Foto: Image Capital Pictures / Film Stills / Profimedia“Zamislite da postoji filmska verzija one večne biblioteke iz Borgesovih priča, ogromnih arhiva u kojima su umesto svih knjiga ikad napisanih, pohranjeni svi filmovi ikad snimljeni.
Sada zamislite da ste napravili ozbiljan prekršaj i kažnjeni ste paklenim izborom – morate ući u filmsku knjižaru i izabrati samo jedan film, a taj će biti jedini koji ćete moći gledati neograničen broj puta do kraja svog života. Svi drugi filmovi vam više neće biti dostupni i ako prekršite ovo pravilo, izgubit ćete život. Koji biste film odabrali?”
Ovu zamišljenu situaciju i pitanja čitaocima postavlja novinar Index.hr Andrija Maslać u svom autorskom tekstu iako on sam nema dilemu oko filma koji bi izabrao.
Njemu je, kako kaže, potpuno svejedno da li bi li se u toj imaginarnoj situaciji Čaplinov “Svetla velerada” (“City Lights”) nalazio u obliku Blu-ray DVD-a, VHS kasete ili osmomilimetarske trake.
“Za mene taj izbor ne bi predstavljao nikakav problem.
Sećam se kada je pokojni William Friedkin bio gost u emisiji DVD Picks Criterion Collectiona i u njihovom videoklubu strastveno pričao o filmovima iz ove elitne filmske kolekcije.
Vadili su jedan DVD za drugim s polica, a onda se on zaustavio, uzeo Felinijev 8 1/2 s osmehom i pokazao ga kameri rekavši: „Ovo je taj film.“
Odmah sam sebe zamislio u istoj situaciji i pre nego što sam počeo razmišljati o vlastitom izboru, shvatio sam da u svojoj mentalnoj slici već držim Criterionovo Blu-ray izdanje Čaplinovog remek-dela iz 1931. godine s ilustracijom Skitnice koja miriše cvet uz stilizovan prikaz gradskih solitera iza sebe.
Zašto baš taj?
„Ali… Zašto baš taj film? Zašto? Zar je to najbolji film svih vremena?“ pitate se možda.
“Pa, ne nužno. Ne radi se o tome da je “City Lights” proglašen najboljim filmom svih vremena, što je inače nemoguće precizno odrediti.
Takođe, to nije ni moj omiljeni film.
Da biste razumeli, morate staviti priču u kontekst vremena”, sugeriše Maslać i nastavlja:
“Početkom tridesetih godina prošlog veka dogodila se najveća revolucija u istoriji kinematografije – pojavili su se filmovi s tonom.
Istina, filmovi u kojima je zvuk bio sinhronizovan sa slikom postoje još od 1900. godine, ali tek trideset godina kasnije dogodila se revolucija i napokon je glas glumaca u dijalozima usklađen s onim što se izgovara na ekranu.
Prvi film koji je dobio tu titulu bio je Jazz Singer iz 1927. godine, a već početkom tridesetih tzv. govorni filmovi postali su globalni fenomen.
Nasuprot tom trendu, modernom čudu koje je osvajalo Ameriku i svet, stajao je upravo on – ikona svog doba.
Nespretni skitnica u iznošenoj odeći sa štapom, šeširom i brčićima podšišanim u stilu koji će se uskoro povezivati s nekom drugom osobom.
Čatrli Čaplin odbijao je promene smatrajući (potpuno pogrešno) da su „govorni filmovi“ samo prolazni trend koji će trajati možda dve do tri godine.
Nakon što je završio rad na svom prethodnom filmu Cirkus 1928. godine, Čaplin je odbijao podleći trendu verujući da čuveni lik Skitnice nikad neće moći da govori.
Gledajući to iz današnje perspektive, shvatamo da je Čaplin istorijski bio u krivu.
Danas su nemi filmovi retkost i služe uglavnom kao vežbe za pretenciozne pojedince. No ono što je Čaplin izneo kao argument u svom otporu inovaciji, u svom ratu protiv vetrenjača, na kraju je postalo čudo sedme umetnosti.
Simbolično, tema Svetla velegrada (“City Lights-a”) je vid.
Početna Čaplinova ideja bila je iskoristiti motiv gubitka vida za priču o klovnu koji od svoje ćerke mora da sakrije da je slep.
No iz tog koncepta razvio se lik Slepe devojke, prodavačice cveća, pored Skitnice, centralne figure filma.
Čaplin je imao izazov – kako rešiti ovu zabludu bez dijaloga, samo slikom i pokretom, zbog samonametnutih uslova nemog filma.
Na početku filma Skitnica prelazi ulicu i zaglavi između nekoliko automobila. Odlučuje da otvori vrata jednog automobila kako bi prošao na drugu stranu. Slepa prodavačica začuje zvuk i obrati se muškarcu koji je izašao iz automobila misleći da je to Skitnica.
Čaplin kupuje cvet od nje, koji mu ona zatakne za rever, a nakon što plati, pravi bogataš pojavljuje se iza ugla i ulazi u auto govoreći nešto svom vozaču. Devojka pomisli da je to gospodin kojem je prodala cvet verujući da je toliko bogat da ima svog ličnog vozača.
Ova dvominutna scena snimana je sedmicama, podseća Maslać u tekstu za Index hr.
Razlozi za to su kako kaže “delom zbog Čaplinovog snalaženja u rešavanju osnovnog motiva filma, a delom zbog napetosti između njega i glumice Virdžinije Šeril.
Humor, ali i tragičnost „Svetla velegrada“ proizlaze iz toga.
Vođen sudbinom Čaplinov Tramp ulazi u situacije i mesta na kojima ne bi smeo biti i smatra se osobom koja nije.
Nemoguće ga je spojlovati
Tadašnjoj publici činilo se kao da im je na neki način rečeno: zvuk i glas su obmanjujući, samo ako stvarno gledate, možete shvatiti istinu o onome što promatrate, a “Svetla velegrada” vas stavljaju upravo u tu poziciju.
Skitnica spašava milionera, koji ga, kad je pijan, smatra prijateljem, ali ne može ga prepoznati kad je trezan.
U nizu avantura Skitnica na kraju uspe da dođe do novca kojim će platiti operaciju siromašnoj prodavačici cveća, ali istovremeno biva uhapšen i poslan u zatvor.
Nakon nekoliko meseci izlazi iz zatvora, slomljen i bez cilja luta gradom, dok na kraju ne sretne svoju ljubav koja sedi u izlogu cvećare.
Razumljivo, devojka ga ne prepoznaje. U njenom umu hrabri spasitelj je mlad i zgodan pa čeka svog princa da napokon uđe u njenu radnju i obznani joj svoja osećanja.
Scena prvog kontakta očima kad Skitnica prvi put ugleda devojku i shvati da ga je videla ne može se spojlovati upravo zbog onog o čemu govorimo.
Bez obzira na to koliko reči potrošili na analizu i opis, koliko duboko otišli u psihološku i filozofsku analizu, to je trenutak koji jednostavno morate VIDETI, ističe Andrija Maslać za Index.hr.
Motiv slepoće ili gubitka vida, posebno mlade ženske osobe koja će na kraju filma ili serije (često latinoameričke) progledati, često se koristi, ali postoji nešto magično i esencijalno istinito u Čaplinovoj verziji.
Možda zato što je izgovorena baš u tom trenutku, na prelazu epoha, i zato što je tema gledanja, vida i promatranja nadišla film i predstavljala svojevrsnu izjavu, lament nad erom čistote filmskog detinjstva.
Do tog trenutka, kako je rekao Slavoj Žižek u svom eseju, filmovi su bili čaplinovski, veseli, nevini, a kad se pojavio GLAS, postaju hladni poput Hičkoka , fetišistički, dvosmisleni, počinju se baviti traumama i opsesijama.
Naša svest o tome da gledamo prikaze ljudi uhvaćenih na celuloidu koji su odavno nestali s ovog sveta, da nam se prikazuje prizor izgubljenog sveta i izgubljenog vremena, daje poseban šarm.
Film je sniman na različitim lokacijama, prvobitno je to trebao biti Pariz, ali je odabrani set dizajn napravljen tako da zgrade podsećaju na Njujork , London, Napulj i Pariz istovremeno, čineći da to bude nijedan grad na svetu, a istovremeno svaki svetski grad sa svojim svetlima.”
Omiljen kod filmskih velikana
“Svetla velegrada” imao je svoju pretpremijeru u “Town Theatreu“ u Los Anđelesu u januaru 1931. pred malobrojnom i uglavnom nezainteresovanom publikom. Istog meseca održana je gala premijera u Los Angeles Theatreu s Albertom Einsteinom i njegovom suprugom kao počasnim gostima.
Uprkos vladavini „govornih filmova“, film je započeo dug i uspešan bioskopski život koji je Čaplinu doneo jedan od najvećih prihoda u karijeri i moralno zadovoljstvo jer je uspeo pobediti igrajući prema vlastitim pravilima.
Osim toga, godinama kasnije u brojnim intervjuima mnogi veliki ljudi iz sveta kinematografije “City Lights” su navodili kao jedan od svojih omiljenih filmova.
Orson Vels, autor Građanina Kejna, naveo ga je kao svoj omiljeni film, Stenli Kjubrik stavio ga je na peto mesto na svojoj top 10 listi najboljih filmova svih vremena, Tarkovski ga je takođe uvrstio na peto mesto, Robert Breson na drugo, Vudi Alen tvrdio je da je to najbolji Čaplinov film, dok je Federiko Felini svoj Nights of Cabiria napravio kao omaž upravo njemu.
No neka sve to bude stavljeno sa strane.
Mišljenja i ukusi filmskih velikana, kao i filmskih stručnjaka i kritičara, često se ne poklapaju s mišljenjima i ukusima običnih ljudi pa bi mnogi verovatno, kad bi bili postavljeni pred taj izbor na početku, radije odabrali nešto modernije, nešto s više akcije, seksa i specijalnih efekata, nešto što je poznato i sigurno
Takođe, taj izbor je potpuno legitiman.
No opet, naš cilj nije uticati na vaš izbor. Naš cilj je reći da je ovo film koji biste trebali pogledati barem jednom u životu bez ikakvog prisiljavanja ili imaginarnih kazni.
Kao što bi bilo lepo vidjeti Sikstinsku kapelu, čuti Odu radosti ili pročitati Braću Karamazove.
Velika i najveća umetnost ne treba dodatna objašnjenja koliko god analiza ili novinarskih članaka o njoj bilo napisano.
Dovoljno je da sami vidite, čujete, dotaknete i odmah ćete znati. Dovoljno je da sami bacite pogled na prve kadrove City Lightsa i reći ćete: „Da, sada mogu videti.“, zaključuje Andrija Maslać u svom tekstu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
