Ersan Mondtag: Strah nas čini okrutnima

Na Bitefu će biti prikazane dve Mondtagove predstave, čime njegov rad dobija ono što dosada nije imao u većoj meri – najširu međunarodnu vidljivost, dok festival obnavlja i učvršćuje svoju izvornu ulogu spajanja kultura i promovisanja najinventivnijih svetskih umetnika.

Prva među njima je „Sneg“. Nastala u produkciji čuvenog „Talijateatra“ iz Hamburga, zasnovana je na epskom materijalu, istoimenom romanu turskog nobelovca Orhana Pamuka. Njegov istovremeno glavni junak i narator „Ka“ kreće na „epsko“ putovanje u zavičaj, vraća se iz Nemačke u Tursku, gde će postati učesnik i svedok oniričnog kolopleta dramatičnih, kafkijanskih događaja u kojima se, na više ravni, prelama sukob između islamističke i sekularne Turske. Od ove građe reditelj pravi ironično političko pozorište, s elementima treš poetike, koje se duhovito poigrava prepoznatljivim elementima turske kulture, u rasponu od derviških plesova do arhitekture parnih kupatila. Njegova druga predstava „Istrebljenje“ zasnovana je drami Olge Bah, koja govori o troje savremenih mladih ljudi koji iskušavaju i zloupotrebljavaju sve slobode savremenog zapadnog društva, proživljavajući ekstazu, što ih ne ispunjava već, naprotiv, stvara strah, nesigurnost i bespomoćnu čežnju za iskustvom realnosti. Reditelj vrlo radikalno menja kontekst, izmešta radnju iz savremenog urbanog ambijenta u halucinantni pastoralni svet. Ovakvom treš poetikom, reditelj nudi tumačenje koje možemo čitati kao politički komentar – zapadno društvo asocira na idiličnu pastoralu kojoj, kao takvoj, promena ne treba, u kojoj je sigurnost obezbeđena, a zapravo je sve tu lažno, hipokritsko, duboko trulo, na ivici ambisa…

Zašto ste se odlučili da prenesete na scenu roman „Sneg“ Orhana Pamuka?

– Mi smo religijska bića ako verujemo u Boga, ali i ako poričemo ideju Boga. Tražimo istinu kao matriks naših života, istinu koja je toliko važna za nas da ne možemo ni da pomislimo da bi to mogla biti istina svih ostalih na svetu. U toj fiksaciji leži lepota ali i kompulsivno ponašanje, posebno u kulturama i društvima u kojima zapadnjačka prosvećenost pokušava da reši nerešiv sudar različitih religija. Metodom demokratije, potragom za kompromisima, pokušavamo da stvorimo balanis, ali tragedija je u tome što su, kad je reč o religijskim pitanjima, kompromisi često paradoks. To rađa fašizam – kopile ateizma i teizma. To se može videti od Sjedinjenih Američkih Država preko Evropske unije do Turske. Pamukov roman prati ovaj paradoks, dok svojim stilom direktno citira Kafku, pokazujući kako se eksperiment moderne demokratije sa islamskom prošlošću bori kad paradoks postane zarazan. To je jedan od najzanimljivijih simboličkih tekstova na tu temu koje ja znam.

Kojom idejom ste se vodili prilikom njegove adaptacije?

– Nisam adaptirao roman u njegovoj strukturi, već sam likove iz teksta preneo u neku vrstu kolektivnih subjekta. To u mojim očima predstavlja poštovanje prema predramskom pozorištu antičke Grčke, gde ne deluju pojedinci već grupa predstavnika. Njih ne pokreću privatne ambicije, već su vazali pozicija u društvu. Oni govore u hiperindividualnim konstelacijama kao što je hor ili monolog, gde niko ne može dobiti direktan odgovor. To je naša naracija. Mislim da smo mi primarno izolovane individue odgovorne samo za sebe, bez ikakve zaštite boga koji opravdava naše moralne zakone tokom kriznih trenutaka. Ponovo se nalazimo u predramskom vremenu, gde predstavljamo medijume kolektivnih strahova i želja i nada, i dokle god to ne shvatimo, bićemo bespomoćni. Pokušao sam da priču premestim u nadrealnu atmosferu kolektiva pojedinaca koji žive u svetu gde prepoznaju određene simbole i estetiku, ali taj svet postaje sve čudniji i čudniji, mračniji i nadrealniji. Dijalozi i slike prelamaju se u veoma preciznoj koreografiji, koja uklanja iluziju da ćemo doći do odgovora sve dok ne uvidimo pravu osnovu ove krize.

Je l’ to jedna od tema o kojima savremeni teatar treba da govori?

– Da, ali ja ne mislim da pozorište treba da se bavi samo temom, već i načinom na koji će to da pokaže. Umetnost je sud gde sudimo o našem načinu percepcije i mišljenja, na osnovu kojih gradimo identitete, i gde se borimo protiv svih percepcija jer instinktivno osećamo da su one napad na naš bezbedni život. Izvan naših rutina prebiva novo, drugo.. I zato što živimo u iluziji našeg sveta informacija i inofrmisanosti, mislimo da vidimo sve, ali zapravo ne vidimo ništa. Zato što su naše oči zaključane i zavise samo od naše rutine. Pozorište je onda mesto gde se preplavljujemo prekinutim rutinama. Naterani smo da se igramo sa posledicama novih perspektiva. Kad vas umetnost dotakne, ne možete živeti kao pre, osim ako niste spremni da se pokvarite. Važno je reći da su rasizam, homofobija, šovinizam, antisemitizam jahači „Apokalipse“. To su identiteti koji se grade na poznatom, a ne na čudnom i neobičnom. Naši jezici i slike bolesni su od vekova rasističkog diskursa. Tako da niko nije nevin. Dug je put kako bismo dali šansu drugima i prihvatili nepoznato kao bogatstvo sopstvenog života. Ne postoji sistem ili skriveni mozak operacije ili đavo koji nama manipuliše. To je matriks bez tvorca koji pokušava da nas integriše. To je slepa, destruktivna magma. Ako dođe do erupcije, možemo da vidimo fašizam koji je uvek sakrivan i pred našim očima.

Zašto je onda zapadno društvo prikazano kao Edenski vrt u vašoj predstavi „Istrebljenje“?

– „Edenski vrt“ kao raj na zemlji je stari san u kome možemo da dođemo do raja a da ne umremo. Većina priča o pokušajima da se napravi „Eden“ na zemlji govore i o smrti, jer je to istina o situaciji koja ne donosi promene. Mi ne živimo u raju, jer uvek neko drugi mora da plati cenu za taj raj, a samo potpuno čudovište može da ignoriše zauvek bol drugih. Što se više trudimo da ignorišemo svetski bol zbog sopstvene udobnosti, to postajemo bolesniji i to više osećaj krivice truje naš um strahom. „Edenski vrt“ u „Istrebljenju“ je vrt preterivanja koji njegovi stanovnici pokušavaju da osvoje kroz ekstazu, stanje u kome pojedinačni strahovi više ne postoje. To je svet u kome ljudi pokušavaju da izbrišu sopstvenu individualnost, jer misle da tu leži njihov spas od krivice i straha.

Uprkos takvoj scenografiji, tekst se bavi našom realnošću?

– Stvarnost je način na koji pokušavamo da shvatimo svet oko nas. Mi nemamo objektivnu tačku na osnovu koje procenjujemo sebe ili svet. Sve je viđeno kroz naočare naših biografija ili kulture. Tako da – da… Scenografija je eksperiment kojim pokušavamo da prevaziđemo našu realnost, stvarnost koju naši likovi zaista mrze zbog čega teraju sebe u nešto za šta misle da je prava radost. Gde misle da mogu da skinu lance realnosti. Nemamo kontrolu nad onim što mislimo, pa stvarnost, kao ogledalo naših misli, iskače pred nas. Zato ovi ljudi pokušavaju da izbrišu sopstvene misli, da prestanu da misle na određeni način. Što, kako kažu agnostički pisci, čak ni Bog nije uspeo da uradi.

Na koji način se svi mi ponašamo kao narcisi?

– Ako kultura tako snažno zagovara individualnost kao što je slučaj u zapadnoevropskoj tradiciji u moderno doba, onda je sve što posedujemo samo naše. Čak ni naša tela nisu naša sudbina nego projekat. Osećamo obavezu da na najbolji način iskoristimo naše živote, jer strahujemo da će nas drugi videti kao gubitnike ako ne iskoristimo šanse koje imamo. Onda smo previše slabi, zavisni, glupi… Ova samoodgovornost nas dovodi do rata sa našom verzijom koja nije savršena. Zato se sve više fokusiramo na večni projekat po kome treba da budemo sve bolji i bolji. Zato je sve što radimo deo tog narcističkog rata. Sve je to deo propagande ega. To je veoma opasno, jer su, govoreći u metaforama, ogledala koja nosimo da bi kontrolisali sami sebe, vrlo krhka. Mogu se slomiti ili možemo da pijemo iz njih. Možemo da izgubimo saosećanje i fleksibilnost. Onda počinjemo da se bojimo, a strah nas čini okrutnima.

O čemu razmišljate trenutno? Šta biste voleli da predstavite publici u budućnosti?

– Kad bih to rekao, postao bih zarobljen u sopstvenom procesu kreacije. Svoju inspiraciju crpim iz umetnika sa kojima sarađujem, i sve dok ne znam kakve mi nove poznanike budućnost nudi, moram da budem otvoren. Sigurno ću tragati za novim formama da bih se bavio temama o kojima sam sad govorio. Ali to može biti u pozorištu, ali i u vizuelnim umetnostima, filmovima… Pokušavam da vozim taj talas, kada se talas pojavi.