Jedan od prvih filmova koje Vlajčić izdvaja iz svog sećanja na detinjstvo je Lesi se vraća kući.

– Kao šestogodišnjaka, negde 1946. majka me je povela u bioskop da gledamo Lesi se vraća kući koji se prikazivao u 20. oktobru. Kad smo izlazili, bio sam zbunjen jer su uglavnom sve žene i majke, a one su činile veliki deo gledališta, plakale. Mislim se, „ja sam gledao jednog negovanog psa koji je otišao pa se vratio“. Nedavno sam ponovo pogledao taj film u našoj Kinoteci. Sad sam ja bio na ivici suza. To nije film samo o kučetu. To drago biće je jezgro jedne sirotinjske porodice koja psa prodaje nekom bogatašu. Kuče se posle vrati i porodica zapravo otkriva staru osnovu svoje sreće. Film je i danas fantastičan – konstatuje Vlajčić. On dodaje da ovo ostvarenje, kao i mnoga kasnija, demantuju uvreženi stav da se američki film ne bavi socijalnim pitanjima.

– Ja tad to, kao klinac, nisam primetio. Američki film je uvek imao percepciju stvarnosti, čak i u mjuziklima, čak i u vesternima – ukazuje Vlajčić.

Holivud (ni)je američki film

Kad je reč o Holivudu, naš sagovornik skreće pažnju da je na ovim i na drugim prostorima Holivud uvek izazivao dilemu u tom smislu da li ga treba izjednačavati sa američkim filmom ili ne. Vlajčić smatra da je odgovor na ovo pitanje i da i ne, budući da je Holivud tokom ovih 120 godina medijska prestonica sveta, ali isto tako i filmske tehnologije i biznisa.

– S druge strane, u Americi od početka postoje nezavisni autorski projekti – od Maje Deren, Stena Brekidža, pa sve do današnjih dana. Sve je to, opet, deo korpusa američke kulture. Kod nas, naravno, vlada potpuna pometnja. Ne samo među običnim filmofilima nego čak i među nekim uglednim autorima koji javno priznaju da već 30 godina ne gledaju holivudske filmove jer je to, po njima, čisto smeće i zato što je Holivud postao tvornica zla. Ali, ako nešto ne gledaš, odakle ti pravo da o tome prosuđuješ – pita se Vlajčić.

Prema njegovoj oceni, jedna od važnih tekovina Holivuda je razvijanje žanrova.

– Prvi žanrovski film bio je vestern Velika pljačka voza Edvina Portera iz 1903, koji je trajao desetak minuta i to je fenomenalno delo. Sve je tu: priprema voza, ubacuje se novac u poštanski vagon, voz kreće, banditi to doznaju, jure na konjima, zaustavljaju voz, pljačkaju ga i film se završava senzacionalnim kadrom: jedan od pljačkaša okrene se ka kameri i ispali u nju metak. To je paradigma onoga što će se događati u Holivudu.

Zanimljivo je da godinu dana ranije u Evropi Žorž Melijes pravi Putovanje na Mesec, film na temu fantastike, po romanu Žila Verna. Ovaj film iz današnje perspektive deluje naivno ali je tada imao zanimljive vizuelne efekte. Od tada se paralelno razvija film u Evropi i u Americi, to jest u Holivudu – objašnjava Vlajčić.

Holivud je, kako kaže, na početku seoce na ivici Los Anđelesa gde su početkom veka počeli da se snimaju prvi filmovi, zbog količine sunčanih dana, neophodnih da bi prvobitna filmska traka, male osetljivosti na svetlost, mogla da zabeleži kristalno jasnu sliku.

– Između 1905. i 1908. tu je već napravljena filmska industrija, a u zemlji se pojavilo čak 80.000 nikl-odeona. To su bile bioskopske dvorane, najčešće barake, gde se za jedan nikl, to jest pet centi mogao pogledati film koji je tada trajao pet do deset minuta. Vremenom Holivud prerasta u centar filmske industrije i veliki broj poslovnih ljudi tu prelazi da radi – priča Vlajčić, dodajući da su klasični Holivud, kao industriju, napravili ruski Jevreji.

Zlatno doba – zvučni film

– Krajem 19. i početkom 20. stoleća u Rusiji su bili veliki pogromi Jevreja, koji su počeli da beže, a gde, nego na Zapad. Jedna grupa koja će kasnije otkriti da je film dobar biznis bili su upravo ljudi odande. Oni su se zvali Adolf Cukor, Karl Lebe, Luis Majer – ukazuje Vlajčić. On podseća da je klasično zlatno doba Holivuda počelo sa pojavom zvučnog filma i da je taj period trajao sve do 1949. godine.

– Šta je bila formula za klasičnu holivudsku produkciju velikih studija koji su po mišljenju najautoritativnijih filmskih analitičara označili Zlatnu epohu u istoriji filma? Imali su pod krovom jednog studija (zvali se oni Foks, Paramaunt, Metro Goldvin Majer<I>, ili Selznik) postprodukciju, snimanje, montažu i konačnu obradu. I film je odmah išao u distribuciju u Americi, uz ostatak sveta. Godine 1949. antitrustovskim zakonom razbijen je taj monopol na prikazivačku mrežu i tog trenutka Holivud počinje da se osipa.

Taj klasični Holivud velikih studija bio je fantastičan. Da ne ređam sva imena koja su tu bila – Ernst LJubič, DŽon Ford, Majkl Kertiz, Bili Vajlder, DŽon Hjuston, Hauard Hoks, DŽozef Mankijević, Maks Senet još u nemoj epohi, zatim mjuzikli sa Fred Asterom i DŽindžer Rodžers. Mi smo sve to posle rata gledali. Kad su DŽona Forda, koji je već bio legenda, pitali početkom pedesetih godina šta je Holivud on je odgovorio: „Holivud nije istorijsko mesto, to je stanje duha“. Zanimljiva formulacija, jer klasičan Holivud jeste imao poseban senzibilitet koji je, zapravo, najpre primetio jedan Francuz. On se zvao Andre Bazen, koji je 1951. pokrenuo čuveni francuski časopis Filmske sveske gde su nastupili, tada klinci, Žan Lik Godar, Fransoa Trifo, Žak Rivet, Klod Šabrol, Erik Romer. Taj časopis je rekonstruisao Holivud u svom suštinskom izdanju i otkrio politiku autora. Dotad, veliki autori u Holivudu su bili najamnici – objašnjava Vlajčić.

Prema njegovim rečima, u Holivudu su tada postojali scenaristički timovi koji su veoma dobro radili (Vilijem Fokner, Skot Ficdžerald, Rejmond Čendler), a važnu ulogu su imali veliki producenti poput Irvina Talberga.

– Ovih dana kad budemo gledali prenos iz Holivuda videćete da postoji nagrada koja nosi njegovo ime. Irvin Talberg je bio čovek koji je velikim mogulima sugerisao šta treba skratiti, šta i kako prilagoditi. Autori su ga zbog toga mrzeli, ali on je bio dobar duh Holivuda – ukazuje Vlajčić.

Velike zvezde Holivuda u Evropi, nastavlja Vlajčić, otkriva časopis Filmske sveske, kao i autore američkog filma. Oni takav status nisu imali u svojoj zemlji. Autorsko poimanje filma poteklo je upravo iz Bazenovog časopisa. Tada su se i pojavili filmovi sa velikim zvezdama kao što su DŽon Vejn, DŽejms Stjuart, DŽindžer Rodžers, da ne ređamo dalje.

– Andre Bazen, koji je nažalost umro u 40. godini, pred smrt 1957, u jednom kapitalnom tekstu je napisao da postoje autori ali da postoji i ono što je genijalni duh sistema. A šta je taj sistem – to je da film ima producentsku grupu, da ima scenarističku grupu, najbolje snimatelje i sve to pod kapom jednog studija koji se zove Univerzal, Paramaunt, Fox, Metro Goldvin Majer, koji određeni film rade do kraja. DŽon Ford, recimo, nikad nije sam montirao film. On završi film i ulazi u novi projekat. Kad pogledate njegovu filmografiju, videćete da on ima i dva filma godišnje. A bio je legenda, i ostao. Pravo na završnu režiju u tom zlatnom dobu imali su DŽozef Mankijevič, veliki reditelj koji je radio Sve o Evi, Alfred Hičkok, koji se uoči rata preselio u Los Anđeles, autori mjuzikla u kojima su blistali veliki igrači poput Freda Astera, DŽina Kelija, DŽindžer Rodžers, Sid Čeris. Veliki reditelji mjuzikla – Stenli Donen, Bazbi Berkli i Vinsent Mineli, bili su neprikosnoveni majstori spektakla. I danas kad gledate klasike ovog žanra – Cilinder, Kola za orkestar, Amerikanac u Parizu, Zigfeld Folis, vidite da se taj sklad muzike, igračkog pokreta i lepote više nije ponovio.

Kad je izgubljena ta monopolska pozicija, na američkom tržištu javljaju se samostalni producenti. U ono vreme bio je to, na određen način, Dejvid Selznik, koji je doveo Hičkoka. Ovaj se izborio za pravo da sam montira film i da nad njim ima kontrolu do kraja – objašnjava Vlajčić.

Prema njegovim rečima, sledeća faza u razvoju Holivuda određena je pojavom televizije u boji.

– Tada je trebalo osvojiti nešto novo i Holivud je, prateći novu tehnologiju, izmišljao nove formate kao što je <I>vistavision<I> (široko platno), sinemaskop, uneo kolor, ne bi li doskočio televiziji. Sad smo u fazi kad je digitalna tehnologija ušla u proizvodnju filma – primenjuje se kompjuterska montaža i postoje digitalno generisani efekti u velikim spektaklima koji osvajaju neke nove fantastične prostore.

Holivud se, naravno, na taj način brani od onoga što televizija radi. Televizija je moćan medij, pa ipak, 90 odsto njenog programa je urađeno od materijala koji Holivud stvara (serije, sitkomi, vratolomne akcione zavrzlame i ponekad bljutave komedije, kao i beskonačni rimejk-projekti, koje gledalište guta). Sad je spušten kognitivni nivo popularnih filmova na otprilike dvanaest godina. I to tržište potvrđuje.

Serije se prave holivudskim parama

Danas mi neki ljudi koji se bave filmom kažu da ne gledaju holivudske filmove, nego serije. Pa, serije se prave holivudskim parama! Netfliks – onlajn kompanija napravila je Romu Alfonsoa Kuarona, film koji nažalost neće biti na Festu, a prošle godine nije prikazan ni u Kanu jer je njegov selektor Tijeri Fremo, inače jedan tupander, kojeg je izmislio dugoveki vladalac u Kanu – Žil Žakob, izbacio iz svog programa. Kazao je kako neće da prikazuje nešto što televizija radi za svoje potrebe. Ali taj film je potom prikazan u Veneciji i tamo je dobio Zlatnog lava. Prikazivan je širom sveta i sada u Holivudu ima deset nominacija za Oskara. Dakle, Netfliks neguje šansu da neki autor dobije da režira film po svom nahođenju. Film je rađen u crno-beloj tehnici, sam Kuaron je bio izvršni producent, pisac scenarija, direktor fotografije i montaže. Kad su mu nedavno posle osvajanja Zlatnog globusa neki novinari (budala ima i u Holivudu) zamerili što je radio za TV-onlajn, Kuaron je britko odgovorio: niko u Holivudu ne bi dao ni pet para za crno-beli film o mom odrastanju u sirotinjskom predgrađu Meksiko Sitija – Romi. Isto je to sa braćom Koen i njihovim vesternom Balada Bastera Skragsa<I>, koji je fantastičan film i potpuno autorski rad koji je već prikazan onlajn. Braća Koen su neverovatni autori koji uvek rade na način nezavisnih produkcija jer u Americi postoji pravilo koje analitičari pa čak i praktičari filma lako otkrivaju. A to je da ako radiš sa manjim parama, manji je rizik da ćeš upropastiti producenta. Ako radiš sa manjim parama, možeš autorskije da radiš. To je koristio i Vudi Alen, koji je radio po dva filma godišnje i koji je dobijao Oskare – kaže Vlajčić.

Poseban krak u Holivudu, dodaje on, čine filmovi koje potpisuju Kventin Tarantino, pomenuta braća Koen, Deni Vilnev, Giljermo del Toro, Daren Aronovski, Alehandro Giljermo Injaritu (dve godine uzastopno dobio Oskara, što je samo jednom ranije pošlo za rukom pomenutom Mankijeviču), Ridli Skot, Dejvid Finčer…

– Taj korozivni tok stigao je i do Evrope, a Evropa je opet uticala na neke njihove tokove tamo. Postoji velika osmoza, veliko preuzimanje ideja, semantičkih kodova, pogotovo kad je reč o žanr filmovima. Britanski film je imao veliki spektakl Lorens od Arabije, jedan od najboljih spektakla na istorijsku temu sa Piterom O’Tulom koji igra pukovnika Lorensa, mističnu ličnost koja je delovala na Bliskom istoku u sukobu između arapskih plemena i Turaka. To je potpuno holivudski film koji je uradio Britanac Dejvid Lin. On je, s druge strane, napravio i jednu čistu holivudsku priču, odmah nakon Drugog svetskog rata, s filmom Kratak susret, o dvoje ljudi u brakovima koji se viđaju povremeno i piju kafu. Mi vidimo njihov odnos koji se nikad ne realizuje seksualno ali je to ljubavna melodrama par ekselans – konstatuje Vlajčić.

On napominje da je naš film bio deo francuskog novog talasa i deo onoga što se dešavalo u češkom filmu sa Milošem Formanom, Jiržijem Menclom i Verom Hitilovom.

– To je jedno veliko oslobađanje koje se dešavalo u Evropi. Tih godina je u Americi Artur Pejn radio film koji je neverovatno subverzivan – Boni i Klajd iz 1967. Amerika je tim ostvarenjem bila preneražena zato što su Boni i Klajd između rata bili istorijski zlikovci, par koji je ubijao širom Amerike, a koji je predstavljen kao romantičan. Bozli Krauder, višedecenijski kritičar NJujork tajmsa, isekao je ovaj film, ali je uredništvo lista primetilo da je reč o fenomenalnom ostvarenju, pa su smenili Kraudera i doveli drugu kritičarku koja je napravila panegirik. Film je doživeo sudbinu klasika – priča Vlajčić.

Naš sagovornik dodaje da je Holivud uvek bio otvoren za strance koji hoće da rade i ne misli da oni, kako se neretko govori ovde, prodaju dušu.

– Za Holivud radi Roman Polaski, koji je napravio Kinesku četvrt, zatim dolaze veliki Kinezi – Ang Li, koji je radio Planinu Broukbek, ili reditelj Park Čan Vuk, autor kultnog horora Old Boy, i koji je sada za Netfliks načinio fascinantnu šestodelnu seriju Mlada dobošarka, po čuvenom romanu DŽona Le Karea. Dakle, autori dolaze i rade kao što je to činio i Pol Ferhofen, koji je napravio niz holivudskih filmova pa se vratio u Dansku, autori kao što su DŽon Vu, Južnokorejac, ili DŽejn Kempion, Australijanka – objašnjava Vlajčić.

Pitamo na kraju Vlajčića koji su uticaji američkog filma došli do nas?

– Naši autori koji su hteli nešto da nauče učili su na dramaturgiji holivudskog filma. To znači da priča mora da bude lepo dramski razvijena, da likovi budu oblikovani, da to bude film sa početkom i krajem. Dušan Makavejev, koji je modernistički autor, preuzeo je taj subverzivni duh koji je Holivud uvek imao u jednom toku, i nije bio jedini – zaključuje Milan Vlajčić.

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavovelade SAD

Povezani tekstovi