Branko Anđić: Pokušavam da se igram sa umiranjem

To nije metafora za smrt, niti je ovo knjiga o smrti“, kaže za Danas Branko Anđić, čiju je zbirku pripovedaka „Veliko spremanje“ objavila „Agora“.

On ističe da je njegova knjiga govori pre svega o smrti kao sastavnom delu života. –

– Na neki način, veliko spremanje svi osećaju potrebu da urade pre nego što odu. Čuje se kod mnogih ljudi ta priča „samo još da sredim ovo ili ono i onda mogu mirno da umrem“. To u stvari predstavlja podsvesnu želju ili podsvesno uverenje o neprihvatanju smrti kao konačnosti, jer jednostavno, ljudi hoće da odu i ostave o sebi sliku kakvu žele i hoće da isprave neravnine koje su u životu počinili, možda da otkriju tajne koje su čuvali ili da ih sakriju, da ostave jednu predstavu u sećanju drugih ljudi. A, to kako ostaju upamćeni u sećanju drugih ljudi jeste jedna vrsta nastavka njihovog života – kaže

* U vašoj knjizi je mnogo ironije i suptilnog humora. Znači li to kod vas odbranu od sebe samog ili sveta?

U svakom slučaju je način da se kroz svet bolje prođe i da se ta kilometraža prođe lakše. To je način na koji ja doživljavam ovaj život. Međutim, u ovoj knjizi konkretno postojao je i svestan napor da knjiga ne bude patetična, budući da takva tema može da bude deprimirajuća, nikako nisam hteo da je učinim takvom. Priče su među sobom vrlo različite, imaju različite jezičke registre. Osim te vere u besmrtnost koja podsvesno proističe iz potrebe da čovek napravi veliko spremanje, to je, rekao bih, jedna knjiga o sećanju.

Sećanje čoveka o sebi igra veliku ulogu, pošavši od ideje koja se provlači u mojim prethodnim knjigama da, ustvari niko nikog ne poznaje dovoljno. Čovek ni samog sebe ne poznaje dovoljno, a onda je to nepoznavanje kad se predoseća kraj nešto s čim ljudi žele da raskrste u toj konačnoj slici koju o sebi žele da ostave. Bilo da je to otkrivanje ili prikrivanje tajne kao u pričama „Kristinin svet“ koja je napravljena kao kineske kutijice (jedna priča je u drugoj), ili priča o posthumnom životu jednog velikog erudite i njegove životne saputnice gde vidimo da niko nikog ne poznaje previše posle dugog života provedenog zajedno. Pamćenje se ne može prepustiti slučaju zato što je varljivo, onda , odnos istine i laži, ta siva zona u kojoj čovek.

* Priče su izuzetno slojevite, ceo rukopis hipertekstualan. Kako vidite interakciju sa drugima kroz život?

Drugi je uvek legat naše mini besmrtnosti i kako će ona izgledati i da li ćemo mi preživeti zavisi od tog drugoga, a otud valjda i ta želja da se pravljenjem velikog spremanja, onda je ta interakcija sa drugim pre svega intencionalna. Ima onaj deo, utisak koji mi ostavljamo svojom ličnošću, svojim životom uz drugog i među drugima. Psiholozi, recimo, često pominju želju čoveka da zaviri na svoj pogreb ako može, da vidi ko je došao, ko nije, došao i malo podigne rub kovčega da vidi jesu li se ljudi lepo obukli, jel ga ogovaraju. Ipak, hteli mi ili ne da priznamo, to u ljudima postoji. U toj interakciji sa drugima leži implicitno i ta nepomirenost sa konačnošću: eto nije to gotovo, neko će da nas pamti u tom pamćenju ćemo preživeti. Mislim da to ljude najviše obeležava u toj fazi, možda čovek toga nije svestan sa dvadeset ili trideset godina. Međutim, posle izvesne kilometraže, ili suočen sa bolešću ili nekom drugom situacijom postaje svestan. Pokušao sam malo da se zavitlavam sa načinima dobrog umiranja, tog produžavanja u sećanju drugih ljudi onda se, recimo, može dobro umreti u novim cipelama za ples, može se dobro umreti bez viška nepotrebnih stvari: što kažu naši stari ne može se sve poneti u grob. Počinje vreme redukcija. Tu je jedna apsurdna priča koja se zove „Stota stvar“ koja ima gotovo napetost trilera i paniku jednog para koji implicitna pretnja tera da se u određenom periodu liše svega što se celog života akumuliralo. Ima recimo velika knjiga pisca Hosea Donosa „Beskrajna noćna ptica“ koja pominje tu strast starih ljudi za akumulacijom stvari, za zavežljajčićima koji su u nekim ćoškovima. Lično sam se nedavno selio i nisam mogao da verujem koliko stvari ima u mojoj kući, a nekoliko puta sam uradio stvarno fizičko veliko spremanje i lišio se takvih stvari. I, u jednom trenutku sam se zapitao gde je sve to stalo i šta će to meni. Valjda u sebi nemamo tu rigoroznost da se lišimo svega onoga što nam ne treba i što bi bilo bolje. Nije da treba da živimo kao Diogen u buretu, ali bi nam bilo malo lakše bez viška tih stvari.

* Verovatno su te stvari nagomilani prošli životi.

Nagomilani prošli životi. Onda se u ovim pričama pojavljuju dva toka. Jedan tok je da ako ne možemo život da produžimo, možemo da ga umnožimo na dva potpuno različita načina. Jedan je umetnički jedan je neumetnički. Svakom umetnošću, u mom slučaju umetnost pisane reči u ovoj knjizi, u jednoj prethodnoj „Plejbek“ muzika, umetnost postaje utočište. Umetnost je neka vrsta utočišta u kojoj mogu da se žive alternativni životi. Zbog toga ima i autopoetičkih referenci kao u priči „Sastav: krava“. Drugi način preživljavanja je nesanica, moram da priznam da je to tema koju sam ukrao iz sopstvenog života. Imam hroničnu nesanicu i doživljavam je kao blagodet zato što mi daje višak sati i onda imam utisak da živim duže i mogu neke druge stvari da radim ili jednostavno da lenstvujem.

* LJudi strahujući od smrti rade svašta. Da li se u ovoj knjizi razračunavate sa uskrsnućem, reinkarnacijom i raznim nju ejdž pričama?

Da. Mrzim iz dubine duše nju ejdž literaturu i razne mesije koje nam nude razna iskupljenja i te reinkarnacije. Moram priznati jedno svoje ograničenje, odsustvo mog interesovanja za dalekoistočni način mišljenja i vrednosne sisteme. Nisam čovek koji odbija mogućnost onostranog, daleko od toga, ali mi je sasvim dovoljno to što mogu da saznam u južnoameričkim pa čak i u nekim severnoameričkim autohtonim sredinama ili kod nas.

Pisac, prevodilac, profesor

Naš sagovornik je pisac, prevodilac, profesor književnosti, novinar, pisac. Bio je urednik i suosnivač književnog časopisa Pismo, i urednik Književnih novina. Autor je knjiga proze: Posle svirke, Lavica liže rane, Kao iz kabla, Ovo je istinita priča, Veličina sveta, Play-back). Autor je i nekoliko antologija hispanoameričke i argentinske savremene pripovetke (sa LJiljanom Popović-Anđić). Prevodilac je sa španskog i engleskog jezika dela latinskoameričkih i severnoameričkih pisaca kao sto su Horhe Luis Borhes, Mario Vargas LJosa, Gabrijel Garsija Markes, Hose Donoso, Karlos Fuentes, Ana Marija Šua, Liliana Her, Huan Helman, Pedro Huan Gutjeres, Truman Kapoti. Knjiga „Veliko spremanje“ se našla i u najužem izboru za nagradu Danko Popović.