INTERVJU Glumac Stiven Rej: Došlo je vreme da okončamo imperijalističku postavku sveta

Rej je čovek fascinatne životno-umetničke biografije, po rođenju protestant iz Belfasta a po ubeđenju poklonik ideje republikanizma i protivnik engleskog vlasništva nad severom Irske.

Nakon dvadesetak godina posvećenosti pozorištu, saradnja sa Nilom Džordanom („Igra plakanja“, „Intervju sa vampirom“, „Majkl Kolins“, „Kraj jedne ljubavne priče“…) usmerila ga je ka statusu globalno prepoznatljivog filmskog glumca („V for Vendetta“, „Blackthorn“ sa Semom Šepardom, ne bi trebalo zaboraviti ni televizijske filmove „Građanin Iks“ ili „Četiri julska dana“ Majka Lija…).

Ipak, nikada nije razmatrao život u Americi, ostajući veran svom rodnom gradu i svemu lepom i groznom što Belfast jednom lokalpatrioti može da donese.

A njemu je, recimo, doneo brak sa Dolors Prajs, pre toga članicom IRA-e koja je zbog učešća u terorističkim napadima provela osam godina u zatvoru (gde je 208 dana štrajkovala glađu).

Poslednja predstava u kojoj ste igrali je „Poslednja Krapova traka“ Samjuela Beketa. Reč „poslednja“ koristim na sličan način na koji ju je koristio Beket u naslovu. Imate sedamdeset devet godina, i moglo bi se desiti da je to vaša poslednja velika pozorišna uloga. Ili, mnogo verovatnije, s obzirom da deluje da ste dobrog fizičkog i još boljeg mentalnog zdravlja, „Poslednja Krapova traka“ bi mogla biti tek vaša najnovija uloga. Jeste li razmišljali o tom aspektu kada ste konačno odlučili da igrate Krapa? Opet, „konačno“ zato što ste same trake zapravo snimili pre petnaest godina.

– Snimio sam ih unapred zato što sam gledao neka izvođenja i ni u jednom nisam poverovao da on sluša mlađu verziju sebe. Glasovi su bili previše slični. Tako da sam snimio trake i odložio ih u stranu. Kada me producentkinja En Klark pitala da radimo predstavu, rekao sam: „Već imam trake“. NJen šokiran pogled je dolazio i od pomisli da odjednom gubi kontrolu nad predstavom, jer je nešto od teksta već izvedeno. Na kraju, ispalo je dobro i rediteljka Viki Federstoun je napravila odličnu predstavu. Sve zajedno je izazvalo osećanje sreće.

Snimanje traka je bila estetski racionalna ideja?

– Da, svi su shvatili da se radilo o mudroj odluci. Ne znam, možda se Beketu to ne bi svidelo.

Jedna od najglupljih stvari kada pričamo o Beketu bi bilo govoriti o porukama njegovih dela…

– Tako je.

…ipak, da li bismo iz „Poslednje Karpove trake“ mogli da zaključimo da bi trebalo izbegavati kopanje po prošlosti? I ako je tako, odakle onda znamo šta da činimo u sadašnjosti?

– Tome nas drama uči, zar ne? U vezi sa dramom i samim Beketom… On je žrtvovao ljubav da bi postao veliki pisac. U trenutku pisanja drame je osećao da to još uvek nije postao. A naravno da je bio, i da je ostvario neuporediv uticaj na pozorište. Imao sam veliku sreću da ga upoznam, da radim sa njim na izvođenju drame „Kraj partije“, i da od njega naučim nekoliko važnih stvari.

Prva koja vam pada na pamet?

– Pitao sam ga koje je značenje jedne replike. On mi je odgovorio, “Ne razmišljaj o značenju nego o ritmu”, što mi je postao ključni savet za dalji rad. Onda… U jednom trenutku Klov kaže, „Sada te ostavljam“, i to stalno ponavlja. Pitao sam, „Je l’ ovo znači da ide u kuhinju ili odlazi zauvek?“. Beket je rekao, „svaki put je dvosmisleno“. Život, drama, pozorište… sve je dvosmisleno. I dobro je što je tako.

Sada ću vas zamoliti da pokušate da se setite nečega iz daleke prošlosti. U vreme kada ste bili deo pozorišne trupe koju je vodila rediteljka Nensi Mekler, da li ste i vi 1970. godine bili sa predstavom „Antigona“ na festivalu BITEF?

– Jesam! U kojem je to bilo pozorištu?

Verovatno u Ateljeu 212 u kojem ste sinoć izveli predstavu „Beket/Poezija“. Nisam siguran, ali verovatno.

– Upravo pokušavam da vratim sebi neke od slika.

Pa eto, možete li da mi kažete nešto o celom tom doživljaju?

– Divno je bilo. Vidite, svi smo bili vrlo mladi, i radili smo sa malo novca i za malo novca, tragajući za novim načinima postavljanja drama. Nensi Mekler je izuzetna rediteljka, i primetili su nas na obodima jednog festivala i pozvali u Berlin. A onda smo nekako stigli i ovde. Morate mi posle napisati kako se tačno zove pozorište… Nama mladim, neiskusnim glumcima je sve to bilo neverovatno uzbudljivo. Berlin, Venecija, Beograd… predivno.

Sećate li se nečega u vezi sa tadašnjim Beogradom? Glavnim gradom socijalističke zemlje?

– Jugoslavije, da.

A vi ste došli iz Severne Irske…

– Nikad ne koristim naziv „Severna Irska“, smatram to uvredom. Za mene je to sever Irske. Dakle, na severu Irske smo u to vreme svi bili uključeni u početne faze ratnog stanja. Osnovana je vrlo uvredljiva država u kojoj su katolici bili potpuno izuzeti iz vladajućih institucija. To je moralo da se menja. U tom pogledu, bio sam zainteresovan sa ličnost Tita zato što je uspevao da sačuva mir u svojoj državi, mada jeste bilo određenih problema tokom šezdesetih, zar ne?

Bilo je studentskih demonstracija ’68, nalik onim u kapitalističkim zemljama. Što je donekle bilo u skladu sa paradoksom Jugoslavije, socijalističke zemlje čiju je vojsku NATO računao kao deo svog fronta u slučaju nekakvog Trećeg svetskog rata. Vrlo neobično.

– Da, bio sam zaintrigiran iz više razloga. Republiku Irsku su osnovali radikalni ljudi koji su pobijeni. LJudi koji su zatim preuzeli slobodnu irsku državu su bili konzervativci. Nisu učinili ništa što bi se desilo u socijalističkoj državi. Nisu hranili gladne, nisu obezbeđivali stanovanje, obrazovanje. Na kraju je crkva imala veću moć od političara. Nadam se da se to ipak menja.

Kada je situacija… sada ću reći na severu Irske umesto u Severnoj Irskoj… postala nasilna početkom sedamdesetih, vi ste se distancirali od toga vrativši se pozorištu. Da li ste imali osećaj da niste uspeli? Da ljudi mira nekako nisu uspeli da učine dovoljno?

– Pa, ne. I dalje sam bio u kontaktu sa mnogima koji jesu bili neposredno uključeni u događaje. A stvari koje sam počeo da radim u pozorištu imale su uticaja, nalik „Antigoni“ koja je gostovala i ovde. Takve stvari su imale i politički uticaj, i smatrao sam da je to put kojim bi trebalo da nastavim. Konačno, u Republici Irskoj sam sa dramskim piscem Brajanom Frilom osnovao pozorište koje je takođe uticalo na ljude na politički način. Verovao sam da je to moj poziv, umesto da… Znate, nisam nasilna osoba.

U dokumentarnom filmu „The Fire in Me Now“ kažete da je jedna od tema „Antigone“ „vladavina zakona koji sebe postavlja iznad prava ljudi da odluče o sopstvenom moralu“. Prilično anarhistička misao. Da li je to i vaše mišljenje o trenutnom stanju čovečanstva?

– Stanje je takvo da ljudima nije dozvoljeno da imaju sopstvene misli. Svetu diktiraju neverovatne pojave, poput Trampa, Putina, Netanjahua, momka iz Mađarske… To ne može da se nastavi. LJudi imaju pravo da stvore svet u kakvom bi hteli da žive, a ne da budu pod naredbama službenika ICE-a. Naravno, Amerika je u osnovi zemlja koja je ukradena od njenih urođenika. O njima više niko ni ne razmišlja. Rekao bih da je došlo vreme da okončamo imperijalističku postavku sveta i vratimo se na urođeničke osnove.

Šta mislite o „izmima“? Da li ste ikada bili poklonik određene ideologije? Vratio bih se i na Beketa koji ih je prezirao, čak u mladosti napisavši akademski tekst u kojem je prevario svoje profesore izmislivši izvesnog francuskog pesnika i njegov umetnički pokret „koncentrizam“.

– Verovao sam u pojam republikanizma, kao kontrast monarhizmu. Pogledajte samo sramotnost monarhije, pogledajte Endrjua Mauntbatena… Verovao sam u republikanizam, zato što je to bilo nešto što su ljudi pokušali da uspostave u Irskoj. Važni ljudi su dali svoje živote za to. LJudi poput Džejmsa Konolija.

Bio je socijalistički činilac republikanskog pokreta.

– Možda sada samo improvizujem… ali video sam sinoć u pozorištu dve žene koje su brisale pod na sceni. Sredovečne žene, delovale su mi kao osobe koje celog života naporno rade. Pozdravio sam ih i bile su toliko prijatne. Učinilo mi se da je to primer dobre politike: vera da nešto radite za druge, i da u isto vreme niste poniženi.

Da intervju privedemo kraju „lakšim“ pitanjima u vezi sa glumom? Kakav je bio osećaj glumiti sa Džejom Dejvidsonom u „Igri plakanja“? Nil Džordan je rekao da je prvi put primetio da se Džej zapravo pretvara, da postaje lik, u sceni u kojoj ima kratku kosu i nosi odeću za kriket Foresta Vitekera. Kao da se desilo da je lik primoran da se pretvara da je neko drugi, a onda ga je glumac pratio u suprotnom smeru, postajući lik. Kako je bilo glumiti pored nekog ko nema iskustvo i upravo pronalazi svoje podražavačke talente?

– Džej je divna osoba. Ali, neiskusni glumci uvek razviju određene navike. Recimo, preuzmu partnerov tonalitet, jer nemaju potrebne uslove da nametnu svoj. Onda scena postane manje zanimljiva nego što bi mogla da bude.

Nema kontrasta.

– Upravo. Igrao je posle toga u još jednom filmu, ali…

Zapravo nije bio u potpunosti zainteresovan za to.

– Da biste ovo radili morate da… Siguran sam da je bio oduševljen što igra u filmu, naročito u filmu koji je nominovan za Oskare, ali to nikada nije mogao biti njegov način života.

Beket je pisao na francuskom jeziku između ostalog i da bi se oslobodio od bilo kakvog stila. Imate li vi glumački stil, ili pratite trenutak, gde god da vas odvede?

– Glumački stil je posledica načina na koji je nešto napisano. Opet, ta Beketova indikacija koja mi je toliko značila… „Ne razmišljaj o značenju nego o ritmu“. Kada pronađete ritam, bila to predstava ili film, onda ste na dobrom putu.

Pogledao sam ponovo, posle tridesetak godina, „Intervju sa vampirom“. Najzanimljiviji deo mi je bila sekvenca u crkvi, sa predstavom unutar filma. U isto vreme je i detinjasto zločesta i toliko komplikovana da lik Breda Pita mora da je objasni gledaocima filma: „Vampiri koji se pretvaraju da su ljudi koji se pretvaraju da su vampiri“. Da li je dramska umetnost generalno trik? Prevara kojom naterate ljude da poveruju u nešto što nije stvarno?

– Može biti, naravno. Morate ih povesti u pravcu u kojem kažu, „da, slažem se“, ili, „razumem vas“. Danas su filmovi sve stvarniji, ili se bave stvarnošću, ali moramo zadržati element pretvaranja.

Da li nas predstava „Beket/Poezija“ pomalo uz pomoć trika tera da zagrebemo duboko u svoju unutrašnjost? Na svojoj površini, Beketove pesme kao da nemaju previše značenja, poput verbalnih Roršahovih mrlja. Ali postepeno, dok ih slušate, kao da se mali pogled ka unutra pretvara u zurenje. Činilo mi se da to dogodilo gledaocima sinoć.

– Publika je bila odlična. Pristupili su svom učešću u predstavi sa dozom ozbiljnosti. Ljudi se često „isključe“ tokom javnih izvođenja poezije. Rekao bih da su gledaoci sinoć zaista tragali za ključem za otvaranje razloga za predstavu. Naravno, velika poezija nam može promeniti život.

U Beketovom slučaju me poezija podseća na vaša početna pozorišna iskustva, na eksperiment, na Nensi Mekler… Tada se radilo o telesnim pokretima koji na prvi pogled katkad ne znače ništa, ali kada im je gledalac izložen jedan duži vremenski period, to počinje da vrši dubinski uticaj na njega. Ovde imamo reči koje vrše sličnu funkciju. Vidim potencijalnu poveznicu između vaših početaka i… da kažemo, završne faze vaše karijere koja će, nadajmo se, trajati…

– …večno. Reditelj predstave je zapravo u većoj meri izučavao Beketovu poeziju, a ja sam pre bio učenik koji saznaje iz materijala koji je on na koncu oformio.

Još uvek učite?

– Bože, da. Sa tim se ne prestaje.