INTERVJU Branislav Mihajlović: Studenti su krenuli u Strazbur da traže pravdu, bliži se kraj ovoj nakaznoj vlasti

Za Mihajlovića privatno, kako objašnjava u ćaskanju dok ulazimo u redakciju Danasa, ovaj dolazak u Beograd ima razmere nekih od najvažnijih dešavanja u njegovom životu poslednjih decenija:

– Studenti u blokadi su me apsolutno opčinili i fascinirali, zadivljen sam i presrećan, i ovu izložbu u Zepteru studentima posvećujem. Svi su pozvani da dođu, učiniće mi veliku čast svojim dolaskom.

Naravno, Mihajlović je krenuo da pumpa čim je pre nekoliko dana stigao u Beograd – prvo je obišao Fakultet likovnih umetnosti i dao podršku svojim mladim kolegama, onda đacima i profesorima Treće beogradske gimnazije koju je nekada pohađao, bio je sa čuvarima Starog savskog mosta i na protestima, a podržao je i Danas – iako nas čita uglavnom na portalu, došao je u redakciju da produži uplatu za pdf izdanje.

I dok tražimo pogodno mesto za fotografisanje na potezu između Njegoševe ulice i Alekse Nenadovića, Mihajlović se raduje što je na zgradi preko puta prekrečen sraman grafit od pre nekoliko godina koji glorifikuje Ratka Mladića.

Jedan od naših najuspešnijih slikara u inostranstvu, koji s gospodskom skromnošću gotovo prikriva koliko je visoko cenjen u likovnoj umetnosti Portugala, sa osmehom ističe da će ovde biti još dvadesetak dana, i da je vrlo uzbuđen što je baš sada u Beogradu…

Više od deset godina je proteklo od Vašeg poslednjeg izlaganja ovde, a za to vreme ste imali brojne izložbe u Lisabonu, Francuskoj, Španiji…Kako se desila ova pauza?

– Ne znam kako se desila, a zapravo znam. Posle vremena dok se još koliko – toliko pomagala kultura i likovna umetnost, imao sam podršku od Ministarstva kulture za neke troškove izožbe koje su skupe, jer treba da dovedem slike iz najudaljenije zemlje u Evropi, a meni je bilo važno da galerije dobiju finansijsku pomoć i da one ne budu na gubitku, naišle su godine kada je ta podrška gotovo nestala.

Znam da se galerije danas i cela kultura u Srbiji jako muče, pratio sam sve proteste umetničkih esnafa u ova četiri meseca. Jako je tužno što ovaj režim kažnjava kulturu i što su sve civilizacijske vrednosti u našem društvu tako marginalizovane i ponižene.

Moja izložba se dešava zahvaljujući dogovoru sa Muzejom Zepter koji sam imao još pre pet – šest godina, a onda je krenula pandemija i ništa nije moglo da se radi. Posle toga je draga Ivana Ćelić Simeonović, istoričarka umetnosti, kustoskinja i direktorka ovog muzeja preminula, i sada sa novom direktorkom Jelenom Popović konačno realizujem tu izložbu.

O čemu nam govore Vaši „Odrazi“, i šta bi sam naslov izložbe mogao da sugeriše publici?

– U poslednje vreme uglavnom slikam apstraktne slike, i ovo što će videti beogradska publika, osim možda jednog ili dva rada, još nigde nisam izlagao, pa se može reći da je to na neki način premijera.
Biće izloženo petnaestak slika iz novije produkcije, uglavnom ulje na platnu formata metar četrdeset sa metar osamdeset. Inače, ja slikama ne dajem nazive, tu i tamo se desi da neki rad asocira na neko osećanje, pa onda u zagradi to napišem, recimo Pompeja, Horizonti, Praznik Svetog Antonija…

Izložba ima naziv „Odrazi“ koji su direktorka Muzeja Zepter i autor teksta o izložbi Savo Popović odredili. Ne znam koliko on oslikava situaciju ovde, ali pošto su slike pune kolorita mogle bi da se shvate kao nada da za Srbiju, zahvalujući studentima, zaista dolazi bolje vreme.

Ovu izložbu ste posvetili studentima, a i Vaša poslednja izložba ovde takođe je imala emotivnu posvetu – izlagali ste 40 portreta bliskih prijatelja Vašeg oca, pisca i akademika Dragoslava Mihailovića koji je obeležio ovdašnju književnost. Izložbu ste organizovali osam godina pre nego što je on preminuo 2023, i to u mestima gde je rođen i gde se školovao pre dolaska na fakultet – u Jagodini, Ćupriji, Vrnjačkoj Banji… Gde se sada nalaze ovi portreti?

– Taj ciklus je nastao u periodu od 2010. do 2014, i bio je posveta ličnostima koje su obeležile moj život, koje sam susretao u kući kao saradnike i prijatelje mog oca, kao i onim ljudima koje sam smatrao mojim duhovnim očevima, jer sam odrastao čitajući njihove knjige i gledajući njihove filmove i slike. Bilo mi je, recimo, jako interesantno da slikam i žene koje su stajale uz njih:

Miću Popovića i Veru Božićković, Batu Mihailovića i Ljubinku Jovanović, Aleksandra Tišmu i njegovu Sonju, Branka Ćopića i Bogdanku Ilić Ćopić, mog oca i moju majku Nenu… Fotografiju supruge Danila Kiša nisam uspeo da nađem, a na ovim portretima su i Ljubica Cuca Sokić, Borislav Mihajlović Mihiz, Duško Radović, Živojin Pavlović, Milisav Savić, Dušan Kovačević, Goran Marković…Posle izložbe sve te portrete poklonio sam ovim ljudima ili njihovim porodicama.

Svi ljudi u ovom „kolektivnom portretu“, kao i Vaš otac koji je bio na Golom otoku, pripadaju najznačajnijoj generaciji srpskih intelektualaca u drugoj polovini 20. veka, koji su na razne načine bili žrtve represivnog sistema koji se kod nas neprestano ponavlja – i sada su na ulicama studenti i građani u pobuni.

– Citiraću: „Sahranili smo Marka Antonija, ode i Tiberije, mrtav je i Neron, i u tome nam prođe čitav život“. Ne znam ko je to rekao, ali tačno zvuči. Mislim da smo žrtve nesrećne istorije koja se ponavlja, ali nismo mi krivci. Godinama rezignirano pričamo o tome „kakav narod, takva i vlast“, ali to nije tačno. Mi smo mnogo bolji narod nego što su bile te vlasti koje su se smenjivale i ti ljudi koji su vodili i vode našu državu. Ne treba zaboraviti da je tokom istorije upravo ovde bilo najviše pobuna, da je i od početka 90-tih i Miloševića bilo najviše protesta protiv nacionalizma i ratne politike.

Svašta se tu preživelo, a vidimo i sada jednu herojsku borbu, kako već četiri meseca ova mladost i ovaj narod svaki dan po hladonoći, kiši, pod ucenama, nasiljem i optužbama vlasti i dalje protestuje.

Prosvetari u školama i fakultetski profesori su najviše rizikovali – u ovu podršku studentima i pobuni uložili su svoju egzistenciju, oduzete su im i te skromne plate koji su imali, što je zastrašujuća kazna, i treba solidarno svi da im pomognemo da nekako prežive ovo vreme.
Ali, moram da kažem da ja lično ne razmišljam u kategorijama narod, to za mene ne postoji – ono što je svima nama zajedničko na planeti potpuno je isto, različiti su samo jezici kojima govorimo.

Možda bi o tome moj otac mogao nešto više da kaže da je živ, on je doživeo strašnu torturu, ali ne od svog naroda nego od ljudi koji su vodili tadašnju državu, kao što i zločine 90-tih nije počinio ceo srpski narod nego ljudi sa imenima i prezimenima koji su vodili te ratove.

Vrlo ste aktivni u podršci koju naša dijaspora u Portugalu daje studentima i protestima. Ali, koliko su i Vas studenti iznenadili hrabrošću, neodustajanjem od svojih zahteva uprkos nasilju koje trpe od režima?

– Kad su krenuli protesti i blokade fakulteta potpuno sam bio pozitivno šokiran, nije mi delovalo moguće – bez političkih zahteva napraviti mirnu revoluciju protiv korumpiranih institucija i sistema, to se nikada u istoriji nije desilo. Apsolutno sam opčinjen i fasciniran, i naša dijaspora u Portugalu od početka im je dala podršku.

Mislim da će ovog vikenda biti deveto okupljanje, praktično, sastajemo se svakog drugog vikenda. Nema nas puno u Portugalu, ali u međuvremenu kako se povremeno sretnemo i vidimo, jave se ideje da nešto konkretno uradimo. Recimo, da napišemo neko protestno pismo, da se javimo nekoj instituciji.

Tako smo portugalskoj Vladi uputili peticiju i zahtev da se solidariše sa protestima studenata i građana protiv diktature u našoj zemlji i da odustane od učestvovanja na izložbi Expo 2027. Ako to bude imalo efekta, a možda će imati jer Portugal još pamti diktaturu u kojoj je on živeo, to će biti fenomenalna pobeda. Ove naše grupe u emigraciji širom sveta, koje su se spontano okupile pre dva – tri meseca počele su i da se povezuju, i sada postoje barem dva takva pokreta.

Jedan je vrlo ozbiljan, zove se Skupština u rasejanju, okuplja skoro hiljadu naših ljudi iz celog sveta, uglavnom su to intelektualci, profesori, naučnici, umetnici. Početna ideja je bila da razgovaramo sa studentskim pokretom i da im ponudimo šta možemo da pomognemo, a sada se već ta Skupština bavi ozbiljnijim stvarima.

Šta će biti posle ovih protesta, kako i na koji način da se utiče na međunarodnu javnost i na institucije da podrže građane, jer je više nego očigledno da je ova vlast uništila sve što se uništiti može, i da će ostaviti pustoš iza sebe. Moram da kažem da sam oduševljen kako smo se brzo okupili oko ovih akcija, a pri tom se gotovo niko od nas lično ne poznaje, upoznali smo se putem interneta.

Ali, studenti su u svima nama probudili snažan osećaj zajedništva i solidarnosti. Taj osećaj se sve više širi i među čestitim ljudima na ovom prostoru i u instranstvu, i siguran sam da će im u narednim danima stizati takva podrška koju možda nisu ni očekivali.

Šta je ono što Vas najviše fascinira u ovoj pobuni?

– Ushićen sam koliko ima energije i želje za promenom sistema u toj mladosti. Meni se čini, možda i ne znam baš dobro prilike iako sve pratim, da su i prethodne neke proteste i pokrete vodili mladi ljudi, recimo Ne davimo Beograd, Jedan od pet miliona, Zeleno-levi front, ali ne sa ovim receptom.

Ovo što studenti rade četiri meseca mislim da se nije dogodilo ne samo u našoj istoriji nego i u Evropi. Njihove blokade i pobuna su prerasli u opštenarodnu pobunu, u tim kolonama koje šetaju sa studentima i prosvetarima vidim ljude svih zanimanja i svih generacija, najviše one kojima i ja pripadam. Režim nema odgovor na hrabrost koja odoleva pretnjama, ucenama, egzistencijalnim kaznama, i zato poseže za nasiljem svih vrsta.

Ti ljudi uvek umeju da naprave još nešto gore u svojim obmanama, i da iziritiraju građane koji se bore protiv njihove besomučne diktature koja je pogazila sve zakone. I što ovi protesti duže traju, mislim da će biti još nervozniji i spremniji da zaista upotrebe silu. Ja sam, recimo, zapanjen kojom veštinom laže predsednik, njegovim neviđenim narcizmom, nipodaštavanjem i eliminisanjem svakog čoveka drugačijeg mišljenja. On prosto deluje kao oličenje ljudskog zla koje gazi sve pred sobom.

Da li u portugalskoj javnosti i njihovim medijima ima reakcija na događaje u Srbiji?

– Slab je odjek, teško tu dopiremo, Portugal je kao atlantska zemlja orijentisani su na tu stranu. Venecuela je, recimo, za njih mngo značajnija, a i sama sutuacija ovde je unutrašnje političko pitanje Srbije, nije spoljni problem da bi na bilo koji način to uticalo na Evropsku uniju, specifično za Portugalce. Prate se rat u Ukrajini, protesti u Turskoj, a Srbija se tu i tamo spomene kada je nešto zaista važno.

To se dogodilo povodom velikog protesta 15. marta, tada se u portugalskoj javnosti pričalo i pisalo o upotrebi zvučnog topa protiv studenata i građana koji su mirno demonstrirali.

Evropa u koju smo nekada zadivljeno gledali kao u ideal demokratije, građanskih sloboda, zakona, institucija, humanih ideja, sve više postaje sinonim sopstvenih interesa – zvanično, još nije dala podršku studentima i građanskim protestima. Zašto ćuti, šta bi još trebalo da se dogodi da bi njeni zvaničnici stali na stranu vrednosti za koje se studenti bore već četiri meseca?

– Dobar deo tih informacija koje ovde stižu je način na koji vrhunski lažov konstruiše paralelnu realnost – nikad on nije dobio i ne dobija baš tako jasnu poruku da EU njega podržava. Ona podržava demokratske procese, pridruživanje Srbije evropskoj zajednici, i napor da naša država stigne do pravnog nivoa da uđe u EU.

Studenti se sada bore upravo za sve ono što što ta evropska zajednica proklamuje i traži, i sada su pronašli pravu adresu. Civilizacijski najvažnija institucija u EU je Evropski sud u Strazburu, sud koji je međunarodni, nadnacionalni. Sve što su srpsko tužilaštvo i sudovi do sada pogrešno sproveli i ocenili u korist režima, ovaj sud može da poništi, i studenti su sada sa svojim dokumentima i na biciklima tamo krenuli.

To je jedina prava adresa – ne političke institucije, njima su ruke vezane, one rade samo do one mere dokle ih veto nekih od zemalja ne zaustavi. Sud u Strazburu nema veze sa tom birokratijom, i studenti su potpuno u pravu da tamo treba tražiti pravdu i slobodu.

A studenti i biciklisti iz zemalja kroz koje prolaze, i u Francuskoj u koju dolaze, čekaće ih kao heroje, i videćemo na kakve će pozitivne reakcije njihove javnosti naići. Ogromna je podrška koju i iz inostranstva dobijaju putem društvenih mreža, i u brojnim medijima, regionalnim, francuskim, austrijskim, sve više se pojavljuju tekstovi nekih filozofa, javnih intelektualaca, umetnika, društvenih analitičara.

Oni govore o globalnom i istorijskom značaju studentskih protesta u Srbiji koje svet mora da podrži, i da njihov recept primeni na svom tlu ako želi da pobedi represiju neoliberalizma, socijalne nepravde, gaženja zakona i građanskih sloboda. Mislim da smo samo na jednom koraku da nam ta snažna podrška stigne.

Pumpanje, pumpanje!

I Vi, kako vidimo, snažno pumpate na beogradskim ulicama ovih dana?

– To je za moje srce u ovom trenutku i najvažnije, jer ove šetnje osnažuju duh i vrlo su lekovite. Malo teže primenjujem deo protesta „Ko ne skače taj je ćaci“, ali vežbam i trudim se da budem na visini zadatka,

Naravno, jako se radujem što opet izlažem u svom gradu, i presrećan sam se što će na izložbi biti puno mojih prijatelja i kolega, i što ću ih ponovo videti. Dok sam se u Lisabonu pripremao za izložbu, pomislio sam u jednom trenutku da će se do aprila, dok ja stignem, studentski i građanski protesti verovatno završiti, i da ćemo tu pobedu zajedno da proslavimo.

Nije se još desila, a siguran sam da će se uskoro desiti, ta pobeda je samo pitanje dana, meseca u ovoj godini. Sada imam priliku da i sam pumpam u Beogradu, da budem deo te fantastične energije, snage, lepote i zajedništva, makar u ovih dvadesetak dana dok sam ovde.

Ja zaista osećam da je kraj ovoj nakaznoj vlasti vrlo blizu, i svakako ću doći na tu proslavu. Mislim da imam pravo na to, jer pumpam iz sve snage. I da je moj otac Dragoslav Mihailović sada živ, sigurno bi i on pumpao najviše što može.

U Portugalu vlast ne rasprodaje zemlju  

I Portugalija je skoro 40 godina bila zakucana diktatorskim režimom, koji je okončan „karanfil revolucijom“, kako je nazvan vojni puč 1974. Kako danas žive Portugalci?

– Kao i naša, i portugalska istorija je zamršena i vrlo kompleksna, a godine vlasti Maria Soaresa koje su posle puča trajale do 1996, najviše su učinile za preporod ove zemlje. On je pripadao generaciji hrabrih evropskih socijalista i levičara koji su se borili za humaniju i slobodniju Evropu jednakih prava za sve građane. Odbijao je da Portugal postane bilo čiji „satelit“, i bio je beskompromisni kritičar američkog neoliberalizma.

Ove ideje su ostavile traga, iako danas, naravno, i u Portugalu ima problema. Na vlasti su do sada bili uglavnom socijalisti, a novi parlamentarni izbori su zakazani u maju. Kao i u drugim evropskim zemljama i ovde ima socijalnih razlika među ljudima, ali ne tako drastičnih kao u Srbiji gde su među režimskim političarima i njihovim „simpatizerima“ registrovani neki od najvećih milijardera u Evropi.

U Portugalu nema rasprodaje prirodnih resursa strancima kao kod nas, nema uništavanja prirode, a taman posla kad bi se neko drznuo da prodaje, ruši, nadziđuje ili pravi neke nove objekte od zdanja koja imaju istorijsko – kulturni značaj. Tako nešto ne postoji u Portugalu. Portugal čuva svoje vrednosti.

Prestižna biografija

Branislav Mihajlović je rođen 1961. godine u Beogradu, diplomirao je i magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti, na Slikarskom odseku, u klasi profesora Momčila Antonovića. Izlagao je na preko 100 samostalnih izložbi, uglavnom u najuglednijim portugalskim i beogradskim galerijama, i na više stotina grupnih izložbi, umetničkih sajmova i salona u Srbiji, Portugalu, Španiji, Holandiji, Francuskoj i u drugim zemljama.

Mihajlovićeva dela se nalaze u mnogim privatnim i javnim kolekcijama: Kolekciji Nacionalnog muzeja kraljevske palate Ažuda (Lisabon), Muzeja grada Beograda, Muzeja Zepter, Muzeja memorije (Matošinjoš), Muzeja Santoš Roša (Figeira da Fož), Muzeja Vode (Lisabon), Muzeja Vode (Koimbra), Muzeja hleba (Seia)…

Dobitnik je više nagrada u zemlji i u Portugalu, među kojima su Nagrada za crtež Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu (1983), Oktobarska nagrada Grada Beograda (1986), Nagrada Meštre Hilario Tešeira Lopeš (2016)… Član je ULUS-a, Društva srpskih umetnika Lada i ARVORE-a, portugalskog udruženja umetnika.

Od 1989. do 1991. je živeo u Holandiji, a od 1992. sa porodicom živi i radi u Kaškaišu pored Lisabona.