Ezra Paund pripada poeziji

To je lice neuništivog dostojanstva, izbrazdano bolom i zagonetno vedro; pogled izgubljen u samome sebi i ko zna kakvim daljinama, seda kosa kao u proroka ili lutajućeg pastira. Kao krajnja suprotnost usamljenosti i dobroti ovog lica, za novembar je u Trstu najavljena manifestacija Kaze Paund, političke organizacije koja čezne za najradikalnijim fašizmom i priželjkuje njegov povratak. Protiv najavljenih manifestacija izrazile su protest sve političke snage, vlast i opozicija, Biskupija i mnoge verske zajednice i kulturna udruženja.

Teško je i ujedno mučno spojiti ime velikog pesnika – i njegovo lice slepog i vidovitog Edipa, na udaru usuda – sa organizacijom koja propagira totalitarni režim kojem je nasilje srž. Naravno, postoje razlike među fašizmima, među fašistima: Đentile nije Farinači, izvesne inteligentne mere koje je ovaj režim preduzeo u doba velike depresije 1929. nisu isto što i ricinusovo ulje koje se davalo političkim neprijateljima, nisu isto što i glave koje su razbijali skvadristi, ili Mateotijeve, Amendoline, Gobetijeve ili don Minconijeve ubice. Fašizam valja osuditi bez oklevanja, ali nepristrasno, kao što je to učinio Skurati u svom romanu. U svakom slučaju, režim koji je ubica slobode teško ide uz onu ljudskost koja se nalazi u Paundovom pogledu i njegovoj ličnosti.

Svakako, Paund jeste bio fašista. NJegovi govori na italijanskom radiju protiv Sjedinjenih Država, protiv svoje zemlje u ratu, sramno prelaze granice mere, što mu je, uostalom, i donelo kaznu, ali bez poštovanja kojeg valja da bude čak i u strogosti, već uz sramotu i vulgarnost osvete. Nakon završetka rata, Amerikanci su Paunda smestili iza rešetaka, a potom, u Sjedinjenim Državama, u zatvorsku ludnicu Sent Elizabet – možda da mu ne bi sudili i verovatno ga osudili za tešku veleizdaju – u kojoj je proveo trinaest godina. Alfredo Ricardi – njegov veliki kritičar i veliki prevodilac „Pizanskih kantosa“, protivan njegovim političkim idejama – posetio ga je u psihijatrijskoj bolnici i seća se njegovog „superiornog stava, hrabrosti, snage duha“. Ludnica je omiljeni zatvor svih diktatura, ali očigledno i ne toliko demokratskih demokratija.

U Paundovom fašizmu verovatno je bilo velike političke naivnosti. Fascinirali su ga neki društveni principi prve faze fašizma, sansepolkrističke, ali nije video despotski totalitarizam, zločine, nasilje kojeg se, pak, grozio, sve isprazniju suštinu ovog režima, izlizane cipele date vojnicima poslatim da se bore i umru u Grčkoj, Rusiji, sa sledovanjima hrane manjim od sledovanja nemačkim vojnicima. U fašizmu je video, zaslepljen proglasima i slep pred stvarnošću, borbu protiv onoga što je za njega predstavljalo vrhovno Zlo, zelenaštva. Fascinirale su ga ekonomske i finansijske teorije K. H. Daglasa i Silvija Gezela, koji je svega nekoliko dana bio narodni predstavnik za finansije Bavarske Sovjetske Republike iz 1919, odmah u krvi ugušene.

Gezelove teorije o „novcu koji nestaje“ ili „slobodnom novcu“ (Schwundgeld ili Freigeld) podrazumevale su, u izuzetno složenom mehanizmu, što je brže moguću, gotovo momentalnu devalvaciju novca i ukidanje interesa kako bi se sprečilo njegovo akumuliranje, te kako bi se poništile nejednakosti između bogatstva malobrojnih i siromaštva mnoštva. Taj izum može biti dirljiv u svojoj apstraktnoj naivnosti, ali bi bio pogubno komičan ukoliko bi se primenio u kakvoj državi. Nekontrolisani kapitalizam stvara nepravde i strahote, ali to jednako čini i naivni antikapitalizam koji su suštinski izneverili režimi što su se njime kitili ili se pravili da se njime kite, poput nacizma, u kojem su, premda krajnje površno, Gezelove ideje kružile neko vreme.

Kako pokazuju i Paundovo prijateljstvo s raznim jevrejskim piscima, kao i velikodušnost s kojom su se jevrejski kritičari i autori prema njemu ophodili, njegov antisemitizam nije bio rasističke prirode i zasnivao se na opsesivnoj i fanatičnoj fiks-ideji o ulozi koju su kroz istoriju mnogi Jevreji imali u bankarskom sistemu, utemeljenom na interesu kao produktu novca, na novcu koji direktno proizvodi novac. NJegova vizija ispravne i čovečne ekonomije, u kojoj dobra kruže kao u porodici, jeste širokogruda utopija, ali usredsrediti se na navodnu i apsurdnu krivicu Jevreja u trenutku kada besni pokolj miliona njih jeste neoprostivo.

Pravda je fundamentalna vrednost, ali ako se razdvoji od slobode – poprima lik tiranije, nasilja, a razni totalitarni režimi su to i pokazali. Pravda i Sloboda ime je najautentičnijeg, najčovečnijeg antifašističkog pokreta i antifašističke borbe.

(Nastavak u narednom broju)

Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović

Autor je poznati italijanski pisac, redovni kolumnista Corriere della Sera, autor romana „Dunav“ i „Obustavljen postupak“ koji su na srpskom jeziku objavljeni u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs