INTERVJU Andrija Milošević o „Senkama nad Balkanom 3“: Žudnja za moći se nije promenila – samo je postala sofisticiranija

U razgovoru za Danas govori o ulozi Bogdana Vasiljevića, saradnji sa Milanom Marićem i Draganom Bjelogrlićem, kao i o tome koliko se svet serije opasno približava našem.

Koja je bila vaša reakcija kada vam je Dragan Bjelogrlić ponudio ulogu Bogdana?

– Bjela i ja smo izašli na večeru i on mi je u jednom trenutku rekao: „Sada ću ti ponuditi nešto što ćeš ili odmah odbiti ili što ćeš sa zadovoljstvom prihvatiti.“ Rekao sam mu da sigurno neću odmah odbiti. „Mora da je nešto mnogo dobro, samo reci šta je.“ Kada mi je ispričao, sa velikim zadovoljstvom sam prihvatio da igram u ovoj seriji i nisam pogrešio. Mislim da se trud isplatio.

Da li je, pored toga što je Bogdan po sebi složen lik, za vas bio izazov i to što je homoseksualac?

– Da li je homoseksualac ili nije, to mi nije bilo toliko važno koliko kompleksnost odnosa koji sam imao sa likom kojeg igra Milan Marić. Vrlo retko se dobija takva prilika u našem poslu, posebno na televiziji i na filmu, i posebno za ljude koji kroz život idu na specifičan način, gonjeni instinktom i višim ciljevima. Sve to mi je ovde bilo veoma specifično. A posebno mi je drago što je ogromna publika te serije, sa kojom i sam komuniciram, uputila fantastične komentare i predivne reči i na konto „Senki“, a i onoga što sam ja uradio.

Kako ste pristupili građenju lika – da li ste imali određene nedoumice, istraživanja ili ste se u potpunosti oslonili na scenario i rediteljska uputstva?

– Dosta je tu bilo ličnog rada, jer glumac, kada pristupi ulozi, to je njegova lična odgovornost. On mora da bude spreman i da ponudi i reditelju i ljudima koji učestvuju u kreativnom građenju celokupne serije nešto što bi moglo biti njen dodatni aspekt i kvalitet, kako same serije, tako i te uloge. Temeljno sam radio zajedno sa svim našim saradnicima, od Dude koja je radila šminku, preko direktora fotografije, pa sve do reditelja i svih koji učestvuju u seriji.

U toj zajedničkoj koaliciji smo stvorili fantastične uslove u kojima mogu da se izgrade izuzetni odnosi za rad. U tom procesu je najvažniji bio Milan Marić, sa kojim sam ostvario izuzetan profesionalni i prijateljski kontakt i odnos koji je, na kraju krajeva, doveo do toga da obojica uživamo u svemu tome i da napravimo fantastične uloge.

Šta je ključno za odnos između Bogdana i Dimitrija i na koji način ste ga vi i Marić oblikovali?

– Ono što je važno jeste da aspekt da li su oni homoseksualci ili nisu, ili biseksualci, nije nešto što utiče na glavnu liniju radnje, to je nešto što je dodatni začin koji smo mi, ja mislim, sa pravom merom i u pravom ljudskom aspektu uradili. To je da su dva čoveka, pre svega, emotivno vezana, a mi im nismo pristupili pežorativno, na način koji bi značio ismejavanje bilo čijeg opredeljenja. Upravo suprotno – hteli smo da vidimo kako to dvoje ljudi u takvom odnosu uspevaju u jednom surovom svetu, dok su i sami surovi. Kao neka dva ozbiljna hajduka. Vrlo je zanimljiv odnos, svaka čast i scenaristima i svima koji su pisali, ali i mi smo takođe doprineli da se nadograde ti već napisani likovi.

Koliko su vam u tom procesu pomagali reditelj Dragan Bjelogrlić i partner na sceni Milan Marić?

– Svi smo pomagali jedni drugima. Kada radite bilo seriju ili predstavu, celokupna ekipa se trudi da učestvuje u tom procesu i napravi dobru stvar. Naravno, Dragan je, kao jedan verovatno najveći naš producent, napravio fantastičnu podelu uloga i pozvao izuzetne glumce.

Mi smo, pre svega, prijatelji, a sa druge strane radimo i, naravno, profesionalno pristupamo našem poslu. I Milan, Dragan i ja smo napravili jedan umetnički balans da smo mogli da pristupimo svakoj sceni onako kako je to zaista potrebno. Kada dolazite spremni na set, onda je dosta lakše praviti raznorazne varijabile u okviru likova, teksta i načina.

Koliko je važno to što je odnos između Bogdana i Dimitrija kao partnera predstavljen kao dubok i slojevit, odnosno, verujete li da takav pristup ovde može doprineti boljem razumevanju homoseksualnosti, uopšte različitih seksualnih orijentacija?

– Iskreno da vam kažem, onaj ko razume – razume, onaj ko neće da razume neće nikada ni razumeti. Ono što sam ja naučio kod nas jeste da nikoga ne možeš promeniti, vrlo se teško mišljenja menjaju, vrlo se teško menja čovek u ovim našim okvirima. Za to treba mnogo snage, pameti, razumevanja. Mi živimo u eri u kojoj velika masa ljudi komentariše drugu masu ljudi, pa onda druga masa ljudi komentariše za uzvrat ovu, tako da je sve to na nivou komentara.

Ono što smo mi nekada zvali alapača, danas smo to primorani da gledamo i slušamo svakodnevno na digitalu. Stalno je neka osuda nečega, bilo čega. Ja u tim osudama više ne vidim razliku u značenju, niti vidim razliku da li nešto vredi ili ne vredi, sve je podložno tome. To je jedna kolektivna psihoza u kojoj se jednostavno to radi po difoltu, tako da se ja time ne bavim i, iskreno, nisam ni ovome pristupio didaktički, nego jednostavno da uradim što je moguće bolju i zanimljiviju scenu i, na kraju krajeva, da prikažemo da je to deo života.

Vi ste predložili da Bogdan ima prepoznatljiv fizički izgled, poput riđe kose. Koliko vam je ta promena pomogla u građenju lika i distanci od sopstvenog identiteta?

– Ponekad jednostavno idete na instinkt, na osećaj. Meni je možda u tom trenutku bilo potrebno da se malo distanciram, kao što vi kažete, od sebe, u ovom metaverzumu, gde ljudi imaju prilike da sve i svakoga gledaju svakodnevno. Kada radite stvari koje imaju umetničku podlogu, kada želite da napravite nešto zanimljivo, nešto što će publiku da opčini, onda je vrlo važno da se čovek malo bavi i tim likovnim momentom.

Tu transformaciju sam realizovao zajedno sa svojim prijateljima koji su radili na seriji, sa Dudom koja je vođa celokupne šminke i maske, koja fantastično radi svoj posao. Draganu sam rekao: „Ja idem da se farbam, pa ćeš onda videti šta je.“ Otišao sam, ofarbao se, poslao mu sliku i on je bio i zgranut i oduševljen u isto vreme. Ali prihvatio je to. Uostalom, gotovo svi koji su učestvovali bili su inspirisani da urade nešto drugačije od onoga što je možda lakše uraditi, a to je da se samo pojavite, obučete kostim i glumite. To je nešto što te takođe gura napred i pozitivno deluje. Tako da mislim da je i taj fizički izgled, ta transformacija, doprinela da ovaj lik bude upečatljiviji.

Rekli ste jednom: „Jedno je kada pročitaš scenario, a drugo je život.“ Koliko glumac ima prostora da sam oblikuje lik?

– Naravno, to je posao svakog glumca. Jedna stvar je šta vi dobijete napisano, a druga stvar je život. To sam rekao u smislu da, kada počne da teče život i kada te reči počnu da kolaju vašim venama, mozgom, onda se mnoge neverovatne stvari dešavaju. Naravno, što je bolji tekst, to vam je zanimljivije, lepše, lakše, bolje. Sreću smo imali da je ovaj scenario bio zaista sjajan, inspirativan. Tako da se niko ne buni ukoliko vi nadogradite ono što ste dobili kao predložak.

Dragan Bjelogrlić je sklon tome da na samom setu menja stvari, da apsolutno uvlači u svoje kreativno „ludilo“ i sve druge oko sebe. Razumem taj način rada i ja slično radim u pozorištu. Smatram da je mnogo teže raditi ukoliko nemate tu vrstu inspiracije i strasti da nešto uradite baš na način na koji ste zamislili i da učestvujete u rađanju nečeg kao što su „Senke nad Balkanom 3“. Samo ukoliko ljudi daju sve od sebe i svaki umetnik na svoj način doprinosi, onda zaista dobijete ovo fantastično delo.

Serija nosi i jake aluzije na savremeni društveno-politički kontekst. Kako vi gledate na to?

– Fikcija bilo koje vrste se oslanja na stvarnost, zato što je umetnost ogledalo stvarnosti. U tom ogledalu vidite uvećane probleme, sve ono što i sami osećate u svom životu. Umetnost je lupa života kroz koju stvari vidite mnogo bolje. Nekada je umetnost izuzetno važna da vam skrene pažnju i da shvatite kontekst vremena u kome živite. Čak i kada radite istorijsku faktografiju, videćete neverovatne paralele sa sadašnjim vremenom. Svet se po nekim aspektima menja, ali u društvenim odnosima se toliko i nije promenio.

To me nije iznenadilo, jasno mi je da to tako funkcioniše, samo se ljudi sve više usavršavaju u stvarima koje su im potrebne da bi uvećali sopstvenu moć ili da bi bili na poziciji moći ili da na bilo koji način dođu do te pozicije ili da je sačuvaju. Smatram da je to izuzetno dobra stvar u „Senkama“ – to što ona čoveka nagoni da razmišlja, da nalazi paralele sa sopstvenim životom, da prepoznaje stvari. Jer kada to imate, onda zaista dobijete izuzetno aktuelnu temu bez obzira na to što se ona dešava u nekom istorijskom vremenu.

Lik Bogdana je spreman da ide do kraja u očuvanju sopstvene pozicije. Da li u njemu vidite osobine današnjih političkih figura?

– Mislim da to i sami možete da vidite. Celokupno čovečanstvo i sva previranja kroz istoriju imaju u centru ljude koji žude za moći. To nije ništa novo. Danas je to samo sofisticiranije. Imate takve medijske mogućnosti da možete vrlo lako manipulisati ljudima. Ja sam Bogdana radio na osnovu životnog iskustva i video sam paralele sa načinom na koji ovaj svet funkcioniše – a to je da mnogi ljudi sanjaju o pozicijama moći i za njih su spremni da urade apsolutno sve. Zato sam želeo da to ne bude crno-belo, već da ima mnogo nijansi – da se u njemu bore i ono ljudsko i ono neljudsko.

Koliko vam je rad na ovoj seriji promenio pogled na istoriju i sadašnjost?

– Svakako sam saznao neke detalje koje nisam znao. Dobro poznajem istoriju, pa me ništa spektakularno nije iznenadilo, ali me je opčinilo da učestvujem u tome i da, makar na kratko, budem čovek iz tog vremena. To je nešto što je izuzetno u našem poslu i zbog toga ga volim.

Šira publika vas poznaje po komediji, vodili ste i emisiju „Survivor“. Vidite li vezu sa ovom ulogom?

– Osnovna razlika je u tome što sam sazreo kao umetnik, pa sam sada u stanju da iznesem ovakve kompleksne uloge. To me je najviše obradovalo – što sam počeo da radim na način koji mi omogućava da to što radim bude dublje i ozbiljnije. I drago mi je što su i kolege i publika prepoznali to – to je za glumca kao orden.