foto: Sadmics Milju Šijakinjić vrlo dobro poznaju oni koji prate sjajnu Instagram stranicu Sadmics.
Na Sadmics, Milja izbacuje svoje crteže i stripove, koje odlikuje humor i zapažanja o modernom životu milenijalaca u Srbiji. Ime Sadmics je kontra onom klasičnom comics, koje smo navikli da čitamo i gledamo u časopisima decenijama unazad.
Sad i Sadmics menja svoj format, i u izdanju Ježa, izašla je knjiga „Sadmics – stripovi o stvarnosti na koju nas niko nije upozorio“. Tu se nalaze svi oni likovi koje smo zapamtili, voleli i delili na mrežma još od kad smo po prvi put uočili ovu stranicu negde u vreme korone.
Umesto da mi sami pričamo o toj stvarnosti na koju nas niko nije upozorio, kao i o generaciji preopterećenih inboksa i praznih šolja kafe, rešili smo da ipak pitamo Milju da nam sve to natanane pojasni i objasni.
Knjiga Sadmics nedavno je ugledala svetlo dana. Kako si znala da je pravi trenutak da tvoje ilustracije i misli dobiju fizičku formu? Da li si na to gledala kao na prirodan nastavak Instagram stranice, ili je to bila potreba da se stvari „sačuvaju“ i izvan ekrana?
Nakon nekoliko godina stvaranja na internetu, shvatila sam da me pomalo zabrinjava koliko je Sadmics pod kontrolom Meta kompanije (algoritam, trendovi, funkcije Instagrama, da nabrojim neke od stvari). Odnosno, koliko moji stripovi mogu da nestanu preko noći ili, ne čak ni da nestanu, već da vremenom samo postanu deo velike deponije internet sadržaja koju će neki sajber-arheolozi prekopavati u traganju za tim šta je pošlo po zlu početkom 21. veka.
Zato sam rado prihvatila prilike da izlažem radove u Leposava baru i Bazi kulturnih zbivanja, a iz ovih izložbi sam saznala koliko mi prija da razvijam koncept, testiram razne formate i kreiram imerzivnije iskustvo od skrola na internetu. Tu se negde rodila i ideja da Sadmics postanu knjigu, i to kao zbirka stripova, starih i novih, u pratnji tekstova, kvizova i par humorističkih pesama. Jež izdavaštvo mi je pružilo priliku, i tako je nastalo nešto što se zove SADMICS: Stripovi o stvarnosti na koju nas niko nije upozorio!
U podnaslovu knjige piše: „Stripovi o stvarnosti na koju nas niko nije upozorio.“ Na koju stvarnost misliš konkretno? I kako si ti naučila da je prepoznaš i uhvatiš – bilo crtežom, bilo rečima?
“Stvarnost na koju nas niko nije upozorio” je fraza koju je smislila Božica Luković, moja prijateljica i novinarka. Odnosi se na to da sadmics teme, koliko god bile raznovrsne, zapravo mapiraju pain points života i svakodnevnice. Uočavam ih tako što često primetim samo jednu stvar (npr. to da su cene maslaca astronomske i da je, od skoro ,u supermarketima zaštićen aparatima protiv krađe, poput skupocenih vina), a zatim osmislim kako da taj uvid oblikujem u strip. Tako je od cene maslaca nastala klasna piramida po maslacu, šema koja predstavlja sve klase u društvu kroz namaze koje koriste – od stonog margarina do putera sa tartufima. Nakon toga, često se otključa celo polje koje mogu da istražim, pa je tako nastao korpus stripova “Uvod u višu srednju klasu” koji se bave apsurdnim statusnim simbolima svakodnevnice – od skijanja i skupog maslaca, preko spelašti kafica i špargle, do koncept-restorana i sunset yoge.
View this post on Instagram
Na Instagramu često komentarišeš one sitne trenutke svakodnevice – od anksioznosti, preko humora radi humora, do malih nežnosti. Kako biraš o čemu ćeš crtati? Da li ti se prvo javi osećanje ili rečenica – ili kreneš od slike?
Za mene je inicijalna iskrica gotovo uvek verbalna: najčešće je to neki uvid o svetu koji nas okružuje stavljen u smešan ili neočekivan kontekst. Dobar primer je sadmics o tome koliko novih kružnih tokova je niklo u Beogradu, smešten u kontekst filma “Nebo nad Berlinom”. Druga stvar koju rado koristim kada stvaram je sistematizacija. Tako sam sistematizovala šta se sve može naći u prosečnom srpskom dvorištu, a celo jedno poglavlje u knjizi (Totemi domaćinstva) proširuje ovu temu i na taj način stvara prostor za sve one stvari koje su previše ružne da bi se uklopile u glamurozne estetike koje dominiraju internetom: poput praška, dvorišne klompe i dugih gaća!
Tvoji radovi deluju vrlo lično, ali istovremeno pogađaju univerzalno. Da li te nekad iznenadi koliko se ljudi pronalazi u tvojim „stripovima“ i koliko im znače?
Stvaranje na internetu je pomalo kao bacanje stvari u bunar. Čuješ da se odbilo o zidove i završilo u vodi, ali ne vidiš to, pa samim tim i ne osetiš često da do nekog dobacuješ. Zato sam baš zahvalna dobrim ljudima interneta koji odluče da prenesu utisak koje na njih Sadmics ostavlja, to mi uglavnom popravi dan.
Kakav je osećaj kada te neko prepozna kao glas generacije preopterećenih inboksa i praznih šolja kafe?
Tu preciznu generacijsku odrednicu (preopterećeni inboksi i prazne šolje kafe) skovala je Lana Nikolić, koja je napisala uvodni tekst za Sadmics knjigu. Priznanje od nekog poput nje, koja radi toliko značajnog posla na internetu i van njega, a pritom izuzetno vlada pisanom rečju, prija. Ipak, ovde je zanimljivije to što nas određuje kao generaciju: preopterećni inboksi i prazne šolje kafe, ali i beli IKEA stočići koji suvereno vladaju iznajmljenim stanovima; teški laptopovi u rancima koji nam krive kičmu i greju leđa; činjenica da ćemo pre da psi-roboti špartaju ulicama pre nego što ćemo videti m od metroa; razgovori sa Chat GPT-om i briga da li će nam uzeti poslove; dakle, jedna generacija koja živi u sve bizarnijem svetu, pa je tako i ovo osećanje ponosa pomešano sa zapitanošću mora li sve to tako.
Odakle crpiš inspiraciju za taj balans između tuge i smeha? Šta si gledala, slušala, čitala, pa se desio sadmics?
The Far side (Čudesni svet Gerija Larsona) je moj prvi dodir sa stripom kratke forme. Povremeno je izlazio u Politikinom zabavniku, i koliko god da su Hogar i Garfild bili kul, nisu mogli da se porede sa kravama koje sede u dnevnoj sobi i komentarišu svet oko nas. Internet je kasnije otvorio prozor u to šta sve postoji: Poorly Drawn Lines, SMBC i Dilbert, nešto kasnije The New Yorker magazin (trenutno omiljeni autori Brendon B. Lopera i Ellis J Rosen), kao i ceo niz domaćih autora i autorki, od Zombijane, art.xv, Zmajast, Anatonija itd itd. I naravno, ovo je samo jedan delić onoga što je uticalo na Sadmics – zapravo sve od Kafke do TLC emisija i od Bergmana do Pavića, stvorili su referentni okvir za stripove, i možda još bitnije, formirali moj ukus i humor (što u vreme kada nas AI tehnologije sve više menjaju, ostaju retke stvari koje su kompletno ljudske, i samim tim, neotuđive).
U jednom od tekstova oko izdanja, tvoja knjiga se opisuje kao nešto što dođe u trenutku kad pomisliš: „Ne znam više da li sam okej.“ Da li je to tvoj crtački motiv – da uhvatiš te poluneraspložene trenutke i pretočiš ih u nežne vizualne zagrljaje?
Sadmics je nastao u vreme pandemije. Tada su nastali brojni crteži o anksioznosti, koju smo svi osećali, a koji su bili tu da deprimirajuće misle i neizvesnost prevedu u jezik stripa. Zbog toga se i zove “Sadmics” – što je obrnuto od comics, dakle nije samo smešan, već tužnosmešan. Često je to pretakanje na papir činilo da te misli izgube oštricu. Teško je, na primer, imati mozak preplavljen kortizolom; ali je istovremeno smešno kada zamisliš da je taj mozak strip junak koji radi u restoranu i nudi ti kroz dnevni meni Sotirani Anxe uvijen u Loš odnos sa Majkom ili paštetu od Egzistencijalne krize. Ipak, glavna svrha sadmicsa jeste da nasmeju – pa su tako i ovi ranjiviji stripovi uvek obmotani slojevima humora, kao zaštitnom gazom za tanana osećanja.
Kako si razvijala vizuelni jezik Sadmicsa? I koliko ti je bilo važno da ostane „tvoj“?
Kada mi neko kaže da prepoznaje moj stil, ja se po malo zapitam “kako?”. Izgleda da godine blage nekonzistentnosti ipak na kraju rezultiraju nečim što je prepoznatljivo. Razlog zbog kog se nisam brinula o tome da sadmics ima svoj vizuelni jezik , je taj što je radim kao kreativka u advertajzingu. Tu je usklađenost sa brendom (konzistentnost u tonu komunikacije i art direkciji) imperativ; pa mi prija da nemam ta ograničenja kada stvaram za sebe, nego kako mi dođe. Budući da su sadmiksaći na internetu potpisani kao “low budget stripovi”, verujem da im taj opis dopušta ležernost po pitanju stila.
Koliko je tvoje crtanje i pisanje terapija za tebe samu? Imaš li ritual kada stvaraš – određeno vreme, čaj, tišinu, haos?
Volela bih da sam osoba koja ceni rituale, ali nisam. Da postoji način, na primer, da kafu popijem tako što je u tableti progutam, to bih sigurno radila svakog dana. Samim tim, nemam ni neko odvojeno vreme za stvaranje, niti uslove koje poštujem, a neki bi prosto rekli da ne znam da uživam u stvarima. Ipak, baš dosta sadmicsa, posebno za vreme pandemije i neposredno nakon toga, je nacrtano tako što sam pila čaj i slušala Radioaparat, upirući nogama u radijator koji je toplinom nadonađivao baš lošu stolariju u stanu koji sam tada iznajmljivala. Sada imam malo bolju stolariju u drugom stanu, ali nemam više ni taj jedan ritual. Eh.
Šta bi volela da Sadmics postane dalje? Više knjiga? Izložba? Zbirka pisama, fanzina, plakata, tetovaža? Ili baš ništa – samo da ostane prostor za disanje?
Volela bih da istražim dalje univerzum Toze vampira ex pisca, mog omiljenog lika, tragikomičnog stvorenja koje pati od stogodišnje kreativne blokade, a neoprezne putnike tera da slušaju njegove rukopise i daju mu fidbek. O formatu, uglavnom, razmišljam naknadno – kada se ideja oformi, uglavnom postane jasno i da li je to izložba, knjiga ili nešto treće. Ipak, pre nego što krenem dalje, pozivam čitaoce da posete promocije Sadmics knjige u Novom Sadu (19. jun) i u Kraljevu (1.jul), u sklopu pozorišnog festivala Anfiteatar!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
