Blanka Čehova: Zapadni Balkan je poslednji otok slobode i ljudskosti u Evropi 1Foto: Ivana Zorić

Ona je tokom 2007. i 2008. kao pravnik radila na KiM u jednoj od međunarodnih misija Pitera Fejta, koji je istovremeno bio specijalni međunarodni predstavnik i specijalni predstavnik EU na Kosovu. Čehova ne želi da precizira u kojoj je Fejtovoj administracija radila, ali kaže da je tamo došla iz radoznalosti, posle razočarenja koje je doživela u Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. U razgovoru za Danas gošća iz Češke objašnjava zašto „Total Balkan“ nije autobiografska knjiga, nego humorom ublažena Bridžit Džons dnevnička interpretacija stvarnih događaja na KiM.

* Mnogi međunarodni zvaničnici tvrde da im ugovori ne dopuštaju da određeni broj godina javno govore i pišu o događajima na KiM. Izuzetak su bili italijanski general Fabio Mini i neki visoki francuski oficiri koji su posle kosovskog iskustva napustili vojnu službu. Da li ste imali bilo kakvih problema kad se Vaša knjiga pojavila tri godine pošto ste napustili misiju na KiM?

–  Ovo je knjiga u formi dnevnika napisana na isti način na koji je  Helen Filding napisala „Dnevnik Bridžit Džons“. Helen Filding nije Bridžit Džons, a ja stalno ponavljam da ovo nije autobiografska priča. To je fikcija koju niko ne može da zabrani da pišete.

* Zbog „Total Balkana“ porede Vas sa Karolom Čapekom, kog pominjete u knjizi. Koliko u njoj ima i uticaja Jaroslava Hašeka i duha „Dobrog vojnika Švejka“?

– Zvučaće glupo, ali ja sam i na prijemnom na Oksfordu rekla da jako volim knjigu „Dnevnik Bridžit Džons“. Tu knjigu volim zbog samoironije i samoomalovažavanje svojih poslova. Nekako mi je to prirodno, jer sam i ja autentično takva, to ne radim radi poze.

* Da li zbog tog u delovima knjige u svoj humor uvodite i montipajtonovski, delom mračni i nadrealni duh šala domaćeg stanovništva?

– To su šale koje sam usput čula i činilo mi se da to opisuje odnos ljudi prema događajima i stvarnosti. Ne bih mogla da kažem ko je na Kosovu u težoj poziciji – Srbi ili Albanci, to je sve individualno. Ja sam tamo našla puno ljudi na obe strane koji se normalno druže. To su normalni ljudi koji ne žele probleme u napetostima i sukobima. Ali, to je teško praktično spovesti jer ne postoji mesto na kome će se oni zajedno naći.

* Da li planirate da knjigu prevedete i na albanski jezik?

– Ja uvek imam veliki problem sa izborom prevodioca, a albanski ne znam. To mi je toliko dalek jezik da nisam u stanju da procenim, pogotovo ako  se radi o ovakvoj političkoj i humorističnoj priči, što je mnogo teže prevesti nego nešto drugo. Osim problema kako naći pravog prevodioca, za to bi trebalo da bude zainteresovan i neki albanski izdavač. Tamo nemam nikakve kontakte da bih ponudila knjigu, iako mislim da je ona jedinstvena u tome što je mogu objaviti i albanski, srpski, češki i engleski izdavači jer ne izražava nikakav politički zaključak. Zaista sam je pažljivo pisala da se ne može reći da su autorka i glavna junakinja na bilo kojoj strani.

* Kako ste kao pravnik prevazišli paradoks da radite u formalno i deklarativno statusno neutralnoj međunarodnoj misiji, čiji je glavni zadatak bila izgradnja institucija budućeg nezavisnog Kosova po planu Martija Ahtisarija, koji je Srbija odbila i koji nije razmatran u Savetu bezbednosti UN?

– Pre nego što sam se zaposlila u Misiji ja sam pažljivo pratila šta se događa i činilo mi se da je to način da se situaciju stabilizuje u regionu. Meni se činilo da je to dobro i da ću ja u tome pomoći. Ko zna, možda bi to, ako bi se napravilo kako treba, na kraju svima bilo dobro. „Total Balkan“ opisuje kako čak i dobri planovi mogu krenuti po zlu zbog konkretnih specifičnih ljudi koje nije briga za Kosovo, Srbe i Albance, mir…

* Na dan jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti 17. februara 2008, Vaša junakinja bila je u avionu za London – „iznad svega“, ali svesna emocija kosovskih Albanaca i činjenice da je međunarodna zajednica  prekršila međunarodno pravo. Da li je takav stav dovoljan za očuvanje lične nepristrasnosti u Misiji koja je radila na tom proglašenju?

– Apsolutno, jer u knjizi ima puno predloga kako bi se to moglo rešiti o kojima junakinja razmišlja. Zašto nije bilo podele  – da severni deo Kosova, gde većinom žive Srbi, pripadne Srbiji, zašto se podela nije napravila preko reke Ibar? Bilo je i drugih predloga. Njoj se u glavi vrti hiljadu zašto i šta još ima iza toga da bi se to moralo baš tako napraviti.

* Misiju iznutra opisali ste kao birokratsko, parazitsko telo, za mnoge samo prilika za dobru zaradu, što je utisak i mnogih Srba na i van KiM, koji stranu upravu smatraju okupacijom. Kako su Vaše kolege iz Misije reagovale na knjigu?

– Mnogi od njih ne znaju ni da je knjiga izašla, jer nema neku reklamu i marketing. Englesko izdanje za šest godina kupilo je 14 ljudi. To je najmanje uspešan naslov na Amazonu. Kolegama je bilo jako čudno kad sam odlazila iz Misije jer je to posao koji se ne napušta samo tako – dobar je u svakom pogledu. Možda su oni misli da sam ja na neki način luda i čudna, ali to se ne tiče samo međunarodnih organizacija. I kad kao pravnik radite u Češkoj ili Srbiji, imate mogućnost izbora. Možete ići u korporativnu sferu – raditi za veliku advokatsku kancelariju, iako znate da ćete tamo donekle morati glumiti zbog raznih stvari koje vam ne govore iz duše, ili možete raditi za neku malu organizaciju koja pomaže ne znam kome, što je drugi način života.

* Vaša junakinja zaljubila se u severni deo KiM, posebno Kosovsku Mitrovicu. Kakav ste Vi poneli utisak sa KiM?

– Ja sam se zaljubila u to mesto. Meni se sviđalo to što su ljudi koji tamo žive – i Srbi i Albanci, iako ne mogu nigde putovati, mnogi nemaju ni putovnice, a ni para, stvorili neki svoj svet. U Kosovskoj Mitrovici ima muzičara, Džez festival u Zvečanu je fantastičan, a i na jugu postoje neki albanski bendovi  koje sam slušala jer sam i sama svirala u bendu međunarodnih radnika. To me podsetilo na priču mojih roditelja o stvarnosti u Čehoslovačkoj u sedamdesetim i osamdesetim godinama 20. veka. Sve je bilo zatvoreno, nigde se nije moglo ići i ljudi su se sami snalazili. To na Kosovu još na neki način živi i taj život čini zanimljivim. Pogotovo za nekog ko dolazi iz ostatka Evrope gde može da ide gde hoće i ima sve.

* U vreme koje pominuju Vaši roditelji Češka i Poljska bile su u bivšoj SFRJ turističke destinacije za zimovanja, na kojima je bilo je i bahaćenja, jer je Jugoslavija tada bila svet za celu Istočnu Evropu. Kako se stvari promenile da biste i Vi 2007. došli na KiM zbog „egzotike“ iako je reč o jugoistočnom delu Evrope?

– Ne znam tačno šta je to, ali često kažem da je ceo Balkan, pogotovo Zapadni Balkan poslednji otok slobode i ljudskosti u Evropi.

* Bez obzira na sve?

– Bez obzira na sve. Tu se čak možete dogovoriti oko puno stvari o kojima nema dogovora u drugim svetovima. Pa čak ni u Sloveniji, koju ne doživljavam kao Balkan, gde je sve uredno. Mislim da ljudi daju ovde više od sebe. Pogotovo na Kosovu, gde se snalaze – naprave sebi festival, rok akademiju u Kosovskoj Mitrovici. Svi džezeri koji dolaze na taj festival su oduševljeni, a nemaju pojma sa koliko se malo toga tamo sve napravilo. To je  snalažljivost koju volim. I mi smo Česi takvi bili tokom dubokog komunizma. To nas približava, kao i humor koji je isti. Kosovo doduše više nije egzotično, postoje nova žarišta u svetu, ali je i dalje egzotika da je reč o razlici između medijske slike i stvarnosti. Jako je teško u glavama ljudi promeniti sliku stvorenu o Kosovu.

* Šta bi preteglo kad bi se stavilo na vagu s jedne strane koliko su međunarodne misije na KiM olakšale život ljudima – slobodu kretanja, pravdu, demokratiju i s druge strane njihovu odgovornost za to što je KiM „crna rupa“ kriminala i korupcije u Evropi?

– To tako jako i složeno pitanje da se ne usuđujem da o njemu govorim. Ali, da ne ispadne da sam stalno kritična prema svim organizacijama, što je neka paušalizacija koju ne volim, moram da kažem da postoji jedna stvar koja je jako bitna, a postoji i u knjizi. Ona se tiče prisutnosti međunarodnih snaga i organizacija gde je to bilo bitno, kao što je monitoring izbora. Izbori su početak podele moći, a tamo može biti takvih nenormalnih prevara što sam videla nadgledajući više izbora na Kosovu. To jedna od stvari koje imaju smisla. Bilo je i drugih koje su međunarodne organizacije radile, mada mislim da su često to bili izgubljeni novci. Ali, sve to ne bih mogla da „stavim na vagu“.

* Bez obzira što su pojedini pripadnici međunarodnih misija uspostavljali prisnije veze sa domaćim stanovništvom, koliko su pravila službe nalagala neki vid kolonijalnog odnosa i prema Srbima i prema Albancima?

– U Misiji je bilo puno ljudi koji se družili sa ljudima s jedne i druge strane. To smatram pozitivnim, jer znači da su pripadnici misije samo ljudi, a ne neke mašine koje nemaju osećaja za ljude. Normalno je da dođe do kontakta jer je naš posao bio i da saznamo kako ljudi tamo žive. Možda se to nekad radi na potpuno neefikasan, nepraktičan i glup način. Događalo se da sam u srpsko selo morala da idem sa Albancem prevodiocem. Oni su svi bili simpa ljudi, čak su se poznavali, ali nije bilo ugodno ljudima da pričaju. Pogotovo ako ja znam taj jezik, šta će mi prevodilac, ali ipak moraš da se pridržavaš pravila. Sve su to sitne gluposti zbog kojih misija gubi autoritet u očima stanovništva. Ali, ipak ima tamo puno ljudi koji daju sve od sebe i trude se, ali su u sukobu sa sistemom i ograničenjem koje ta misija ima. To je jako teško i takvi ljudi, kakva je i junakinja ove knjige, odustaju. Nemaju snage da to godinama izdrže.

Jadranska nevesta

– Za razliku od „Total Balkana“ u knjizi „Priručnik za jadransku nevestu“ ima dosta autobiografskih elemenata. Ja sam godinama dolazila na Pelješac da pišem, a onda sam upoznala mog muža i saznala kakav je život na selu blizu Jadrana. On je skroz drugačiji od onog koji je moja familija zamišljala za mene. Meni su roditelji, dedovi i bake, pravnici i lečnici i možda nisu misli da ću na kraju živeti u selu na južnom Jadranu. Ali, nama je tamo divno. Sad bih volela da na hrvatski prevedem „Jadransku nevestu“, koja je napisana na češkom – objašnjava Blanka Čehova, koja je tokom dvodnevnog boravka u Srbiji roman „Total Balkan“ predstavila u Beogradu i Novom Sadu, razgovarala sa studentima i profesorima na Katedri za češki jezik Univerziteta u Beogradu. Kaže da je želela da poseti i KiM, ali da je zbog pandemije tamo ponovo uveden karantin za putnike.

Između prava i pisanja

– Iako sam prvu kratku priču napisala sa sedam-osam godina, nisam mogla da se odlučim između prava i pisanja. U to vreme u Češkoj nije bilo studija kreativnog pisanja, pa sam studirala pravo. Iako sam videla da to nije i posao za mene, da mi to ne govori iz duše, radila sam jako zanimljive stvari kao pravnik i na kraju sam čak učila naše suce, uključujući i one iz Ustavnog suda, adminstrativnom pisanju. Na upis za studije kreativnog pisanja na Oksfordu nagovorila me je koleginica iz Strazburškog suda. Bila sam prva studentica kojoj engleski nije maternji jezik, što mi je ogromna čast – kaže Blanka Čehova.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.