Bio je čovek koji je iznad svega voleo film 1Goran Paskaljević Foto: Wikipedia/Medija centar Beograd

Ocenio je da on od početka pokazuje naklonost ka „malim, ali važnim pričama velikog života“, da se kroz njegov opus provlači vezanost za stare ljude, da najčešće dejstvuje sam, oslonjen na najbliže saradnike i na samog sebe.

– Oduvek sam bio takav. Možda je to i moja mana… Ali uvek sam se plašio gomile. Mislim da čovek najbolje iz sebe može da izvuče kad je sam sa sobom – izjavio je jednom Goran Paskaljević. Kada su ga, posle svega što je uradio i doživeo, uključujući i uspeh na koji ne može da se požali, pitali šta još može da ga uzbudi, odgovorio je:

– Novi film. Ima tema koliko hoćete. Ja sam društveno biće i osećam ovo oko nas što se događa… Jednostavno mene bole stvari. Mnogo manje kad neko kritikuje ono što radim. Ali kad vidim u svom dvorištu da se rascveta jorgovan i da divno miriše i kada ljudi prolaze kroz to dvorište, tokom jednog dana počupaju ceo jorgovan i odnesu buket kući, i sutradan nema više tog jorgovana, to mene vređa i boli. Osećam potrebu da napravim film o tome zašto čupamo jorgovane – govorio je Paskaljević.

Reditelji praškog kvinteta filmskih autora različitih glasova, koji su se zajedno školovali u prestižnom FAMU u Pragu, s nevericom su primili vest da je njihov najmlađi drugar preminuo u 74. godini života. Rajko Grlić kazao je u petak uveče Danasu da ga je o tome obavestio Lordan Zafranović.

– Prije nekoliko minuta nazvao me iz Praga Lordan Zafranovic i javio ovu strašnu vijest. Šutjeli samo nekoliko minuta – kazao je Grlić, a zatim nastavio:

– Goran je bio čovjek koji je iznad svega volio film. Od dolaska u Prag u koji je došao nevino oduševljen idejom da će se moći igrati filmskom trakom do iskusnog režisera desetine priznatih filmova koje je snimio kod kuće i po svijetu. Među svima njima meni je najdraži bio „Bure Baruta“, čvrst, jasan, bez zadrške i računice – ocenio je Grlić napominjući da su to prve reči koje izgovara „nakon šoka“.

– Ovo što govorim su prve riječi nakon šoka, riječi suhe kurtoazije jer u ovom trenutku zapravo i ne znam što bi trebao reći o nekome s kojim sam proveo mladost, te čudesne godine kada su 1968. godina i Prag, grupu radoznalih dječaka iz Jugoslavije pretvarali u zrele ljude. O nekome tko je na taj način bio dio mene samog. Odjednom se od te od tog svijeta zajedničke prošlosti odlomio komad i ta priča više nikada neće biti ista, neće se moći pričati s veseljem s koji smo je svi, pa tako i Goran, tako rado pričali. Njegova smrt je na neki način točka na našu zajedničku mladost. Trenutak tišine. – konstatovao je Rajko Grlić.

Lordan Zafranović, još jedan filmski mag praške škole, kaže da je Goran Paskaljević došao poslednji u tu petorku, koju su činili Grlić, Marković, Karanović i on.

– Mi smo bili godinu ispred zbog filmova koje smo imali ranije kao amateri, a on je došao, zaista, potpuno nevin na Akademiju i učio. Mi smo mu strahovito pomagali. Bio sam i kasnije sa njim jako dobar prijatelj. Imali smo sličan pogled na filmsku produkciju, na svetsku kinematografiju i na sve ono što nas okruživalo. Strahovito mi je žao što je otišao. Bio je izuzetan talent. Nedostajaće srpskoj i toj našoj jugoslavenskoj kinematografiji – konstatovao je Zafranović, dodajući ga je vest o Paskaljevićevoj smrti zatekla budući da, zaista, nije očekivao da on, kao najmlađi od njih petorice prvi ode.

– Uvek je bio otvoren nasmejan, društven i optimističan – konstatovao je Lordan Zafranović.

Njegov kolega Goran Marković ističe da je Paskaljević bio drugačiji od njih jer se bavio malim ljudima.

– Kada, zatečen ovom strašnom vešću razmišljam u čemu je Goran Paskaljević bio drugačiji od nas, njegovih kolega, pada mi na pamet njegova osećajnost prema običnim, malim ljudima koji imaju svoje probleme koje niko ne primećuje – kaže reditelj Goran Marković za Danas, dodajući da se za male ljude Paskaljević od početka zauzimao i o njima snimio mnogo filmova, a koji „svi od reda odišu saosećanjem“.

– Empatija je nešto što je činilo Gorana Paskaljevića i on nikada, ni po cenu da reskira sentimentalnost, nije od nje odustao – kazao je Marković.

Reditelj Srđan Điđa Karanović kaže za Danas da ga je vest o smrti reditelja Gorana Paskaljevića zatekla i šokirala.

– Nisam verovao da će on, kao stvarno najmlađi od nas koji smo se zatekli u Pragu u slično vreme i u slično vreme počeli da budemo prisutni u profesionalnoj kinematografiji, prvi otići. Goran Paskaljević je bio i najplodniji od svih nas. Snimio je najviše filmova i kao reditelj i kao producent, a verovatno i kao koscenarista. Bez njegovih filmova od kojih ne bih izdvajao nijedan u ovom trenutku, naša bi istorija jugoslovenskog i srpskog filma izgledala mnogo jadnije. Dobro je da ti filmovi postoje i da su u vrlo pristojnom stanju koliko znam, za šta se i on pobrinuo u svoje vreme. Svi ti filmovi će ostati i po njima ćemo ga pamtiti – poručio je Srđan Điđa Karanović.

Paskaljevićev stalni saradnik bio je pisac Filip David.

– Od Goranovih početaka rada na filmu, a i mojih početaka bavljenja uredničkim i dramaturškim poslom na televiziji, mi smo radili zajednički tako da sam praktički od njegove „Legende o Lapotu“, kao urednik, pa preko „Zemaljski dana teku“ gde sam bio i saradnik i urednik, pa do poslednjeg njegovog filma „Uprkos magli“, koji je radio u koprodukciji sa Italijanima sarađivali. Bili smo nerazdvojni, više od saradnika i urednika koscenariste, scenariste. Bili smo prijatelji – kaže Filip David za Danas. On je kao i ostali sagovornici našeg lista zatečen vešću o Paskaljevićevoj smrti, iako je znao da ima zdravstvenih problema.

– Teško mi je palo, iako sam znao da ima zdravstvenih problema, zaista nisam verovao da će se dogoditi to što se dogodilo… Teško mi je da govorim. Znate, u ovakvim prilikama ljudi traže reči da bi izrazili ono što osećaju, a meni se čini da su sve reči potrošene. U svemu ovome što živimo i radimo, gotovo da nema više reči kojima se može izraziti iskreno, pravo osećanje – ono što osećam sada… Mogu samo da kažem da je otišao jedan odličan reditelj, vrlo darovit i, zaista, skroman, koji, što je za naše prilike dosta retko, nije imao nikakve zlobe u sebi. Voleo je da pomaže i mlađe reditelje, a s druge strane bio je jedan od onih malobrojnih sposobnih da vrši producentski posao, da nađe ono što je najteže, da nađe novac s kojim može da režira svoje filmove. Bio je jedan od malobrojnih koji su uspevali da rade sa inostranim koprodukcijama. Jedan film je radio u koprodukciji sa Indijom, a poslednji sa italijanskom koprodukcijom. To je za naše prilike bilo neobično. S druge strane, on je, na neki način, ovde bio potcenjen jer je dobio izuzetne nagrade koje postoje u svetskoj kinematografiji, od „Feliksa“ za „Bure baruta“ koji je zapravo evropski Oskar. Njegovi filmovi su imali počasno mesto u mnogim svetskim kinematografijama i festivalima, tamo je dobijao više nagrada. Učestvovao je na velikim festivalima. U tom pogledu je bio izuzetno uspešan reditelj što ovde možda čak nije dovoljno ni poznato. Ja sam ga voleo kao prijatelja. Cenio sam ga izuzetno kao reditelja i za mene je njegova smrt ne samo šok nego udarac kad vi vidite da sve manje prijatelja sa kojima ste radili, sarađivali, više ovde nema. Šta da vam kažem, tužan sam, potreslo me je i mislim da je Goran Paskaljević zaslužio izuzetno mesto ne samo u našoj kinematografiji, ne samo evropskoj, nego čak i svetskoj po onome što je uradio i po onome što je predstavljao – zaključio je Filip David.

Kompozitor Zoran Simjanović, kome je Paskaljević bio prijatelj i kum, kaže da će ga pamtiti po upornosti.

– On je bio najuporniji čovek na svetu, uspevao je da istera sve što je bilo moguće. Jedino nije uspeo da se reši te bolesti. To ga je zaustavilo, inače bi i sad snimao neki film. Nismo ni znali da je bio bolestan. Rekao je da je imao nešto na plućima, da je to raščišćeno i da je sve u redu. Slao mi je slike. Bili su u Normandiji, u Opatiji. I, onda ova vest je stvarno stigla kao šok. Verovatno je ta bolest ponovo proradila i zaustavila ga u svemu – kaže Simjanović. Prema njegovim rečima, Paskaljevićeve dve najveće strasti su bile film i putovanja.

– Najviše je voleo da pravi filmove i da putuje. S njim smo mnogo proputovali. Bili smo zajedno u Dominikani, u Bangkoku i na raznim nekim mestima. On je to užasno voleo. Uživao je u putovanjima. Mislim da mu je život što se toga tiče bio ispunjen do poslednjeg trenutka – zaključuje Zoran Simjanović.

Goran Paskaljević biće kremiran u Parizu, a prema sopstvenoj želji, urna sa njegovim pepelom biće položena u porodičnoj grobnici u Srbiji.

Slavko Štimac: Uvek drag i prijatan

Glumac Slavko Štimac, koji je igrao u nekoliko filmova Gorana Paskaljevića, među kojima je verovatno najpoznatija njegova uloga u ostvarenju „Varljivo leto ’68“, kaže za Danas da je sa slavnim rediteljem imao divnu saradnju.

– Imali smo divnu saradnju. Goran je bio čovek sa kojim je lako raditi. Uvek drag i prijatan. Takav je bio naš odnos, privatno, van profesionalnog. Srdačan i prijateljski. Po tome ću ga najviše pamtiti – izjavio je glumac Slavko Štimac za Danas.

Sergej Trifunović: Zahvalan sam mu, nedostajaće…

Glumac Sergej Trifunović kaže za Danas da je Goran Paskaljević za njega bio očinska i drugarska figura, da mu je zahvalan što mu je dao šansu za glavnu ulogu, kao još uvek neiskusnom glumcu, i što ga je, kako kaže, u određenim situacijama trpeo.

– Izabrao me je na audiciji za ulogu Luke, za film „Tuđa Amerika. Bio sam student treće godine, bez ikakvog iskustva. Dao mi je dakle jednu od glavnih uloga pored Mikija Manojlovića, Toma Kontija i legendarne Marije Kazares, najveće ljubavi Albera Kamija, kojoj je to bila poslednja uloga. Film je sniman pod sankcijama sa budžetom od pet miliona dolara, i glavnim producentom koji je bio dobitnik Oskara za film „Sinema Paradizo“, što bi trebalo da vam dovoljno govori o imenu Gorana Paskaljevića napolju. Odveo me je u svet. Zahvaljujući njemu, prvi put sam video Njujork, Pariz, Meksiko, Hamburg, čak i Grčku. Izluđivao sam ga – da li kada bih tražio deset dublova da probam nešto drugačije, da li kada bih skočio sa palube broda u Rio Grande, bez ikakve najave, usred izviđanja terena. Bio je očinska i drugarska figura. Sa oba filma koja smo radili, uzeli smo dve prestižne nagrade. Nagradu publike u Kanu za „Tuđu Ameriku“, i nagradu kritike u Veneciji za „Bure Baruta“. Potonju sam lično primio, jer je on morao za Pariz, pa me je delegirao. Poslednji put smo se čuli pre nekoliko meseci, kad sam ga zvao za dozvolu da sekvencu iz „Bureta“, implementiramo u predizborni spot PSG. Zna me, zna ko sam i u šta verujem, te je to naravno pozdravio. Mogao bih još satima i danima da vam pričam o Goranu Paskaljeviću, ali najbitnije je da sam mu jako zahvalan i da će nedostajati – zaključuje Trifunović.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.