In memoriam: Vera Srbinović

Zamandaljene kapije

I promenjene kafane

Ulice iste ali promenjene devojke

Dragi i mrtvi koračaju kao senke

Meni u susret sa osmejkom

Niko ih ne vidi na užarenom suncu

Kakav magični sjaj leta

Samo ih ja primećujem izdaleka

I letim im u zagrljaj

Vera Srbinović, pesnikinja i pomalo slikarka, Prijatelj Danasa, ne dočekavši ovo beogradsko leto, ni ovogodišnji Sajam knjiga, odletela je druge subote ovog meseca, uoči Martovskih Ida, u zagrljaj Branku Miljkoviću, Božidaru Timotijeviću, Slavku Vukosavljeviću, Slobodanu Markoviću (Liberu Markoniju), među mnogim drugima…

Rođena u Beogradu u umetničkoj porodici (brat joj je bio slikar i akademik Mladen Srbinović), ušla je u svet poezije početkom pedesetih prošlog stoleća kao jedina članica pomenutog kruga neosimbolista, ali je iz njega, po rečima Bratislava R. Milanovića, „relativno brzo iskoračila i opredelila se za intimističku liriku… U njenim stihovima čitalac je mogao naći jedan rafinovano napisan lirski dnevnik“.

Taj dnevnik, otkrivan u tridesetak zbirki tokom bezmalo sedamdeset godina, vodio je preko Brisela, Moskve i Bona do Haga u koji je davno otišla udajom za Antonija Dakea, uglednog holandskog novinara i publicistu, s kojim je dobila dvojicu sinova. U međuvremenu je zadivljujućom imaginacijom oživljavala sećanja na minule civilizacije, ‘posećivala’ drevni Egipat i ‘novi’ Jork, Sumatru i Bali, Jerusalim i Konstantinopolj, „čekala na Stradunu kod Orlanda Furioza i kod crkve Svetog Vlaha“, išla stazama Orfeja i Argonauta, tugovala nad Palmirom, da bi se uvek vraćala „Beogradu, njenoj Kazablanki“.

Svake Nove godine, izabranim prijateljima i članovima njene ‘globalne porodice’ od Haga do Njujorka, slala je svoje čudesne kolaže-čestitke, pune detinje naivnosti i dubokih poruka u rukom napisanim stihovima na njima. Do poslednjeg dana, uvek je bila savršeno i vanvremenski doterana, s diskretnim otklonom od grube stvarnosti.

„Kao i Miloš Crnjanski, Vera Srbinović je svoje najpoznatije kadence ostvarila na razdaljini od Beograda… od svoje nekadašnje adrese u Kosovskoj ulici“, napisao je Draško Ređep. Ali, ona se nije mogla odvojiti od Beograda… „Nezaustavljivo talasanje Beograda… prati je, kao ukletost, kao opomena, iz knjige u knjigu.“

Zavedena mladošću i detinjstvom, vraćam se u stare ulice da mu vidim promenjeno lice… Od Terazija pa do Kalemegdana, od Sv. Marka ulicom Kosovskom, ne poznajem više korake i lica, po parkovima niko me ne čeka, u kafani pesnika stolovi prazni… Odleteše dani mladosti i sanja, lečite me od rana sećanja…

Bezmalo trideset godina ova izuzetna poetesa bila je, kako kaže Radovan Popović, „skrajnuta iz srpskog pesništva“. Tek 2002, u Novom Sadu dobila je nagradu „Milica Stojadinović Srpkinja“, a tri godine potom i nagradu „Rastko Petrović“. Godine 2011, postala je počasna članica Udruženja književnika Srbije.