golub goblini2019 foto Marko Ristic Zamrznuti tonovifoto Marko Ristic Zamrznuti tonovi

– Naša publika već zna šta može da očekuje od nastupa Goblina. Zdrav, pozitivan, žestok rock’n’roll nastup, ovog puta pojačan s par gostiju kao i dodatnom set-listom. Planiramo da sviramo bar dva i po sata. Pa jednom se slavi trideset godina! – tako Branko Golubović Golub, vokal šabačke grupe Goblini, najavljuje koncert povodom tri decenije postojanja benda, koji će biti održan 25. juna na Beogradskom sajmu.

Golub se za Danas priseća značajnih momenata u istoriji grupe, pojašnjava kako su teške situacije u društvu uticale na rad benda, sagledava savremene probleme s kojima se civilizacijski suočavamo i zaključuje da će se, s obzirom na stanje u kom živimo u Srbiji, zbog svog buntovnog karaktera, kod nas još dugo slušati pank-rok, iako establišmentu to ne odgovara.

Upitan na koji način je muzika obeležila njegov život, Golub odgovara: „Izvukla je iz mene sve ono pozitivno i kreativno što posedujem, a čega nisam bio ni svestan da posedujem. Omogućila mi je da upoznam puno sjajnih, prepametnih i talentovanih ljudi širom regiona.“

* Prisetite se najbitnijih momenata koje ste kao bend prethodne tri decenije iskusili?

– Obično se loše stvari vremenom zaboravljaju, ali upravo te loše stvari su uticale na razvoj benda i na nas kao pojedince. Stvarati muziku i snimati albume u toku najveće svetske hiperinflacije, pozajmljivati ogromne sume para o kojima je prosečna srpska porodica mogla samo da sanja, a koje smo koristili upravo za potrebe snimanja i promovisanja albuma, autostopiranja na intervjue i putovanja vozom na koncerte kao i spavanje nakon istih na autobuskim i železničkim stanicama samo su nas ojačali. Naravno, daleko od toga da je sve bilo crno. Izlazak našeg prvog izdanja i iščekivanje te kasete da dospe do naših ruku je jedan od momenata koje nikada neću zaboraviti. Takođe, ponovno okupljanje benda 2010. godine i uzbuđenje pred prvi koncert odsviran nakon više od devet godina od prestanka rada Goblina je nešto što će mi zauvek ostati u sećanju.

* Kako je politička situacija u zemlji uticala na stvaranje Goblina, od inflacija, rata, NATO bombardovanja, pada režima i svega što je potom usledilo?

– Mi nikada nismo imali problema sa stvaranjem. Sve to nabrojano nam je davalo dosta materijala za rad na novim pesmama. Ali, svi ti događaji su više uticali na koncertne aktivnosti. U toku bombardovanja, a još više nakon toga, koncertna scena je bukvalno zamrla. Skoro godinu dana smo imali problema da nađemo bilo kakav prostor van Beograda, Novog Sada i Niša gde bi mogli da sviramo. U isto vreme, ne treba zaboraviti da je nas studijski album Recontra snimljen bukvalno noć pred početak bombardovanja. Situacija se ponovila 2019. godine kada smo izdali naš poslednji album Jedninu, a pandemija je zvanično proglašena tri meseca kasnije. To su zaista velike frustracije za bend koji je toliko energije i truda uložio u stvaranje studijskog materijala, a koji na kraju ne može da se predstavi koncertnoj publici.

* Devedesete su na neki način bile „dobre godina“ za pank i rok kulturu, šta mislite zašto?

– Ako definišemo pank kulturu kao kulturu buntovništva, a njene aktere kao neku vrstu aktivista i ljudi koji se bore za socijalnu pravdu, onda od devedesetih ne postoji bolji period za stvaranje pank muzike. Uvek sam tvrdio da će znak da se u Srbiji neke stvari odvijaju u pozitivnom pravcu (politički, ekonomski, po pitanju ljudskih prava, itd.) biti umiranje pank rok scene. Ukoliko je moja teorija ispravna, plašim se da će ljudi još dugo godina u ovoj zemlji slušati pank.

* Kakvo je trenutno stanje na toj sceni prema vašem viđenju, globalno ne samo u Srbiji?

– Pa ne preterano dobro. Ali ne iz gorepomenutog razloga. Bendova ima, i to izuzetno dobrih. Međutim, ne postoji medijski prostor. Ovo se ne odnosi samo na pank rok, nego na kompletnu alternativnu rok scenu. Pod medijskim prostorom, naravno, podrazumevam isključivo mejnstrim medije – štampu, radio, televiziju. Establišmentu definitivno ne odgovara da se propagira ovakva vrsta muzike, pošto bi tim činom pucali sami sebi u kolena. Mnogo je bezbolnije promovisati nešto što im ne može naškoditi.

* Danas je sve manje kvalitetnih emisija koje se bave muzikom u našoj zemlji, a vi ste na drugom programu Radio Šapca sa Stevanom Marinkovićem Berlincem krajem devedesetih vodili muzičku emisiju Ritual crnog patuljka. Da li možete da podelite vaša iskustva iz tog perioda, kako je emisija bila osmišljena, na koji način je doprinosila sceni?

– Svako iole veće mesto u Srbiji je imalo svoju rok and roll radijsku emisiju. Danas se takve emisije mogu nabrojati na prste jedne ruke. Tih devedesetih, ukoliko si na bilo koji način bio aktivan u rock and rollu, ili si imao bend, ili si doprinosio jačanju scene tako što si propagirao te bendove na najbolji mogući način. Tako su nicale televizijske i radijske emisije kao i novinska izdanja i fanzini. Steva i ja smo koncipirali emisiju po tom receptu. Svake nedelje su se predstavljala najnovija izdanje s naše rok scene. To je podrazumevalo i intervjue s bendovima putem uključenja u program, ili onog trenutka kada taj bend dođe u Šabac. Naravno, bendovi su nam i javljali datume njihovih koncerata koje smo najavljivali u toku emisije. Koristili smo i priliku da slušaocima predstavimo neke velikane svetske alternativne scene. U to vreme nije bilo interneta pa smo danima pripremali materijal za taj segment. Danas te dva klika dele od svih mogućih informacija koje ti trebaju. Smatram da smo zaista propagirali rad bendova s naše, ali i regionalne scene i trudili se da ih još više približimo njihovoj tadašnjoj, ali i potencijalnoj – novoj publici.

* Koliko su takve inicijative značajne za scenu i bendove, posebno ako u njima učestvuju muzičari?

– Pa odgovorno tvrdim da je radio generalno jedan od najbitnijih medija. Davati medijski prostor bendovima u udarnim terminima definitivno doprinosi i njima, a i sceni. Nisam siguran ako je činjenica da sam ja kao muzičar direktno učestvovao u tome na bilo koji način dodatno uticala na sve to. Sećam se da su ljudi koji su uređivali te emisije po gradovima Srbije bili izuzetno popularni upravo iz razloga što su se bavili tim čime su se bavili. Retko ko od njih je bio u „poznatom bendu“.

* Na čemu trenutno bend radi, da li snimate nove pesme, s obzirom da vi živite u inostranstvu, koliko je to izvodljivo?

– Bend je razapet između želje, gladi za svirkama i instinkta da je vreme za početak rada na novom albumu. Verujem da ćemo od sledeće godine krenuti da provodimo više vremena na stvaranju novih pesama. Zahvaljujući tehnologiji XXI veka, izuzetno je lako raditi na novom materijalu u toj nekoj prvoj fazi koja više podrazumeva izbacivanje svih mogućih ideja iz naših glava. Ipak, kad dođemo dotle da se te ideje polako pretaču u pesme, bend na okupu je nešto što je neophodno. Toliko pesama je nastalo u toku proba iz samog razloga što smo svi bili na okupu.

* Podsetite na vaša ostvarenja. Na čemu lično radite i šta vas pokreće u oblasti stvaranja, od pisanja do humanitarnog rada?

Trenutno sam bezidejan. Samo mi se svira. Hehehe… Ništa ne radim na silu, tako da čekam momenat kada mi se neke stvari budu promenile u glavi. Što se tiče tzv. ostvarenja van muzike, to su dve knjige: Pisma iz Avganistana i Izgužvane misli. Za ovu prvu je urađena i pozorišna predstava.

* Osvrnite se na globalne probleme današnjice.

– U duhu naziva našeg poslednjeg albuma Jednina, ne bih pričao o svetskoj krizi, migracijama ili ratu u Ukrajini. To su sve posledice većeg globalnog problema. Taj problem su ljudi. Činjenica je da u većini zemalja koje se smatraju globalno bitnim ljudi glasaju za svoje predstavnike – za one koji će voditi zemlju. Za to služe izbori, a sam proces je deo nečega što se naziva demokratija. Većina tih ljudi, glasaće mašinerije pati od manjka opšte kulture i obrazovanja. Iz tog razloga je s njima lako manipulisati. Serviraju im se populistički narativi potpomognuti najneverovatnijm teorijama zavere. Neobrazovanom čoveku, u to smo se već uverili, možeš da prodaš priču da je Zemlja ravna ploča. Pre pedeset godina, za takvu izjavu je bila vezana medicinska dijagnoza, a koja je zahtevala ozbiljno lečenje. I zašto nas onda čudi sve ovo što se događa oko nas? Veliki broj ljudi nije zainteresovan da sluša političare koji će im izložiti svoj ekonomski program ili plan kojim će se boriti za ostvarenje ili dalje osnaženje ljudskih prava. Oni i da čuju tako nešto, ne bi nijednu reč razumeli. Interesuje ih informacija pomoću koje će moći da progutaju razloge zbog kojih žive kao beda, a ti razlozi nikada nisu vezani za te iste političare. Uvek je neko drugi kriv za to što nam se događa, uvek je tu neki novi “neprijatelj koji rovari“. U isto vreme, žele da čuju ono što im prija ušima, a to je da ćemo živeti super i da je upravo ta osoba, taj kandidat, rešenje svih njihovih problema. Naravno, nikad se ne zapitaju, zašto ta ista osoba nije rešila sve te probleme do sada, i na osnovu koje strategije će to biti ostvareno. LJudi su ti koji biraju. Onda ne treba da se žalimo ni na koga drugog nego na same sebe.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.