INTERVJU Milisav Savić: Vlast ima pritajenu podršku mnogih intelektualaca

Posle Doline srpskih kraljeva i Epske Srbije, pred kraj prošle godine Društvo Raška škola objavilo je i treću knjigu Savićevih putopisa – Terra Rascia (Raška zemlja).

Milisav Savić za Danas priča o raškoj temi, važnosti putopisa, raškim slikama u očima stranaca i današnjici, Kosovu i Metohiji, junacima i putopiscima, mašti zla, ćutanju razočaranih inletelektualaca…

Šta je to što vas već desetak godina, i kroz ove tri putopisne knjige, drži na raškoj temi?

– Drži me pre svega putopisna forma, kod nas potcenjena, iako ona čini vrlo značajan i nadasve književno vredan korpus naše pisane baštine. Putopisnu formu koristio sam u romanu La sans pareille, gde sam opisao jedno prolećno putovanje Toskanom. U romanu o doktoru Valentinu lomatao sam se po vrletima i bogazima Starog Vlaha, u potrazi za crkvom Janjom. Raška tema nije mi se nametnula samo zato što je to moj zavičaj, ili što su mi sticajem okolnosti poslednjih godina bile uskraćene udaljene destinacije. Rascija je – da upotrebimo to staro ime – mitska zemlja. Inspirativna po mnogo čemu. U Rasciji sam putovao predelima sna i literature.

U „Raškoj zemlji“ ponovo „putujete“ sa izabranim putopiscima – njihovi tesktovi su inspiracija za vaše priče. Zbog čega ste izabrali ovakvu formu pripovedanja o Raškoj oblasti, čiji prostor u vašim knjigama izlazi iz sadašnjeg administrativnog okvira i vraća se istorijskim korenima?

– Knjiga je iscrpan prikaz stranih i naših pisaca koji su proputovali Rascijom. Dominantna su tri sloja: prvi se tiče toga kako su nas videli stranci; drugi je moja priča o tome kako izgledaju danas mesta i putevi kojima su prolazili; u trećem se razmatraju poetički problemi putopisnog žanra, pa i uopšte književnosti, uz obilje autobiografskih reminiscencija. Slika koju stranci o nama daju je žalosna.

Stanovništvo – jad i beda – izloženo je turskom teroru, ali se ponosi svojim manastirima, manje-više urušenim, svesno da je imalo svoju državu.

Vrednosti manastira svesni su i stranci. Jedan francuski diplomata na putu za Carigrad zapisuje svoje ime na fresci u Mileševi, uzgred rečeno, nema putopisca koji nije ostavio zapis o grobnom mestu Svetog Save, a Nikola Bošković, otac Ruđera Boškovića, daje precizan katalog „raških manastira“, među kojima se nekima ne može danas ući u trag.

Jer su porušeni odmah posle Boškovićevog zapisa krajem 17. veka. Ono što sam ja video i žalosno je i lepo. Žalosno je jer su krajevi Rogozne, Kopaonika i Peštera gotovo pusti, tu ljudi nema, sem ponekog starca i starice, takozvani dubrovački putevi su zarasli u travu, ostaci starih tvrđava su staništa zmija, a obale Lima, Raške, Ibra i Uvca zasute su gomilom đubreta i plastičnih kesa.

Lepo je što padine pomenutih planina bujaju novom vegetacijom, jer nema stoke da je uništava, tako da neki predeli predstavljaju ekološki raj. Žalosno je i to što je deo nekadašnje Rascije pripao Kosovu, i tamo nisam stizao lako. Ali sam stizao, uprkos svojim poodmaklim godinama.

Treći sloj tiče se poetičkih pitanja. I putopisci su skloni mistifikovanju i izmišljanju. Sasvim normalno, jer bez toga i nema velike literature. Tako Slovenac Benedikt Kuripešić kaže da se sa neimenovanog vrha planine Golije može videti Dubrovnik, Smederevo i Carigrad.

A Evlija Čelebija omanji manastir Mažići na Limu opisuje kao nemanjićku lavru sa stotinama kaluđera i svu u zlatu i raskoši. Tim mistifikatorima pripada i Miloš S. Milojević, koji je opisao i neke delove Rascije a da u njih nikad nije kročio. Naravno, sve moje simpatije su na njihovoj strani. Iako ovakve pisce istoričari nazivaju šarlatanima.

Takođe je zanimljivo i poetičko pitanje: biti junak ili pisac putopisa? Mada se čini da upravo putopis spaja i jedno drugo: putnik piše o svom putovanju u kojem je glavni junak. Ali nije tako! Jer većina putopisaca su više želeli da budu samo junaci, pa su za priču o svom putovanju angažovali pisce-sluge, baš je ta reč upotrebljena u jednom spisu, ili – savremeno rečeno – ghostwriters. Ništa novo! Odisej je kod Homera i junak i pripovedač svojih avantura. Doduše više ovo prvo. I ja bih voleo da neko drugi opiše putovanje M. Savića po Rasciji.

Da li su ove tri knjige srećan spoj proznog pisca i književnog istoričara u književnoj formi za koju tvrdite da je danas gotovo zanemarena?

– I Dolina srpskih kraljeva i Epska Srbija, pa i Terra Rascia naginju ka prozi, ali faktografska podloga je čvrsta. Mnoge putopise sam čitao u originalu, pre svega na italijanskom i engleskom. A budućnost književnog putopisa je neizvesna. Gubi bitku pred video i digitalnim formama.

Za razliku od vaših romana, čije su teme aktuelne i svedoci vremena kroz koja smo prošli i prolazimo, zašto se sad u raškim pričama vraćate u duboku, čak i epsku prošlost – ili kad je reč o Raškoj zemlji jasne granice između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti zapravo i nema?

– Pa i nema. Mašta zla – smrti, razaranja i mašta ljubavi stvaranja smenjivale su se na ovim prostorima, s nesmanjenim intenzitetom, sve do današnjih dana. Nažalost, mašta zla je bila aktivnija. Ali i u takvim vremenima putopisci smatraju da su njihovi zapisi u funkciji bolje, pravednije i srećnije vizije sveta.

Zašto jedan putopisac zapisuje da ga je lepo ugostio neki Konstantin iz kopaoničkog sela Ostraće? Niti će taj Konstantin ikad saznati da ga je namernik-stranac pomenuo u svojoj knjizi niti će ijedan čitalac tog putopisa ikad svratiti u to zabačeno selo i upoznati narečenog domaćina?

Pominje Konstantina pisac – bar ja tako mislim – da mu se, pred sobom i Bogom, zahvali na gostoprimstvu, jer književnost je promocija i dobrog. Iz istog razloga dubrovački pesnik Jaketa Palmotić u svom putopisnom epu posvećuje nekoliko stihova darovima koje su on i pratnja dobili od mileševskih kaluđera.

Reč je o šaci-dve šljiva. A Grigorije Božović ulazi prvi put u Novi Pazar na konju i sa oružjem kao prerušeni Albanac jer Srbi kao raja nisu smeli da nose oružje i u varoš ulaze na konju.

Kad sam sa Živojinom Rakočevićem 2016. posetio Vučitrn, u potrazi za kulom Vojinovića, on me ju upozorio da ne smemo ni reč da izgovorimo srpski. Šta sam tada bio: prerušeni Albanac ili Amerikanac?

Vaš kolega Enes Halilović tvrdi da ste „izmisli Rašku i popisali sve epske Srbe“. Šta je za vas Raška danas, iz koje ne izdvajate prostor Kosova i Metohije?

– Raška je predvorje Kosova i Metohije. Raška je ponovo postala pogranično mesto, i gotovo da liči na onu varošicu iz 19. veka kad je to isto bila. A tada je Raška, po svedočenju putopisaca, bilo jedno tužno mesto. Na provincijsku čamotinju žalili su se i Srbi i Turci. Na Kosovo često odlazim. Kosovski pejzaž me okrepljuje i uzbuđuje. Sve su to možda odjeci moje lektire i mojih sanjarija. Nedavno sam, uoči postavljanja barikada, u Zubinom Potoku imao dirljivu promociju Terre Rascie.

Na kraju svake godine prave se razne „top-liste“. Šta je za vas bio književni događaj u 2022, i generalno, šta je obeležilo proteklu godinu?

– Nisam stigao da pročitam sve relevantnije knjige. Ali na osnovu uvida u književnu produkciju iz pretprošle godine, tvrdim da od lepe književnosti svega tri posto može da ponese epitet prave literature. Iako mali, procenat nije zabrinjavajući. Jer prava literatura je stvar manjine.

Skupština Srpskog PEN nezadovoljna je „marginalizacijim kulture i nezavisnih medija, nezainteresovanošću i ćutanjem intelektualaca“. Šta vi mislite o tome?

– Ništa novo, ta konstatacija ponavlja se godinama. Razlozi za takvo stanje mnogobrojni su. Navešću samo neke. Svaka vlast, a ova posebno, guši kritičku misao, i to postiže oprobanim sredstvima: kontrolom medijskog i javnog prostora i sankcijama pretežno egzistencijalnog tipa.

U takvoj situaciji, logični, spasonosni izlaz je u ćutanju. Prinudnom, nametnutom. Ova vlast ima podršku, ako ne javnu ono pritajenu, mnogih vrhunskih intelektualaca. To nije bio slučaj 1968. i 2000. godine. Danas su vrsni intelektuacli protiv vlasti u manjini. Šačica hrabrih, nesalomljivih.

Ovo je vreme kad je šljam isplivao na površinu, pametni se povlače u ćutnju, jer sa budalama, kako kaže Sokrat, besmisleno je raspravljati. A i ova ćutnja, samoizabrana, ne mora da bude tako porazna, jer ona obično najavljuje žestoku oluju. Na žalost, takva ćutnja još se ne oseća u vazduhu.

Mnogi su razočarani. A toj grupi pripadam i sam. Mi, razočarani, i šezdesetosmašku i petooktobarsku pobunu doživljavamo kao poraze od kojih se nismo oporavili. Nagriza nas sumnja da su ikakve radikalne promene moguće.

Nema pobune bez mladih. A njih nema. Ne mogu bitku protiv ove vlasti da vode samo starci. Jer mi smo istrošeni, jer nismo ostvarili ono što smo mogli a žarko želeli. Sve do smrti Tita, pitao sam se kad će da odu oni koji se više od četrdeset godina stalno slikaju u novinama i pojavljuju na televiziji, ispirajući jadnom narodu mozak.

Posle odlaska Tita, ima već trideset godina da se ista lica ne skidaju sa političke trake. A niko od njih da se osvrne na svoje promašaje i da ode u penziju. Kamen večnosti – stari san alhemičara – pronašli su političari. Cilj je što duže biti u politici, na vlasti ili u opoziciji – svejedno, ako je moguće večito.

I to im, nažalost, polazi za rukom. Nije da nema intelektualaca britke i kritičke reči. Neki su danonoćno aktivni već decenijama. Problem je u tome što se posle njihovih tekstova i akcija svet ni za ič nije promenio nabolje, ako nije nagore.

Možda stvar nije do intelektualaca već u nedostatku onih koji bi trebalo da realizuju njihove ideje. Glavni cilj kritičke inteligencije trebalo bi da bude ne promena vlasti već sistema i stvaranje takvog društva u kojom bi vlast bila lako smenjiva i u funkciji opštenarodnih interesa.

Planovi

Voleo bih da tokom 2023. objavim – ukoliko se nađe izdavač – knjigu eseja o našim velikim piscima pod naslovom Voleti klasike. Takođe i ponovljeno izdanje romana-prvenca Ljubavi Andrije Kurandića, prvi put objavljenog pre 50 godina. Po kosi i koži još mi se nije nahvatalo dovoljno putne prašine: spremam se za duže putovanje na Siciliju.