Entoni Horovic je zanimljiv pisac. Dugo je radio za televiziju: kreirao je seriju „Foyle’s War“ (toplo preporučujem), a povremeno je bio dramaturg u seriji „Midsomer Murders“ (ako baš ne nalazite ništa bolje).
Napisao je mnogo romana; prvenstveno je reč o književnosti za decu i kriminalističkim romanima, uključujući dva romana o Šerloku Holmsu („Kuća svile“ i „Morijarti“, oba su prevedena).
„Magpie Murders“ je metatekstualan roman.
Horovic je primenio postupak „priča u priči“.
To je čest postupak u književnosti, vekovima star, ali nije čest u kriminalističkim delima.
Glavna junakinja je Suzan Rajlend.
Ona je urednica u maloj izdavačkoj kući i njena specijalnost su kriminalistički romani.
Kuća objavljuje dvadesetak pisaca, a najbolje se prodaju knjige Alana Konveja.
On je autor serije popularnih detektivskih romana o Atikusu Pindu, Nemcu koji je preživeo koncentracioni logor i nakon rata se odselio u Veliku Britaniju.
Ne radi u policiji, ali njima je često potreban njegov briljantan um.
Tu je i neizbežni pomoćnik.
On ima ulogu doktora Votsona: događaji su mahom ispripovedani iz njegove perspektive, pa čitaoci nikada ne saznaju šta Atikus misli.
Dakle, Atikus je fikcija u fikciji koju čitamo.
Horovic je dao sve od sebe da fikcija u fikciji zvuči stvarno.
Navedeni su tobožnji naslovi svih Konvejevih romana, a tu su i pohvale seriji kakve obično viđamo na koricama.
Njih su navodno napisale stvarne ličnosti i razne britanske novine i ne mogu se oteti utisku da se Horovic blago podsmevao načinu na koji se izražavaju.
Na kraju se nalazi čak i intervju Horovica sa Konvejem, ali to je nepotrebno, ništa ne donosi i skreće pažnju sa završetka.
„Magpie Murders“ počne tako što se Suzan sprema da pročita dovršeni, deveti roman o Atikusu i pripremi ga za štampu.
Taj roman čini otprilike polovinu ove knjige.
Desio se zločin u malom mestu, a kasnije još jedan, i Atikus pokušava da pronađe krivca.
Međutim, kada stigne do kraja, Suzan uvidi da kraj ne postoji.
Rukopisu nedostaje poslednje poglavlje, pa ona ne sazna kako se Atikusova istraga završila.
Dobila je rukopis koji ne otkriva ko je ubica.
Rukopis koji se ne može objaviti.
Tada počne njena istraga.
Ako roman ne bude štampan, izdavačka kuća će imati ozbiljne finansijske probleme.
Dok traga za poslednjim poglavljem, Suzan naiđe na potencijalni zločin koji potragu čini još težom, pa ona od urednika detektivskih romana mora da se pretvori u detektiva.
Knjiga ima dve zanimljive dimenzije: Suzanine probleme s realnošću i Konvejev način pisanja.
Čitalac dugo nije siguran da li je u drugom delu počinjen ikakav zločin, pošto Suzan sumnja u svoju percepciju.
Pita se da li je nakon dugogodišnjeg uredničkog posla postala „profesionalno deformisana“, da li samo umišlja znakove, skrivene motive i povezanosti tamo gde, zapravo, ničeg nema.
Što se tiče romana o Atikusu, isprva nisam bio zadovoljan.
Neki od likova su jednodimenzionalni, uloga im je samo da povećaju broj osumnjičenih, a stvaranje suspensa je ponekad trapavo i očigledno: likovi se zaustave tačno kod one rečenice koja bi čitaocima pružila preuranjene informacije.
Zato se među redove uvlači atmosfera izveštačenosti.
Međutim, rekao sam sebi: „Ovo je roman jednog od likova, sačekaj sa zaključcima“.
Stil pisanja se zaista promenio u drugom delu i shvatio sam da je „Magpie Murders“ i intertekstualna knjiga, pošto je Konvejev „roman“ omaž (kako je to popularno reći).
On oponaša dela iz takozvanog „zlatnog doba detektivskih romana“, koja su pisana mahom između dva svetska rata i mahom u Velikoj Britaniji (Agata Kristi i drugi autori).
Ta dela su često maštovita i nepredvidiva, sa odličnom dinamikom i kompozicijom, ali imaju i tipizirane situacije i slabosti koje sam opisao u prethodnom pasusu.
Obično se dešavaju u maloj zajednici (engleska sela zauzimaju visoko mesto na listi najsmrtonosnijih mesta na svetu) i imaju jasan krug osumnjičenih: ako vidite da nekoliko likova mrzi istu osobu, ili da im ona stoji na putu, ili da bi imali finansijsku korist od njenog nestanka, onda slobodno možete da uložite kuću u opkladu da će ta osoba biti ubijena, a svi oni postati osumnjičeni.
Atikus u ponečemu liči na Poaroa – stranac, amater, neko ko primećuje i povezuje sve detalje (ali manje je iritantan, moram dodati).
Horovic je oponašao i dobre i loše strane romana iz „zlatnog doba“, pa tako preuzeo rizik.
Mnogi čitaoci ne prave razliku između autora i njegovog naratora, te će pomisliti da je autor kriv za neke slabosti u prvom delu.
U oba dela postoje epizode koje su suvišne, i pritom nisu preterano uverljive, ali sve u svemu „Magpie Murders“ je zanimljiv, originalan i vešto napisan roman.
Na kraju knjiga obično nas čeka rasplet.
Ovde nas čekaju dva raspleta, a prvi zavisi od drugog.
Naravno, neću vam otkriti nijedan.
Pišući o zlatnom dobu, skrenuo sam pažnju sa ostatka romana.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
