Dvadeset godina „Ekvilibrijuma", filma prema kojem su kritičari bili preoštri 1Foto: Blue Tulip / Entertainment Pictures / Profimedia

Pojedini filmovi odmah po izlasku steknu slavu koja ih ističe ispred drugih i koja ih preporučuje za široku publiku, ali neki u svoje vreme budu neshvaćeni, pa čak i sahranjeni lošim kritikama i ocenama, a film Ekvilibrijum spada u ovu drugu grupu.

Film koji je izašao na današnji dan 2002. godine nije uspeo da vrati uložene pare i privuče pažnju dovoljnog broja gledalaca, ali za to su krivi i studio i kritičari. Studio je procenio da će treba ograničiti sredstva za promociju filma i skratiti mu boravak u bioskopu, a rezultat je zarađenih tek nešto više od 5 miliona dolara u odnosu na budžet od 20.

A oni kritičari koji ga jesu pogledali nisu ga štedeli kritika koje su se mahom ticale neoriginalnosti. Zamerali su mu to što pozajmljuje puno od drugih filmova, kao što su 1984, Vrli novi svet, Farenhajt 451, pa čak i Matriks, zbog čega je to za njih bio „još jedan glupi naučnofantastični akcioni film“.

Jedino je Rodžer Ibert bio malo blaži i rekao da film ipak ima šta da kaže, pa makar to ne bilo toliko dubokoumno. Međutim, ono što na prvi pogled nije privuklo sve kasnije je ipak steklo kultni status među fanovima.

Film se odigrava u bliskoj budućnosti nakon Trećeg svetskog rata, u kojoj ljudi piju lekove koji im potiskuju osećanja i totalitaristički režim ima elitni odred za eliminiciju svih onih koji prekrše to pravilo.

Radnju pratimo iz perspektive jednog od članova ovog odreda, Džona Prestona, koji slučajno propusti dozu leka i počinje da ima flešbekove o gubitku žene i da oseća ono što nije još odavno. Nećemo otkriti sve, ali recimo da Preston ima veoma važnu ulogu u otkrivanju mnogih tajnih afera i spletki.

Da, ima puno nelogičnosti u filmu i puno „neoriginalnosti“, ali isto tao i puno trenutaka koji vas nateraju da se zapitate da li su nam za leke lekcije neophodni naučnofantastični filmovi i da li ćemo ikada naučiti nešto iz prošlosti i književnosti.

Ako zanemarimo činjenicu da je u pitanju akcioni film koga se ne bi postideo ni Tarantino i počnemo da ljuštimo sloj po sloj, doći ćemo do univerzalne gorke suštine, a to je da čovek bez osećanja jednostavno nije čovek, već neko veštačko biće koje ne ostvaruje svoje potencijale, dobre ili loše.

Mora se pohvaliti Kristijan Bejl, koji je skoro pa uvek odličan i ubedljiv, kao i sumorna atmosfera koja je ciljano pravljena sa što manje specijalnih efekata i kompjuterske animacije. Reditelj filma Kurt Vimer takođe namerno nije hteo da izmišlja tehnološke inovacije, već sve ono što vidimo već postoji, tako da tehnologija nije odgovorna za ovaj „pad“ čovečanstva, već sam ljudski rod.

U takvoj atmosferi teško da možete ostati ravnodušni, a naročito ako ste ljubitelj Vilijema Batlera Jejtsa, jer će vam jedna upečatljiva scena sa knjigom njegove poezije ostati urezana u pamćenju.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.