog Pušenja – ‘Čitao je samo ono podvučeno, miriso na brut i pokošeno seno’.

Ovih dana povišene emocionalnosti srećem ljude koji mešaju ‘Dno dna’ i ‘Vrh dna’. ‘Dno dna’ je Balašević iz 2017, a ‘Vrh dna’ je Rambo Amadeusa iz 2015. Simbolika je jasna.

Kad slušaju ‘Dno dna’, ljudi u stvari misle da slušaju ‘Devedesete’. I podsvesno žele da se skockaju stvari kao 1996/97. Ali, metodologijom devedesetih ne može se razumeti ovo vreme uprkos povampirenim kadrovima i propagandnim pritiscima na racionalno. Odmaklo se u kapitalizmu, srednja klasa je narasla i mimikrijski se kurva, tip lične vlasti je polivalentniji, međunarodna situacija je drugačija. Omot albuma Oxygčne aktuelan je na drugi način.

A posle ‘novijih’ trebaju i ‘najnoviji’ klinci.