Gospodin sa kaubojskim šeširom i osmehom koji je živeo za film : Srđan Koljević (1966-2023)

Između, bilo je još isečaka iz filmova za koje je Srđan pisao priče ili koje je režirao i govorili su o njemu njegovi prijatelji, kolege, studenti ujedinjeni u tuzi i i zahvalnosti – reditelji Srdan Golubović, Stefan Arsenijević, Bojan Vuletić, glumica Aleksandra Balmazović, glumac Nikola Rakočević pročitao je tekst Milene Marković „Za Srđana“.

Od Srđana su se oprostili i predsednik Udruženja reditelja Slovenije Matevz Luzar i slovenački reditelj Miha Hočevar, u ime svih studenata govorio je Boris Grgurović.

 Bojan Vuletić istakao je da je Srđan imao ogromnu unutrašnju snagu koja je naizgled bila nevidljiva, da je bio veoma skroman i da je njega i njegove kolege učinio ne samo boljim profesionalcima nego i ljudima.

– Tek danas, ovako javno, možemo da kažemo nešto o čoveku koji nije voleo javne nastupe. Nije voleo da se eksponira, nego je živeo skromno i radio posvećeno. Blagost, nežnost i smirenost činili su njegovu ogromnu unutrašnju snagu naizgled nevidljivom. Odisao je skromnošću puštajući da njegove priče i likovi govore umesto njega. NJegova darežljivost prema prijateljima i kolegama bila je nemerljiva. Činio je naša osrednja scenarija boljim, naše konfuzne ideje smislenim, čak i kada nama nisu jasne, on ih je razumeo. Našu nesigurnost ublažavao je šalama i čuvenom rečenicom „Sve zavisi od ugla gledanja“. Činio nas je boljim ljudima čak i kada to nismo zasluživali, zato što je verovao samo u jedno – u ljubav. Zato se sve njegove priče bave ljubavlju. One su smešne i tužne, tragične i pune nade, nekada brutalne ali uvek nežne, iskrene i istinite kao što je i sam bio. Mnoge naše karijere ne bi ovako izgledale da on nije bio tu. Čitava istorija jugoslovenskog i srpskog filma bila bi siromašnije bez njega a pomagao je nesebično, ne očekujući zauzvrat ništa jer je verovao da su priče koje treba da ispričamo važnije od nas samih, da smo mi samo prenosioci nekih važnih ideja koje mogu biti značajne ljudima. „Ako te priče makar malo pomognu nekom, to je najveća satisfakcija“, govorio je.

Govorio je: „Sistematičnost, upornost, strpljenje. Svaki dan je kao jedan život i to je nagrada.” Ovu su tužni dani pre svega za jednu divnu porodicu, ali kao što instrument koji je svirao – ukulele, nikada ne zvuči tužno jer ne može da zvuči tužno, treba u ovoj tuzi naći zahvalnosti što smo imali tu privilegiju da živimo i radimo sa Srđanom – istakao je Bojan Vuletić.

Stefan Arsenijević prisetio se da je Srđan dok je pisao „Ženu sa slomljenim nosem“ imao jednu repliku koja mu se mnogo sviđala.

– „Nije život šišarika.” Duhovito, apsurdno, slojevito i tačno. Ta rečenica je postala naša interna šala i često smo je ponavljali u najrazličitijim životnim situacijama tokom našeg dugogodišnjeg prijateljstva. Kad sam pisao svoj prvi dugometražni film „LJubav i drugi zločini“, dok sam kao debitant bauljao u kreativnom procesu i napipavao šta želim da snimim, Srđan mi je ulivao sigurnost, ohrabrivao me i podržavao, nadograđivao moje misli i, nenametljivo i postojano, kako je samo on umeo, vodio kroz ceo projekat. Prošle godine, u Rumuniji su taj naš 15 godina star film pretočili u pozorišnu predstavu, pa smo se radovali i govorili „We are big in Romania“. Srđan je bio jedan od najvećih filmskih scenarista i reditelja koje smo imali. NJegov trag u domaćoj kinematografiji je dobro poznat, ali čini mi se važnim da naglasim da je taj trag bio i mnogo dublji i širi. Poslednjih sedam godina godina radili smo na regionalnom programu „First Films First“, kroz koji je više od 50 mladih reditelja iz jugoistočne Evrope razvijalo svoje prve filmove od kojih su neki osvajali nagrade na najvažnijim festivalima u svetu. Srđan je bio ključni mentor ovog programa. Omiljen, topao, duhovit, strpljiv, sa fascinantnim znanjem i iskustvom usmeravao je i kreativno pomagao ove mlade ljude sa velikim šarmom i naoko veoma lako. Ovih dana veliki broj tih mladih filmadžija, od Slovenije do Turske, od Rumunije do Grčke, mi se javio i posebno me je dirnulo sa koliko topline i tuge su poželeli da podele ljubav i zahvalnost koju osećaju prema njemu. Pre neki dan Srđan mi je rekao: „Znaš, tako pred snimanje filma, uvek misliš da ti fali još samo malo vremena da se zaista spremiš. Smrt mu dođe kao snimanje za koje nikad nisi spreman.“

Nije život šišarika, život je nešto mnogo kompleksnije i teže i tajanstvenije a Srđan je do kraja ostao plemenit i hrabar, prirodno gospodstven, pametan i duhovit. Učinio je naše filmove boljim i, još važnije, učinio je nas boljim. Hvala za sve – poručio je Stefan Arsenijević.

Srdan Golubović: „Njegovi filmski junaci su bili slični njemu, kao što često biva kod autentičnih umetnika – jednostavni, nenametljivi, duhoviti, topli, obični ljudi. Sa osmehom i kada nose tugu“

Srdan Golubović rekao je da mu je teško da objektivno govori o Srđanovom delu jer mu je bio blizak prijatelj.

– Radili smo zajedno tri filma, dva sam režirao ja, jedan on, ali ta tri filma su bili najmanje važna stvar. Bili su samo veza ka jednom velikom prijateljstvu i bliskosti. U svet filma Srđan je ušao početkom devedesetih s filmom „Kaži zašto me ostavi“, koji je radio sa Olegom Novkovićem. U vremenu postjugoslovenskog filma, Srđan je bio jedan od retkih ljudi koji je živeo od pisanja filmskih scenarija. NJegovi filmski junaci su bili slični njemu, kao što često biva kod autentičnih umetnika – jednostavni, nenametljivi, duhoviti, topli, obični ljudi. Sa osmehom i kada nose tugu. Junaci diskretnog melanholičnog humora. U Srđanovom humoru su se spajale dve gotovo nespojive stvari – suptilna ironija i neizmerna toplina. Takav je bio Srđan – gospodin sa kaubojskim šeširom i osmehom. Veliki filmski scenarista, reditelj, mentor, odmeren, a neprikosnoveni autoritet – istakao je Golubović dodajući da je Srđan posebno veliki trag ostavio kao profesor. –

– Generacijama mladih scenarista je prenosio ljubav i posvećenost i strast prema filmu. Srđan je posebno bio usmeren na svoj pedagoški rad. Govorio je kako izuzetno poštuje tu profesiju jer i on sam dolazi iz profesorske porodice. Nije voleo priznanja, pohvale i zahvaljivanja, krio se od toga ispod svog šešira i osmeha. Osmeh je bio prepoznatljivost njegovog karaktera i njegov štit od svih nepravdi koje su mu se dešavale. Vestern je bio njegov omiljeni žanr. Smatrao ga je arhetipskim žanrom. Svirao je klavir, gitaru, ukulele, bendžo, posebno je voleo bendžo. Pre desetak godina se vratio iz NJujorka, gde je kupio bendžo. Presedao je na aerodromu u Londonu i dok je čekao avion za Beograd, pojavili su se na istom izlazu članovi benda Prodidži. Bilo je ovo neko vreme, jul mesec. Kada su videli čoveka sa bendžom, jedan od članova benda prišao je i pitao ga „Je l’ i ti sviraš na Egzitu?“ Srđan mu je odgovorio „Ne, ja sviram samo kod kuće.“ Gospodin sa kaubojskim šeširom i osmehom je živeo za film. Iskreno, intimno, a odmereno, duhovito i nadareno. I, borio se za svoje junake, kao što se odvažno, dostojanstveno, junački borio sa bolešću. Borio se s bolešću stoički i istrajno, nestvarno hrabro i časno, i opet sa osmehom. Pre nekog vremena je rekao: „Moja odjavna špica se završava. Pri kraju je. Ističe…“ Onog jutra, 8. jula, Bojan mi je poslao poruku: „Završio odjavnu špicu u snu.“ Nažalost, nije uspeo da je zaustavi, nije uspeo da je premota i vrati je unazad. Iza njega ostaju velika filmska dela ali i generacije mladih autora koji će, oplemenjeni njegovim znanjem, ljubavlju i savetima, stvarati neke nove junake i svetove. Ostala je njegova divna porodica, rodbina i prijatelji. A Srđan je otišao mirno i tiho. Kao u poslednjem kadru njegovog omiljenog filma „Tragači“. Putuj, dragi prijatelju, sećanje na tebe, ljubav i naša zahvalnost će trajati zauvek – rekao je Srdan Golubović.

Na jučerašnjoj komemoraciji viđen je veliki broj javnih ličnosti iz sveta kulture i umetnosti: Radoslav Zelenović, Gorčin Stojanović, Anđela Jovanović, Ivan Jevtović, Biljana Maksić, Nebojša Pajkić…

Srđan Koljević biće sahranjen sutra u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.