Gojko Božović: Od Kiša, Pekića i Tišme možemo da naučimo šta je društveni stav 1foto Stanislav Milojković

Nova knjiga eseja Gojka Božovića „Biografije i ožiljci (Kiš, Pekić, Tišma)“, koja je predstavljena sinoć u Književnom salonu Kirka, objavljena je prošle jeseni u izdanju Književne opštine Vršac (KOV) u ediciji „Nesanica plus“ a pisana je više od 20 godina, navodi autor dodajući da pisce o kojima u njoj piše čita mnogo duže.

– Knjiga je plod svih tih čitanja koja su se nastavljala jedno na drugo i, nadam se, produbljivala u novim susretima s već poznatim knjigama. To su eseji o knjigama i poetici Danila Kiša, Borislava Pekića i Aleksandra Tišme – objašnjava Božović.

Kako navodi, on ovu trojicu pisaca posmatra kao paradigmatične i vrhunske pisce srpske književnosti druge polovine XX veka i kao sastavni deo moderne svetske književnosti.

– Oni su živeli za književnost i njihove biografije već samim tim jesu izraz uloge koju je književnost imala u njihovom vremenu. Ali su i njihove biografije retke i u njih su stale epohe. Nema biografije bez ožiljaka, a neki ožiljci su dovoljni za čitav jedan život – ukazuje Božović.

Prema njegovim rečima, “Danilo Kiš je od svog ličnog i porodičnog iskustva oblikovao jedan od najvažnijih izvora svoje književnosti a Pekićevo životno iskustvo nije samo stvaralo piščev pogled na svet, već je i postalo važna tema čitavog niza njegovih knjiga”, dok se, kako kaže, kod Tišme to u prvi mah ne vidi.

– Na prvi pogled, kod Aleksandra Tišme je najmanje izražen taj dijalog života i literature. Ali nas piščev voluminozni dnevnik ili njegova autobiografska proza „Sečaj se večkrat na Vali“ podsećaju koliko je i kod njega važan odnos biografije i književnosti.

Upitan šta se da naučiti od ove trojice pisaca Božović odgovara:

– Od Danila Kiša, Borislava Pekića i Aleksandra Tišme možemo da naučimo šta je društveni stav ili javni gest jednog pisca i šta je prava posvećenost književnosti. Po njihovim knjigama možemo, opet, stvoriti pravu meru u savremenoj književnosti. Kada čitamo njihove knjige, onda bolje prepoznajemo i vrednosti savremene literature.

Jovana Milovančević, književna kritičarka, koja je govorila na jučerašnjoj promociji nove knjige Gojka Božovića, smatra da je on pišući o pojedinačnim opusima i izdvajajući ključne osobenosti sva tri pisca, ocrtao neku vrstu sinteze vremena o kojem su pisali po svemu amblematični i najautentičniji autori druge polovine XX veka.

– Njihovo pisanje „iz vremena“ je bilo jedini način da se istorija i čovek u njoj razumeju. Književnost je bila mesto preispitivanje i borbe za jedinu moguću autentičnost. Božovićeva promišljanja tiču se odnosa etike i poetike, biografije i literature, realnosti i fikcije, velike istorije i malih ljudi čiji su životi u kolepletu velikih tragedija nepovratno izgubljeni, a taj njihov nestanak svoju tačku ključanja dostiže u nemogućnosti sećanja – kaže Jovančević za Danas.

Prema njenim rečima, Božovićevi eseji “tematizuju i pitanja esejističnog i dokumentarnog, te epistolarnog kao formi koje se neprestano literarizuju i bivaju delom fikcije jer kod sva tri pisca status realnosti je umnogome poljuljan ostavljajući samo i jedino sumnju kao jedinu izvesnost”.

– Naposletku, knjiga Gojka Božovića govori i o sintezi kao potrebi sva tri pisca da saobraze u svojim opusima po svemu haotično i ni po čemu čoveku naklonjeno vreme – zaključuje Jovana Milovančević.

Pored devet knjiga pesama, pesnik, esejista i izdavač Gojko Božović objavio je pre knjige „Biografije i ožiljci“ tri knjige eseja o srpskoj poeziji druge polovine XX veka, knjigu eseja o srpskim piscima XIX i XX veka „Igračke sudbine“, kao i knjigu eseja o poetici savremene književnosti „Književnost i dani“.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.