Događaji koji su obeležili 2018: Kultura

Holivudski studiji imaju negde od deset do dvadeset novih bioskopskih filmova godišnje, što znači da Netfliks namerava da im na nedeljnom nivou parira svojim premijerama.

Veliki broj Netfliksovih naslova krije u sebi još jednu dimenziju. Svaki korisnik do sada se uverio da na ovom striming servisu „nema baš sve“. Od zemlje do zemlje ponuda varira, i menja se iz meseca u mesec. Razlog za to je princip licenciranja filmova. Naime, holivudski studiji licenciraju filmove Netfliksu na određeni rok, i po isteku katalog nude dalje. Sada izgleda da holivudski studiji planiraju otvaranje vlastitih netfliksolikih platformi na kojima planiraju da sami eksploatišu svoje bogate filmografije.

Netfliks stoga sprema zalihe za trenutak kada mu studiji otkažu saradnju. Pojedine kinematografije poput španske i južnokorejske već su u ozbiljnoj sprezi sa Netfliksom i svoje najveće blokbastere daju u klasičnu bioskopsku distribucu a onda ih ubrzo strimuju.

Šta to znači za filmadžije širom sveta? U načelu, Netfliks ne objavljuje gledanost i izdašno plaća autorima i honorar i projektovanu zaradu. Takav aranžman postaje sve privlačniji za autore raznih profila, od plaćenika A+ produkcije kao što je Majkl Bej do onih koji jure festivalski prestiž kao što je Alfonso Kuaron. Marketing filma postao je jako skup, kome izlazak na globalno tržište košta više od trideset miliona dolara, a Netfliks radi nasuprot politike holivudskih studija. Dok se studiji nadmeću u pravljenju filmova koji će brzo u bioskopima širom sveta zaraditi stotine miliona, uz skupu reklamu, Netfliks ih naplaćuje lagano i računa na njihovu dugovečnost.

Šta to znači za Srbiju? Nažalost, pre svega to da ćemo imati sve manje španskih filmova u bioskopima, a gotovo nijedan na televizijama. Kao i da ćemo mnoge festivalske favorite gledati samo na malom ekranu jer posle velikih premijera, Netfliks ne daje filmove manjim smotrama. Naše tržište je za sada premalo da bi im bilo od vitalnog interesa a njegov demografski sastav je porazan, ali ne bi me čudilo da kod njih završi neka od novih ambicioznih serija.

U Srbiji za to vreme, i u Filmskom centru Srbije rade na tome da se zaobiđu bioskopi. Za početak tako što se kroz političke procese onemogućuje snimanje nepoćudnih filmova. Novi Upravni odbor je vratio čuvenu tradiciju jugoslovenskog filma zvanu politička zabrana, s tim što je SUBNOR kao lobističko telo zamenila skupina rent-a-Srba Sima Spasića.

Ipak, ne može se narod odučiti od bioskopa, naročito kad je dobar film na repertoaru. Južni vetar Miloša Avramovića nas je podsetio na to. Ovaj urbani gangsterski film postao je pravi pop kulturni fenomen, skupio je preko sedamsto hiljada gledalaca u svim srpskim zemljama, i dokazao je da publiku ne privlače isključivo komedije i kič-prikazi epohe. U srpske bioskope dok se prikazivao Južni vetar nije moglo fizički da se uđe. Bitno je drugačije bilo kad je krenuo Kralj Petar I Lazara Ristovskog koji je imao visoke rezultate na papiru ali teško je bilo sresti živu dušu na projekcijama. Možda zato jer su početkom godine lokalne samouprave unapred kupovale karte za film u pretplati i sada se to upisuje u boks ofis?

Sa novim vođstvom, srpski film čekaju teški dani. Pitanje je samo da li srpski filmski autori imaju u sebi ono što čini prave holivudske junake. A to je stav da borba za pravdu nikada ne izlazi iz mode. U 2018. oni su se ponašali kao rezignirani cinici iz češke melodrame. A to Netfliks još ne kupuje.

Srđan Vučinić, umetnički direktor Festivala autorskog filma: Trijumf filmova iz Japana (Kradljivci H. Korede), Meksika (Roma A. Kuarona), Poljske (Lice M. Šumovske) i Rumunije (Bez dodira A. Pintilije) na festivalima u Kanu, Veneciji i Berlinu 2018. godine – govori nam trendu ubedljive dominacije azijskih, latinoameričkih i istonočnoevropskih autora. Sve to ide u prilog one davne teze Živojina Pavlovića o daleko većem umetničkom potencijalu amorfnih civilizacija nad civilizacijama kristala. Ili, o prevlasti iracionalnog, nepredvidivog životnog principa nad sterilnom formom koja karakteriše uređene zapadne civilizacije.

Projekcija digitalno restaurisanih filmova u Jugoslovenskoj kinoteci (kao deo projekta VIP Kinoteka) koje smo imali prilike da vidimo u 2018. godini – među njima i Lepota poroka, Nacionalna klasa, Petrijin venac, Miris poljskog cveća – bili su motiv da u drugom svetlu otkrivamo vrednosti našeg filma, da njihov značaj sagledamo u sadašnjem vremenu. Počasna projekcija Pavlovićevog remek-dela Kad budem mrtav i beo nakon pola veka, u okviru ovogodišnjeg Berlinskog festivala bila je od prvorazrednog značaja u kontekstu tog susreta sa ponovo nađenim nasleđem jugoslovenskog i srpskog filma.

– Premijera novih ostvarenja iz našeg regiona – među kojima se izdvajaju Sam samcat Boba Jelčića, Teret Ognjena Glavonića, Ti imaš noć Ivana Salatića, Speleonaut Sonje Đekić – kao dokaz da autorski film još uvek stanuje ovde (možda kao uljez i podstanar, u državicama-kolonijama nastalim na tlu Jugoslavije) – ali važno je da još uvek opstaje, što nam govori kako ta egzotična biljčica ipak poseduje veću otpornost na neoliberalne klimatske uslove od one koju smo možda očekivali.

Milorad Milinković, reditelj: Hvala Bogu, vreme je kontinuitet, a čudna ljudska potreba da ga preseca godinama, datumima, klasifikuje na ovaj ili onaj način, nimalo mu ne smeta da teče i dalje. Pred svaku novu godinu javi se neka sumanuta opsesija da se prethodna godina predstavi brojkama, šta se desilo, šta se nije desilo, šta je trebalo da se desi… Valjda želimo da se opravdamo pred samima sobom kako nismo uzalud potrošili date nam dane ovozemaljskog života. Kako naši životi nisu besmisleni, jer, zaboga, toliko toga smo uradili.

Što se moga posla tiče, moram priznati, zaista napredujemo, ali će se pravi efekti tog napretka videti tek kroz nekoliko godina. Ali, kada čovek zađe u godine, svako podvlačenje crte nad prethodnom godinom, obavezno uvlači u ozbiljno depresivno stanje. Zbog toga, da bih se spasao suicidalnih iskušenja, neću održati olako i nepromišljeno dato obećanje, neću se osvrtati na prethodnu, zapravo još uvek tekuću godinu. Niti na prošlost uopšte.

Bolje je gledati u budućnost, jer sam ja nepopravljivi optimista i duboko verujem da će sledeća godina biti bolja.