INTERVJU Petar Benčina: Ovo što nam se dešava ne može se reći da je bez razloga

Iako je napisan 1926, pre gotovo sto godina, Bruknerov komad vrlo uzbudjivo rezonira sa našim vremenom i apsolutno je aktuelan – radnja se dešava između dva svetska rata, a glavni junaci su studenti medicine koji, iako imaju najperspektivniji vid nekog delovanja, ne vide budućnost koja bi bila sigurna. Zagljevljeni su između onog šta se očekuje od njih, ko su oni kao ličnosti i onoga kako se predstavljaju jedni drugima…

– Reakcije publike su odlične, iako to ide u vrtoglavom ritmu i stvari su duhovote, na kraju, zapravo, ono do čega i junaci ove drame dođu, a pretpostavljam i gledaoci raspoznaju, nije nimalo lako. Verujem da shodno tome reaguju i oni koji su videli predstavu. Imali smo kvalitetan, uzbudljiv proces, dobru ekipu, i drago mi je da smo baš sa komadom kao što je „Bolest mladosti“ i ovako urađenom predstavom započeli novu sezonu – kaže u razgovoru za Danas Petar Benčina, koji je oduševio publiku likom Fredera.

Zanimljivo je da Bruknerov tekst, kako je izjavila rediteljka, nije imao većih intervencija u adaptaciji, a mi na sceni ipak vidimo koliko je on priča našeg vremena, sveta punog cinizma, otuđenosti u kojoj svi nose neke svoje društvene maske, i ne sagledavaju ni sebe ni druge.

– Zaista je začuđujuća ta savremenost, radnja komada se dešava pre sto godina, i kada slušate ono što govore njegovi likovi prosto je neverovatno da je sve tako moderno, da su ljudski odnosi, pitanja, nedoumice i tada bili isti kao danas. S tim što su sada mnogo zaoštrenije sve te stvari o kojima nam je Brukner pričao, zato što su danas okolnosti u kojima se današnji junaci nalaze ekstremnije.

Jer, te izazove i informacije koji su stavljeni pred ljude koji stupaju na pozornicu, nazovi nekog ozbljnog života, teško može da obradi ili da preradi, sortira i apsorbuje i čovek koji je iskusan i mudar, a kamoli neko ko tek treba da se upusti u nekakav smisao života. Da otkriva šta je njegova svrha i da gradi svoje odnose i sisteme vrednosti.

– Kad govorimo o mladosti ono što je karakteristično, ne samo po godinama, nego za svakog čoveka koji je zapitan, senzibilan, to je da pred druge, ali i pred sebe postavlja najteža pitanja. To radi Freder koga igram – on otvara najteža moguća pitanja, pitanja smisla, iskrenosti i skidanja tih maski koje nas često štite od povređivanja.

Ali nas, ukoliko su jake i neupitne, štite i od suštinskog života koji, na neki način, mora nekada da boli. Ono što je ovde posredi je da Freder nema odgovor na pitanja koja postavlja na nivou jednog, nazovimo ga spontanog socijalnog eksperimenta, zajedno sa svojim prijateljima on te maske, mirne luke, barijere i zadate okvire ruši, i vrlo dobro intuitivno i lucidno prepoznaje ono što nije.

Gde je ta mera u skidanju društvenih maski, nju ne vidimo u predstavi?

– Freder ni ljudima kojima je okružen, a ni sebi ne daje putokaz šta ako ne to, i onda do čega zajedno dođu posle skidanja tih maski za neke je užasno bolno, za neke nepremostivo, za neke kobno. Tako dolazimo do toga da je svako odrastanje bolno, da košta. I tu je sada pitanje ko zna tu meru u kojoj ćemo da budemo dovoljno otvoreni za ono što život stvarno jeste, i da li smo sazdani da možemo da preživimo tu vrstu iskrenosti sami prema sebi i ljudima s kojima biramo da delimo život.

Ili nas, s druge strane, ono što se dešava upućuje da je sazrevanje zapravo čvrstina, a na tu čvrstinu se naslanja uputstvo da treba da budeš surov, da budeš neupitan, rigidan. I to je ta strana koja je pogubna, strašna, koja isključuje ljude da izađu iz sopstvenog života i uđu u neki svet asocijalan. To je ono što se otvara kao pitanje i što se kroz odnose ređa tokom komada.

Ali, ono što je najvažnije je da odgovor ne nudimo mi na sceni, nego je taj odgovor posle ove predstave u svakom gledaocu, i on sam mora da ga pronađe. Da li je brak, kao instuticija, neki okvir, ram, opcija možda ne najsrećnija, ipak nešto što je, kako se kaže, i kako misli junak koga igram, spas od katastrofe.

Da li i Freder, koji je mlad, razuzdan ali i vrlo obrazovan, uopšte zna ko je on, koliko beži od susreta sa samim sobom, i šta je ono što takvom čoveku nedostaje?

– U ovom komadu radi se o obrazovanim ljudima, onima koji će imati najperspektivniji vid nekog delovanja. Freder jeste zapitan, razvratan, ali je suštinski i vrlo usamljen. Mislim da mu nedostaje ta mogućnost da s nekim bude blizak, intiman, jer oni usled tih nametnutih okolnosti zamenjuju ljubav sa strašću. Ono što njega određuje, iako se predstavlja sasvim suprotno od toga, jeste da li on ima kapacitet i hrabrost da sa nekim uđe u tu vrstu odnosa koji podrazumeva otvorenost, iskrenu bliskost i toplinu.

U „Bolesti mladosti“ vidimo čitavu galeriju likova ljudi koji se lažno predstavljaju i svom najbližem okruženju, a tragično završava Dezire, junakinja koja se od početka predstavlja kao najjača, najslobodnija i iznad svih emocija. Koliko je taj paradosk prisutan i u životu?

– Obično tako biva – kada čujemo najstrašniju vest da je neko sebi oduzeo život, obično su komentari ne mogu da verujem, pa kako ta osoba koja ni po čemu nije ličila na nekog ko ne želi da živi. To su ljudi koji su verovatno negde duboko u sebi vrlo povređeni, nerazrešeni, a nose ulogu koju su sebi namenili i kojom se predstavljaju drugima – deluju odlučno, čvrsto, ambiciozno, i kao poslednji na koje bi neko posumnjao da će nešto tako drastično i tragično sebi da učine.

S druge strane, recimo, u ovoj predstavi imamo lik Lusi, stidljivu, vrlo mladu devojku koja deluje krhko, naivno, a koja se prva tansformiše. Dok su ostali dobro situirani, ona dolazi iz jednog drugog miljea, i to je druga vrsta dekadencije. Dolazi iz siromaštva, iz nekog „donjeg“ dela društva, i mnogo se brže adaptira da pristane na sebe, da pristane na izazove, čvršća je nego što bi se uopšte pomislilo, i prosto se, verovatno, spase.

„Život protiče između dve krajnosti, bola i sna“, kaže jedan od junaka ove drame. Šta danas preostaje mladim ljudima kada ih okruženje i čitav sistem uče da su ulaznice za uspeh racionalnost, snaga, nedodirljivost, surovi karijerizam, a da kao nežni i iskreni ljudi postaju životni autsajderi?

– Krhkost je neprihvatljiva, danas je postulat da su dobrota, osećajnost i bliskost slabosti. Ljudi onda, naravno, opet iz potrebe da zaštite svoje bližnje, savetuju im da ne treba da pokazuju emocije, da treba da budu zatvoreni, čvrsti, striktni. A to su sve stvari koje su u suprotnosti sa osobama koje u sebi nose neki nežni svet, osećajnost, plemenitost, iskrenost, i onda je izlaz iz toga mnogo teži. Retko se verovatno desi, i to je možda jedina sreća, kad ljudi jedni u drugima prepoznaju te maske koje nose, i onda ih se samovoljno odreknu.

To bio bio izlaz u srećnim okolnostima, mnogo bolji nego kad neko doživi surovost onog drugog, kome ta uloga možda pristaje, i ne odriče se svoje maske. Sve ovo o čemu pričamo je pitanje koje je otvoreno, i mi svi znamo odgovor na njega u nekom teorijskom smislu. Ali, ceo pozorišni čin „Bolest mladosti“ u ukupnom utisku nas podseća da budnije, dublje i posvećenije gledamo ne na ono što se kaže imidž, ili što je spolja, ili što je teror okoline ili neki zahtev generacije, nego na to da se čovek ohrabri da pogleda drugog čoveka i da ga zaista vidi.

Bolest mladosti je bolest od koje pati društvo, i mi smo ovde, nažalost, ne tako davno, na drugi način, doživeli drastičan i tragičan primer te bolesti. Koliko mi kao društvo negujemo laži i nebrigu prema mladim ljudima?

– Sve je to mnogo strašno, i bilo bi pretenciozno da dajem odgovor na tako složeno pitanje. Ali, ono što nazirem je da su to stvari koje kad se seju ne daju rezultat momentalno, zato su tako i opasne. Za društvene okolnosti koje su jako važne i čitava ta atmosfera u društvu, vrednosti koje plasira, odnosi, za to se društvo mora sistemski opredeliti, to se mora gajiti i negovati. Ne mogu se dobri rezultati očekivati trenutno, ali, isto tako, ovo što nam se dešava ne može se reći da je bez razloga.

Ali ja ne mogu da kažem konretno, jer je stravično i strašno, da se to dogodilo samo zbog ovoga ili onoga, i sada ćemo to da rešimo. Sveukupno opredeljenje da postoji međuljudsko uvažavanje, razumevanje, da postoji onaj odnos prema sopstvenom životu i odnos prema drugim ljudima, to je nešto što kroz sve sisteme koje ima i koristi jedno društvo, materijalne i nematerijalne, mora da se neguje i da provejava. A kad se dese tako strašne stvari, kao što je bila ta tragedija, onaj ko se ne zamisli, ne zapita, ili ko ima veći interes od toga, nisam siguran da je u saglasju sa samim sobom.

Fasade i čežnja za ljubavlju

U toj priči o mladosti koja je jedina avantura naših života vidimo kako podižemo čitave fasade da bi prikrili svoju krhkost, kako se žudnja za nežnošću pretvara u nasilje, i kako, s druge strane, svi panično želimo ljubav i da nas neko iskreno prihvati. Da li na kraju, posle svih lomova, i razuzdani Freder ostaje sa devojkom koja vidi ko je on?

– Mari je Frederov oponent i negacija. I naravno, kroz čitav komad ona ga svojim odgovorima na novonastale situacije koje on kreira, sve više obuzima. Freder u njoj, kao u nekakvoj svojoj suprotnosti kako je doživljava na početku, sve više prepoznaje kao osobu s kojom bi mogao da živi.