INTERVJU Aleksandra Božović: Dešavanja u FCS dovode u teže situacije i filmske autore u regionu

I to na primeru Filmskog centra zemlje domaćina – prvo održavanje velikog foruma u glavnom gradu Crne Gore, koji je u dva dana okupio ceo region, filmske profesionalce i pripadnike Medija deskova iz čitave Evrope sa ciljem bolje saradnje u budućnosti, već samo po sebi dokumentuje značajan uspon crnogorske kinematografije.

S druge strane, mogli smo da se uverimo i da je naš Filmski centar u ovom trenutku, u odnosu na prilike u regionu, „čardak ni na nebu ni na zemlji“, a to ilustruje i činjenica što niko od njegovih predstavnika nije našao „za shodno“ da se pojavi na forumu na kojem se govorilo i o ulaganjima država i resornih ministarstava u kinematografije balkanskih zemalja.

Koliki je značaj regionalne saradnje, a posebno, kako su Filmski centar Crne Gore, iako najmlađi u regionu, i crnogorska kinematografija koja je takođe najmlađa, poslednjih godina uspeli da ostvare visoke rezultate, o tome, kao i o drugim izazovima, za Danas govori direktorka FCCG Aleksandra Božović.

Pre dolaska na ovu funkciju (prvi put 2021.), u našim filmskim krugovima Aleksandra Božović, koja je Beograđanka, bila je poznata kao producentkinja (imala je svoju kuću za produkciju filmskih i drugih audio-vizuelnih radova). Drugi mandat u FCCG dobila je krajem 2025. na zahtev crnogorskih filmskih radnika. Božović je i predstavnica Crne Gore u Euroimažu, i predsednica Saveta Filmskg festivala Herceg Novi – Montenegro Film Festivala, a trenutno je i na doktorskim studijama, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Gorana Markovića.

„Prilog“ njenoj biografiji je i prijem kod kralja Čarlsa III u londonskoj palati, u okviru Samita lidera Zapadnog Balkanana, na kojem su bile okupljene i vodeće ličnosti iz kreativnih industrija.

Crna Gora je jugoslovenskoj kinematografiji dala plejadu velikih autora, a onda su prošle mnoge „prazne“ decenije, do pre nekoliko godina, kako smo čuli na panelu Regionalnog kreativnog evropskog foruma, crnogorski film je bio na „nivou incidenta, od slučaja do slučaja“, da bi se danas kao najmlađa kinematografija u regionu ne samo vratio na svetske festivale nego i osvajao nagrade. Šta stoji iza ovog rezultata?

– Pre svega, sada imamo permanentnu i kontinuiranu proizvodnju filmova, ali ništa ne može da funkcioniše na pojedinačnom nivou. Kad sam rekla za crnogrsku kinematografiju da je najmlađa, to je zato što je Filmski centar Crne Gore osnovan 2017. godine, sa budžetom za finansiranje proizvodnje filmova od trista hiljada eura, a 2026. naš budžet iznosi milion i sedamsto hiljada eura.

Radili smo na tome da, kao javna ustanova, pripadnicima mlade crnogorske kinematografije obezbedimo uslove rada u zemlji raspisivanjem konkursa, a kao cilj smo postavili da im u inostranstvu omogućimo uslove da svoje projekte, koji su u razvoju ili postprodukciji, prikažu na filmskim festivalima. Zajedničkim radom postigli smo da rezultati postanu vidljivi, kako u zemlji, tako i u inostranstvu.

U ovom našem regionu autori nekako nemaju priliku da proizvode filmove godinu za godinom, potreban je čitav proces od četiri do osam godina – od toga kada se pokrene razvoj scenarija, razvoj projekta, dobijanje inicajalnog novca na konkursu od matičng fonda za produkciju, pa onda regionalnog i evropskog, tako da smo mi, kao rukovodioci javne ustanove kulture za sufinansiranje proizvodnje kinematografije u obavezi da otvorimo koprodukcionu međunarodnu saradnju.

To znači učestvovanje na industrijskim danima filmskih festivala, potpisivanje memoranduma o saradnji, povezivanje producenata gde nema prirodne koprodukcije kao što je, na primer ima između Crne Gore i Srbije, Crne Gore i BiH, Srbije i Hrvatske i BiH…, jer delimo iste ili slične vrednosti, jezik, istorijsko nasleđe.

Za proces koji dovodi do probijanja filmova na svetske festivale potrebno je mnogo vremena i snage svih aktera, javnih delatnika kao što su filmski centri, i samih autora, tako da ni jedan uspeh nije slučajan, iza svakog stoji veliki rad i zalaganje.

Film „Obraz“ je uz brojne nagrade na međunarodnim festivalima sada u pohodu i na američku publiku, posle festivala u Palm Springsu ušao je u zvanične programe festivala u Mineapolisu i Hjustonu, a dugometražni dokumentarac „Planina“ nedavno je osvojio nagradu žirija na Sandens festivalu. Oba ova crnogorska filma urađena su u koprodukciji sa Filmskim centrom Srbije. Međutim, ušlo se u drugu godinu kako naš FC nije raspisivao konkurse za sufinansiranje filmova, kao ni manjinskih koprodukcija, a neće ih biti ni u 2026. Kako se to odražava i na filmske prilike u crnogorskoj kinematografiji i regionu?

– Ta saradnja je postojala prethodnih godina kao prirodna koprodukcija, i postoji u zemljama regiona, tako da poteškoće u kojima se nalaze filmski centri i uređivačke politike svakako imaju odraz. Mi imamo koprodukciju „Planina“, iza koje stoje Crna Gora, Srbija, Hrvatska, Slovenija, Francuska, podržanu od strane Eurimaža.

„Obraz“ je takođe naša koprodukcija sa Srbijom i Hrvatskom a imamo i druge projekte. Ali, kada ne postoji kontinuitet u pozivima, to dovodi reditelje i autore u mnoge teže situacije – treba uvek dobiti tu prvu koprodukciju na konkursu, i onda sve ide lakše. Naša obaveza kao rukovoditelja filmskih centara je da, ako mi već pravimo nove uslove za povezivanje naših reditelja i producenata kako bi mogle da se ostvaruju koprodukcije, da ih i realizujemo.

Zato smo pre tri godine pokrenuli Montenegro Film Randevu u okviru Hercegnovskog festivala, što je bila moja ideja od početka. Jer, kako gde odete, tako vi bivate gost, nikako da budete domaćin. A mnogo je lakše, iako je izazovnije, biti domaćin.

– Tako smo Montenegro Film Randevu napravili kao model industrijskih dana, gde je crnogorska kinematografija domaćin – mi pozivamo evropske i svetske eksperte da dođu da pogledaju naše filmove u razvojnoj fazi, da se direktno upoznaju sa autorima i da, takođe, to bude platforma na koju pozivamo i druge zemlje. Prošle godine imali smo drugo izdanje, na koje je došlo 48 eksperata, među kojima su bili direktori filmskih fondova iz cele Jugoistočne Evrope.

Ostvarili smo saradnju sa Francuskom ambasadom, kada su nam francuski producenti bili gosti u okviru projekta razvoja kinematografije između Francuske i Zapadnog Balkana. Sve je to doprinelo da Harcegnovski festival dobije zvaničnu akreditaciju Međunarodne federacije udruženja filmskih producenata FIAPF, i da se upiše među najznačajnije svetske festivale, što je veliko priznanje.

Crna Gora je u ovom trenutku najozbiljniji kandidat za ulazak u Evropsku uniju sledeće godine. Da li se to odražava, i u kom smislu, i na FCCG, a možda i na Hercegnovski festival koji je postao deo svetske top mreže festivala u kojoj su Berlin, Kan, Venecija, San Sebastijan…? 

– To su sve uzročno – posledične stvari. Postoje četiri stuba na kojima počiva FCCG. Jedan je sufinansiranje proizvodnje nacionalne kinematografije, razvoj komplementarnih delatnosti, razvoj filmske pismenosti, razvoj promocije i distribucije. To je ono što se tiče zemlje, a druga dva značajna stuba su međunardna promocija, ono što je od samog početka i osnivanja Filmskog centra 2017. rađeno sa prvim menadžmentom.

Ja sam najveći pobornik tog zalaganja u kontinuitetu, jer samo kroz kontinuitet rada mogu da se postignu rezultati. FCCG, uz podršku Ministarstva kulture, postao je deo Eurimaža, deo Evropske filmske akademije, SEE Cinema Network, Evropske asocijacije nacionalnih filmskih agencija EFAD, i svakog tela koje se tiče evropske kinematografije. Kad ste deo toga, koliko god da ste mladi kao kinematografija, i koliko god treba da se pozicionirate, mnogo je lakše.

To je i nama  mnogo pomoglo u međunarodnoj promociji i saradnji, tako da čitava ova priča i zalaganje za evropske vrednosti, vrlo lepo ide „ruku pod ruku“. To je nekako bilo najuočljivije nedavno – pre par dana smo se vratili iz Francuske, iz Lila, gde je u okvru najvećeg evropskog festivala TV serija, u okviru Saveta Evrope, bila potpisana konvencija za razvoj koprodukcije televizijskih serija, a Crna Gora je bila jedna od prvih devet zemalja, potpisnica te konvencije. Znači, crnogorska Vlada je prepoznala njen značaj, i ministarka kulture Tamara Vujović je potpisala tu konvnciju.

A prošle godine u Kanu, potpisan je koprodukcioni ugovor između Crne Gore i Francuske, prvi u oblasti kinematografije. Posle tog Kana usledile su premijere brojnih crnogorskih filmova – u Roterdamu smo imali premijeru crnogorsko-srpsko-italijansko-francuske koprodukcije „Otapanje vladara“ Ivana Salatića, na Sarajevo film festivalu premijeru „Vidre“ Srđana Vuletića.

A na 38. izdanju Hercegnovskog festivala desilo se pet crnogorskih premijera naših dugometražnih igranih filmova, plus tri manjinske crnogorske koprodukcije. Imali smo osam crnogorskih filmova što se prvi put desilo od osnivanja tog festivala.

Da filmska kultura uđe u škole 

Zanimljivo je da ste drugi direktorski mandat dobili na zahtev filmskih radnika. Šta su najveći izazovi sa kojima se vodeći FCCG sada suočavate?

– Bilo je puno izazova, i za mene, i za sam sektor. Najpre, trebalo je da ljudi ovde prihvate nekog ko je došao sa strane, ko nije iz Crne Gore, da steknu poverenje u mene i moj rad, i to se desilo. Ono što je možda najveći izazov sada, jer već imamo jedan segment srednje generacije, iako mi sebe volimo da nazivamo mladima a daleko smo od mladih, jeste prepoznavanje i razvoj talenata, motivisanje mladih ljudi da se bave audiovizuelnim delatnostima, kinematografijom, kreativnim ekonomijama.

I da se vratim malo na vaše pređašnje pitanje, vezano za veliku kinematografiju bivše države – to je bila jedna kreativna industrija u pravom smislu reči. Svi mogući sektori, departmani, poddepartmani, prataili su jedno drugo u jednoj velikoj mašineriji. Sada, kada sve to postavljate od početka, gde imate Fakultet dramskih umetnosti na Cetinju koji radi sa najvećim mogućim kapacitetima koje ima, imate profesore koji na najbolje moguće načine učestvuju na pičevima svojih projekata i pokazuju jednu spoljnu svetlost svojim studentima, izazovi su, dakle, kako razvijati talente, i kako razvijati publiku.

Sada je bilo trideset godina da nismo imali bioskopske projekcje u centrima za kulturu koji su namenski pravljeni kao bioskopi, i treba vratiti publiku, ponovo napraviti kulturnu naviku da deca zajedno sa roditeljima ili drugim članovima porodice odlaze u bioskope da gledaju filmove, a ne na malom ekranu u kući. Ono što jeste bitno – prošle godine smo radili sa Ministarstvom prosvete i obrazovanja i Ministarstvom kulture, Filmski centar je sa Zavodom za obrazovanje bio nosilac programa izrade filmske kulture.

A to je uvođenje izbornog predmeta u sedme i osme razrede osnovnih škola da deca uče kako se gleda film i šta je film, da imamo ponudu filmske lektire, i da nekako budemo, mogu slobodno reći, pioniri u tome. Jer samo je u Sloveniji filmska kultura i pismenost ušla u škole. Mi taj program sada privodimo kraju, nadamo se da će ako ne od ove, a ono od sledeće školske godine deca kao izborni predmet moći da izučavaju filmsku kulturu.

Takođe, sa Unverzitetom Crne Gore potpisali smo Memorandum o saradnji, u cilju razvoja deficitarnih oblasti u kinematografiji, na izradi programa obrazovanja i stvaranja Filmskog centra kao institucije koja će se pridružiti izučavanju profesionalnih veština u oblasti kinematografije.