„Godine na 6“: Crni biseri – bruka za školu

Danas u dogovoru sa izdavačem objavljuje delove knjige „Godine na 6“.

Onog sudbonosnog dana u Taboru je pao dogovor da oni odrade još jednu ranije dogovorenu obavezu u starom sastavu, na nekoj smotri vračarskih grupa u Domu kulture Vuk Karadžić. Priredba je bila organizovana za učenike svih škola sa opštine, pa je sala bila dupke puna. Publika je bila raspoložena, ali i kritički nastrojena. Izvesna grupa Munje doživela je munjevito bombardovanje svim i svačim, pošto su tu letele gumice, krede, komadi hleba i ko zna šta još. Razlog je bio jednostavan, loš i nesiguran nastup. Bio je to način da se pokaže da se zna šta valja, a šta ne, i da više nema foliraže. Posle njih izašli su Plavi dijamanti i onako korektno, ali traljavo odradili svoje, pa ih je auditorijum upravo tako i primio. Onda dođoše Vikonti, naši klinci iz XIV beogradske gimnazije u kojima je solo gitaru svirao Slaviša, Goranov mlađi brat, Milan Oklopdžić zvani Mika Oklop (autor kasnije kultne knjige Ca. blues) bio je bubnjar, a bas gitarista Sven Bihler, danas ugledni direktor marketinga Benetona u Trstu. Prošli su vrlo solidno, čak i više od toga. Sedeo sam na balkonu pored Goranovog drugara iz pomenute gimnazije Radana Valčića, našeg budućeg vokalnog soliste koji tada nije ni sanjao da će to postati i da će nam se muzički i životni putevi toliko ispreplitati.

– Sad će naši kažem mu ja.
– Aha, sve će da ih razbiju, slušao sam ih, dobri su kaže Radan.
Ja, naravno, nikom nisam rekao za moj dogovor s Biserima, pa sam samo mudro klimnuo glavom.

– A sada Crni biseri, XIV beogradska gimnazija. Erupcija oduševljenja, više zbog velikog broja učenika te škole, ali dobro… Prvi šok je bio njihov scenski izgled. Po pitaj boga čijoj ideji, negde su nabavili svilenkaste crveno-žute lente sa velikim crnim slovima Crni biseri. U sali prigušen smeh, A Radan me pita:

Šta im je, bre, ovo? Izgledaju k’o venci na sahrani! Slegao sam ramenima i progutao knedlu. Prva stvar Ritam kiše, peva neka curica, a oni je prate. Ona peva na francuskom, a oni u tome nekako plivaju. Tačnije, održavaju se na površini vode. Mali Slavko duva u saks, simpatično, može da prođe, mada to nije ono što sam ja očekivao. Mlak aplauz, dobro ajde… A onda propast! Krenuli su one stvari koje sam sa njima svirao onog dana i nastade raspad sistema. Problem je bio u tome što je u Vuku bila vrlo široka i prostrana bina, a oni naviknuti da sviraju rame uz rame, iznenada su, daleko jedan od drugoga, izgubili svaku orijentaciju. Pre svega, nisu se čuli uzajamno, pa je svako krenuo da tera svoje, što je naravno prouzrokovalo pravi zvučni haos. Krcko, prvi put za kompletom bubnjeva, nije znao šta pre da udari, Slavko otkrivši da je mikrofon uključen duvao je za svoju dušu iz sve snage, tako da na trenutke druge nisi mogao ni da čuješ. Tri gitare bez basa su tandrkale disharmonično, a dirljiv je bio Goranov napor da udarajući što može jače po klaviru „Petrof“ nekako okupi zalutale kolege. Ne treba posebno da naglašavam da je publika salvama zvižduka i povika „napolje“ prekinula taj audio-masakr, pa su Biseri taktički potražili spas u paničnom bekstvu sa bine. Sva sreća da je „municija“ potrošena na prethodne učesnike, tako da niko ništa nije bacao na njih što je meni lično donelo veliko olakšanje.

Taj neuspeh me je boleo kao da se meni nešto loše desilo. Kao kada sam jednom kao golman omladinaca RK Crvena zvezda primio od Voždovačkog trideset i dva gola i bio direktni krivac za poraz crveno-belih. Pohitao sam iza bine da im se nađem, ali tu ih više nije bilo. Znao sam gde su, kod Ivana i Slavka u Lenjingradskoj ulici. Tu su i vežbali. U međuvremenu, da nevolja bude veća, posle mojih drugova na binu izlaze Elipse i prave darmar u pozitivnom smislu. NJihov gitarista Đura, koji je poput mnogih nosio naočare s običnim staklima da bi ličio na Henka Marvina iz Šedousa, koristio je magnetofon istočnonemačke proizvodnje „smaragd“, kako bi proizveo do tada nečuveni eho efekat. Tada sam prvi put čuo tako nešto uživo i uprkos svakojakoj neperfekciji pomenute sprave, bio sam iskreno impresioniran zvukom. Gitare sa reverbom, pa to je bilo dve svetlosne godine od onog što bismo mi mogli da pružimo.

Ma, ko ih jebe, imaćemo i mi eho jednog dana, tešio sam se i krenuo da pronađem moje nesrećne drugare. Bili su tamo gde sam i mislio, na verandi kuće u Lenjingradskoj ulici. Goran, Ivan, Slavko i Krcko ćutke su sedeli za stolom i pušili. Atmosfera kao na sahrani, kao da je neko umro. Na podu bačene lente o kojima je već bilo reči.

– Gde ste ovo našli?
– E, zajebi kaže Ivan i dunu dim.
– Ma, dobro, pitam onako…
– Ovo je kraj, nema više Bisera, odsutno govori Goran, a oči mu kanda vlažne.
– Svirali ste opet bez basa, zato i nije valjalo, pokušavam da budem ubedljiv i da vratim poljuljani moral u ekipu.
– Misliš, pita Krle zamišljeno i pali novu cigaretu.
– Znam, kažem ja ozbiljno, a u sebi zahvaljujem bogovima što nisam bio tamo sa njima na bini.
– Nikad više bez basa, reče Ivan.
– ‘Ajmo na pivo.

Prava reč u pravom trenutku. Posle smo otišli do mene i dugo slušali Šedouse i Harikene. Imali smo i previše razloga za to.

Nekoliko dana kasnije, počeli smo sa zajedničkim probama. I dalje nisam bio načisto šta bih ja to trebalo da sviram, pa sam se mudro držao osnovnog tona. A onda se iznenadno pojavila nova prilika za Bisere. U onom istom Vuku, petnaest ili dvadeset dana posle one blamaže Bisera, kao predstavnici škole svirali smo na osmomartovskoj priredbi. Ovom koncertu prethodio je jedan razgovor sa direktorkom XIV beogradske gimnazije, čuvenom profesorkom Stojankom.

– Božoviću, Jankoviću, vi ste deca iz finih kuća, kako to da se vaš orkestar zove Crni biseri, pa niste valjda vi neki besprizorni? Kriminalci, ne daj bože? Evo ovi se zovu Zlatni dečaci, ovi drugi Dobri drugovi, baš lepo, ili Iskre, iskre iz kojih će buknuti revolucija! A vi Crni biseri. Bruka!

– Da promenimo ime u Mladi komsomolac? upita kao ozbiljno Ivan.
– Ili možda Hrabri crvenoarmejac, dodadoh ja.
– Marš napolje obojica i nemojte da nas obrukate na toj priredbi!

Ozbiljno smo tada prišli zadatku, ali nas je pratila i sreća, pošto su pre nas nastupali iskusni momci, koji su pratili nekoliko narodnih pevača. Postavili su opremu baš na sredinu bine, stajali blizu jedan drugoga i sve je naravno funkcionisalo besprekorno.

– I mi treba ovako, rekoh Ivanu.

– Momci, da ne komplikujemo, uzmite našu opremu inače ćete izgubiti silno vreme, predloži Dača, šef ekipe Profesionalaca. Za taj period je to bila retka kolegijalnost i mi je oberučke prihvatismo. Hitro se „ubodosmo“ u lepa i kvalitetna pojačala; talas panike me je zapljusnuo kada sam shvatio da se moj bas čuje i to vrlo dobro! E sad si najebao, rekoh sebi i stadoh između Ivana i Štefeka nasred bine.
– Idemo Wake Up, 1, 2, 3, 4… komandova Goran za klavirom. Grunuli smo kao nikad do tad. Znao sam da to ide iz D, pa sam ga zgrabio svom snagom, mislim na ton D, i počeo da ga „koljem“ trzalicom, udarajući desnom rukom iz sve snage. A onda sam se izbezobrazio i počeo da pomeram prst i napred i nazad, što je prouzrokovalo neku vrstu glisanda. Pazio sam da tu i tamo potkačim ton D, da bih kako tako štimovao. Gromki aplauz nam je dao krila, pa smo prešli u Driftin iz E, gde ja primenjujem sličnu strategiju, samo još hrabrije. I to bi dobro! A onda Johnny Guitar. E to je već bila opasnost. Posmatrao sam levu Štefekovu ruku i prepoznao akorde, prevlačeći prstima po žicama i muljajući kroz razne tonove. Trudio sam se da svaki prepoznati akord naglasim, ali to mi nije uspevalo baš uvek. Ipak, stvar je prošla nekako. Aplauz i gotovo. Bio je to bukvalno povratak iz mrtvih. U garderobi svi srećni i veseli.

– Mnogo znači bas, reče Goran.
– Ma, potpuno drugi zvuk, dodaje Ivan.
– Da, skromno se slažem suočen sa surovim saznanjem koliko u stvari sa sviranjem bas gitare nemam pojma. Ma, naučiću, moram, kažem sebi, ali još ne znam kako.

Toga dana smo, kao pravi gosti, prvi put pili pivo u Kaleniću.

Nastavak sledeće subote

O autoru

Vladimir Janković DŽet rođen je u Beogradu, 1946. godine. Poznat je po svom delovanju u grupama Crni Biseri, Tunel i Vlada Jet Band, kao jedan od najvećih diskofila u Srbiji, a od 1978. i kao autor i voditelj brojnih radio emisija: Linija za rokenrol, Demo ekspres i svakako najpoznatije od njih: Hit 202.

Narudžbenica

Knjiga „Godine na 6“ Vlade Jankovića DŽeta dostupna je na svim prodajnim mestima Multimedia Music, online na www.multimedia-music.com kao i u Vulkanovim i Delfi knjižarama.