Administrativni čin brisanja kao logika nacionalizma

Nakon proglašenja nezavisnosti 1991. godine, nova država je zahtevala da oni podnesu zahtev za državljanstvo ili regulisanje statusa stranca. Oni koji to nisu učinili, nisu ispunjavali uslove ili su jednostavno bili nedovoljno informisani, 1992. godine administrativno su uklonjeni iz registra stalnih stanovnika, u događaju poznatom kao Izbrisani u Sloveniji. Time su preko noći izgubili pravni status i osnovna građanska prava, postajući praktično nevidljivi za državu u kojoj su do tada živeli.

Politički posmatrano, ovaj čin predstavlja deo šireg procesa izgradnje nacionalne države nakon raspada Jugoslavije, u kojem je bilo ključno definisati granice pripadnosti i građanstva. Državljanstvo je postalo instrument političkog razgraničenja, dok su oni koji se nisu uklopili u novi okvir postali višak sistemu. U kontekstu ratova i nestabilnosti u regionu, dodatni faktor predstavljali su strah i nepoverenje prema određenim grupama, posebno onima povezanim sa Jugoslovenskom narodnom armijom ili srpskim političkim uticajem, što je ipak bio samo izgovor slovenačkih vlasti.

Ipak, ono što ovaj slučaj čini posebno problematičnim jeste činjenica da „brisanje“ nije sprovedeno kao otvorena politička odluka, već kao administrativna mera, čime je odgovornost države zamagljena i prebačena u sferu birokratije. Upravo u tome leži njegova suštinska težina i pokazuje kako država može, kroz formalno-pravne mehanizme, proizvesti duboku društvenu nepravdu i čitavu grupu ljudi pretvoriti u pravno nepostojeće subjekte.

Lične ispovesti „izbrisanih“

Na planu stila, Rožman koristi postupak karakterističan za dokumentarnu književnost, blizak radu Svetlane Aleksijevič. Knjiga je oblikovana kao niz ličnih svedočenja, kroz koja se rekonstruišu iskustva „izbrisanih“. Umesto jedinstvenog naratora, tekst čini mnoštvo glasova koji zajedno grade širu sliku društvene nepravde. Ovakva polifona struktura omogućava čitaocu da neposredno uđe u iskustva pojedinaca i razume posledice političkih odluka na ličnom nivou. Ipak, za razliku od Aleksijevič, čiji je stil izrazito literaran i fragmentaran, Rožman zadržava jasniji novinarski okvir, kontekst je precizno objašnjen, a narativ organizovan tako da vodi ka razumevanju konkretnog istorijskog i političkog problema.

Značaj ove knjige prevazilazi slovenački kontekst. Sudbina „izbrisanih“ ukazuje na širi problem savremenih država, pitanje ko ima pravo na pripadnost i kako se definiše građanstvo. Knjiga pokazuje da pravni status nije samo administrativna kategorija, već pitanje dostojanstva i osnovnih ljudskih prava. Rožmanovo delo funkcioniše ne samo kao dokument o jednoj nepravdi, već i kao upozorenje o mehanizmima isključivanja koji mogu postojati u svakom društvu.

Tekst nije samo čin dokumentovanja, već i čin političkog i etičkog svedočenja, ono vraća glas onima koji su bili sistemski ućutkani i podseća da status građanstva nije datost, već rezultat istorijskih i političkih odluka. Knjiga postavlja važno pitanje koje prevazilazi slovenački slučaj, koliko su savremena društva spremna da prepoznaju i isprave sopstvene nepravde, i šta se dešava sa onima koji ostanu izvan granica pravno priznate zajednice.

Svedočenja koja je prikupio Andraž Rožman, kroz priče Aleksandra, Mirjane, Irfana, Staniše, Budimira, Josipe, Smilje, Borka i drugih „izbrisanih“, ne predstavljaju samo dokument vremena, već potresno svedočanstvo o ljudima koji su, suočeni sa odlukom države Slovenije, sistematski lišeni prava na postojanje. Njihove priče razotkrivaju život u uslovima potpune obespravljenosti: bez prava na rad, zdravstvene i socijalne zaštite, dokumenata – primorani da se skrivaju, da žive u stalnom strahu od policije, na marginama društva koje ih je preko noći odbacilo. U takvoj stvarnosti, „izbrisani“ nisu izgubili samo pravni status, već sigurnost, dostojanstvo i elementarni osećaj da pripadaju zajednici. Postali su ljudi bez imena u sistemu koji priznaje samo one koji su u njemu upisani.

Upravo kroz te intimne i fragmentarne ispovesti, Rožman ne otkriva samo individualne tragedije, već i dublju strukturu društva koje ih je proizvelo. Iza administrativnog čina „brisanja“ nazire se slojevita logika nacionalizma, utemeljena na razgraničenju između „nas“ i „njih“. U tom kontekstu, pogrdni naziv „čefuri“, kojim su označavani ljudi poreklom iz drugih delova bivše SFRJ, sa izuzetkom Hrvatske, prestaje da bude puka uvreda i postaje simptom dublje društvene isključenosti. Jezik ovde ne samo da odražava stvarnost, već je aktivno proizvodi, on legitimiše distancu, normalizuje prezir i učvršćuje granice između onih koji pripadaju i onih koji su izbrisani..

Svojevrsno etničko čišćenje

Čitajući svedočenja „izbrisanih“, postaje jasno da odgovornost za ovu nepravdu ne može biti svedena isključivo na odluke države Slovenije i njenih institucija. Iako je politička odluka bila ključna, proces brisanja nije ostao zatvoren u okvirima birokratije, on se prelio u svakodnevni život i društvene odnose. U ispovestima se prepoznaje uloga običnih ljudi: komšija koji prijavljuju one bez dokumenata, službenika koji se pozivaju na „poštovanje zakona“, nastavnika koji decu „izbrisanih“ tretiraju kao manje vredne, često ih izlažući poniženju i ismevanju.

Tom lancu nepravde pridružuju se i poslodavci, koji koriste njihov pravni vakuum kao sredstvo eksploatacije, zapošljavaju ih bez ugovora, uskraćuju im zarade ili ih plaćaju ispod svakog minimuma, svesni da „izbrisani“ nemaju mogućnost da potraže zaštitu svojih radnih prava. Svaki pokušaj otpora prati pretnja prijavom i deportacijom, čime se njihova ranjivost dodatno produbljuje.

Ako su „izbrisani“ postali nevidljivi, to nije bilo samo zato što ih je država Slovenija administrativno uklonila, već i zato što je društvo u velikoj meri prihvatilo tu nevidljivost kao normalnu. Time se otvara šire etičko pitanje koje prevazilazi konkretan slučaj – gde se završava odgovornost institucija, a gde počinje odgovornost pojedinca? Ovo pitanje podseća na česte rasprave o ulozi „malih ljudi“ u velikim sistemima nepravde, onih koji tvrde da su „samo radili svoj posao“, da su „poštovali zakon“ ili da nisu imali izbora.

Međutim, upravo takve pozicije pokazuju koliko se nepravda oslanja na svakodnevno funkcionisanje sistema: na činovnike koji sprovode odluke, na građane koji ćute ili prijavljuju, na poslodavce koji koriste tuđu ranjivost. U tom smislu, odgovornost nije isključivo koncentrisana na vrhu, već se raspršuje kroz čitavu društvenu strukturu.

Andraž Rožman sugeriše da je Slovenija sprovela svojevrsno etničko čišćenje, ali ne putem rata i otvorenog nasilja, već administrativnim sredstvima. Upravo u tome leži ključna težina ovog slučaja. Iako Slovenija nije bila zahvaćena ratnim razaranjima u meri kao ostatak Jugoslavije, fenomen „izbrisanih“ može se posmatrati kao njen specifičan doprinos nasilju koje je pratilo raspad zajedničke države.

Možda je najpotresnije to što ova trauma nije ostala samo neprepoznata, već je dugo bila i potiskivana u samom društvu Slovenije. Iako je upravo to društvo, zajedno sa institucijama, učestvovalo u procesu isključivanja, suočavanje sa posledicama došlo je mnogo kasnije. Tek nakon više od jedne decenije, država je počela da priznaje nepravdu, usledila su zvanična izvinjenja, kao i pokušaji pravne i novčane nadoknade za deo „izbrisanih“. Međutim, takvi koraci, iako važni, ne mogu u potpunosti nadoknaditi godine izgubljenih života, propuštenih prilika i trajnih posledica koje su mnogi pretrpeli, a neke oterale u preranu smrt.

Obračun sa nasleđem SFRJ

Meni se nameće utisak da je Slovenija ovom administrativnom merom nastojala da se obračuna ne samo sa pravnim statusom jedne grupe ljudi, već i sa simboličkim nasleđem SFRJ. „Izbrisani“ su, svojim životima i identitetima, predstavljali ostatak jednog zajedničkog prostora i iskustva, koje se u novom političkom okviru nastojalo potisnuti. Njihovo uklanjanje iz pravnog sistema tako dobija i šire značenje, kao pokušaj da se izbrišu poslednji tragovi jugoslovenskog identiteta iz društvenog i političkog života.

Teško je izbeći utisak da je ovaj čin bio deo šire želje da se sa Jugoslavijom raskrsti što brže i što potpunije. U procesu osamostaljenja, ona nije bila samo politički okvir iz kojeg se izlazi, već i teret od kojeg se nova država nastojala osloboditi. „Izbrisani“ su se našli upravo na tom mestu preseka, kao živi dokaz kontinuiteta sa jugoslovenskim prostorom, postali su ono što nova Slovenija više nije želela da vidi u sopstvenom identitetu. „Brisanje“ se tako može čitati ne samo kao administrativni čin, već kao radikalni pokušaj da se prekine sa jednom prošlošću, ne samo institucionalno, već i kroz uklanjanje ljudi koji su tu prošlost predstavljali.

Na kraju, sudbina „izbrisanih“ pokazuje granice moći države: moguće je administrativno izbrisati ime iz registra, uskratiti prava i gurnuti ljude na marginu, ali nije moguće izbrisati ljudski život, iskustvo i sećanje. Ono što može nestati jeste vidljivost, ali ono što uvek preti jeste zaborav. Upravo protiv tog zaborava stoji ova knjiga.
Kako u knjizi svedoči jedan od „izbrisanih“, strah nije bio samo u tome što su izgubili prava, već i u tome što će, kada njih više ne bude, nestati i sećanje na ono što im se dogodilo. Rožmanovo delo je čin odgovornosti, jer on beleži, čuva i vraća glas onima koji su bili ućutkani. Time preuzima ulogu svedoka koji ne dozvoljava da nepravda bude prekrivena zaboravom. Jer, na kraju, životi se ne mogu izbrisati, mogu biti samo zaboravljeni. A ova knjiga postoji upravo zato da se to ne dogodi.

Autor je izvršni direktor Akademske inicijative “Forum 10” iz Novog Pazara

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Još vesti iz ovog grada

DUNP: Počelo prijavljivanje kandidata, mesta za 620 brucoša

Čelnici Novog Pazara, Tutina i Sjenice se nadgornjavaju, a deponije u blokadi

Predsednica opštine Sjenica podnela krivičnu prijavu protiv načelnika PU Novi Pazar zbog nepostupanja u vanrednoj situaciji

Predložen pritvor direktoru privatne škole iz Novog Pazara, osumnjičenom za falsifikovanje diploma