INTERVJU Pit Doerti: „Champagne Supernova“ ili „Let It Be“, to je poezija, sa istim značajem kao Šekspir ili Bodler

Pit Doerti široj publici postao je poznat početkom 2000-ih kao suosnivač i frontmen The Libertinesa, benda koji je britansku rock scenu prodrmao sirovom energijom i snažnom poetikom.

Nakon globalnog uspeha Libertinesa pokreće Babyshambles i zapečaćuje status jednog od najintrigantnijih britanskih autora svoje generacije. Njegov autorski rukopis nastaje na spoju punk nasleđa, romantične poezije i urbane svakodnevice kakvu, uz London, još retko koji grad može da pruži.

O njegovom životu, koji je bio obeležen ličnim borbama i turbulentnim periodima, moglo se čitati u tabloidima i tinejdžerskim magazinima, ali svemu uprkos, kreativnost nikada nije previše patila. Poslednjih godina život deli između Velike Britanije i Francuske, gde nastavlja da piše, snima i nastupa.

Sa Doertijem smo popričali o svemu onome što nas čeka na njegovoj svirci 7. maja na Zappa Barci.

Zdravo, Pit, kako te život poslednjih dana tretira?

Da, dobro. Kad sam kod kuće u Normandiji, život je miran i spokojan. Znaš već, psi i beba. Ali da bih imao te dragocene trenutke, moram da radim ono što radim. Tako da sam prilično često na putu. Radim nastupe i snimanja sa Libertinesima, Babyshambles ili solo. Ali kad sam kod kuće u Normandiji, to je… raj. Imam malo dete i ona, znaš, osvetli sve oko sebe…

Turneja se zove „From the Baltik to the Bosforus“. Zašto ste se odlučili da krenete na istok?

Iskreno, to je nešto što bih voleo da sam radio češće ranije, i mislim da je bila kombinacija moje želje da idem na istok i sretnem prave ljude koji to mogu da ostvare. Srećom, upoznali smo devojku po imenu Rebecca koja je bila spremna da to organizuje za nas, za razliku od nekih ranijih situacija, gde je bilo komplikovano. Ljudi uglavnom vole sigurno i proveren put.

Mislim da sam poslednji put kad sam bio u Istanbulu… promotori nisu mogli da prodaju mnogo karata, pa nisu hteli da se vrate. Ali za mene, to je još veći razlog da idem.

Ako sam dobro shvatio, ovo će vam biti prvi put u Beogradu. Koja su vaša očekivanja od publike ovde, i koliko ste upoznati sa Istočnom Evropom?

Nisam siguran da imam neka konkretna očekivanja. Ljudi koje sam upoznao iz Beograda… mislim da sam možda poznavao pet-šest njih, iz različitih perioda i država koje su postojale ranije. Jedan je bio trgovac umetninama, jednog sam sreo u zatvoru, jedan je bio školski drug… Dakle, mešavina.

Nemam baš mnogo očekivanja, imam u glavi viziju Beograda kao prilično zagonetnog mesta. Možeš da čitaš o istoriji koliko hoćeš, ali nikad ne razumeš u potpunosti šta se dešava. Shvataš? Kao u Koventrijum ne znaš baš šta se dešava.

Hoćete li imati vremena da istražite grad? Koliko dugo planirate da ostanete?

Ako dođu supruga i beba, verovatno ćemo moći da izađemo, da odemo u park i provedemo malo vremena napolju. Ali ako sam sam, verovatno ću sedeti u gaćama u hotelu i gledati The Simpsons.

Koncert će biti u intimnoj atmosferi. Kako to utiče na vaš nastup i koliko vam je važno povezivanje sa publikom?

Kad sviram solo, volim slobodu da nemam set listu. Sa Libertinesima, oni vole da znaju šta sledeće dolazi, ali kada izađem sa gitarom, pokušavam da osetim publiku i prilagodim se raspoloženju. Ako sviram pesmu kao Time for Heroes i vidim da im se dopada, možda ću ostati na poznatim stvarima. Ali ljudi često viču naslove pesama — Salome, Fu*k Forever, i tada pratim njihove želje.

Posle svih ovih godina na sceni, da li ovo više liči na povratak korenima ili na ulazak u novu fazu života?

U ranim danima karijere uvek sam bio u bendu. Čak i kad sam radio solo album Grace Wasteland, radio sam sa drugim muzičarima. Tek poslednjih pet-šest godina sam počeo da radim više folky stvari, samo sa gitarom, bez orkestracije. I to je nešto što sam oduvek želeo da radim.

Kako ste prešli sa poezije na rok? Kada ste zapravo “pali” na rok?

Ne mislim da možeš razlikovati moć i lepotu najbolje rok poezije i naših najvećih pesnika. Na primer, tekstovi The Smiths, The Clash, The Velvet Underground, pa čak i The Stone Roses. Čak i jednostavniji bendovi poput Oasis ili Beatlesa imaju poeziju koja pogađa dušu cele generacije — ljudi koji možda ne bi čitali poeziju pevaju i plaču arm-in-arm uz Champagne Supernova ili Let It Be. To je poezija, sa istom svrhom i značajem kao Shakespeare ili Baudelaire.

Kako vidite današnju muzičku scenu? Koji bendovi vam se dopadaju?

Ima toliko sjajnih bendova. Recimo, holandski post-pank bend Real Farmer. DIY, ljuti, puni energije. Ili irski kantautor Junior Brother, psihodelični folk sa neobičnim pagan-glasovnim elementima.

Za kraj, koja je poruka za nekoga ko ima 16 godina i gleda nas?

Kažem ono što uvek kažem: samo pišite, pišite, pišite i svirajte, svirajte, svirajte. Čak i ako mislite da je nešto loše, pevajte to — možda ćete se vratiti na to za tri meseca i shvatiti da je ipak bilo dobro. Nema zamene za samo rad, pisanje i pevanje.