INTERVJU Rediteljka Lea Glob o filmu „Apolonia, Apolonia“: „Ključ uspeha je povezan i sa integritetom i sa ekonomijom“

Premijera je zakazana za subotu 13. maja, u 17 časova u Domu omladine Beograda u okviru programa „Budućnost slobode’’, a među nominovanim je filmovima za nagradu Eurimaž Audencija (Eurimages Audentia) za najbolji film duži od 70 minuta koji je režirala žena.

Film je na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma u Amsterdamu (IDFA) osvojilo glavnu nagradu za najbolji dokumentarac u internacionalnoj selekciji.

„Apolonia, Apolonia“ je priča koja slika trinaest godina razvoja, kako stvaralačkog, tako i životnog, slikarke Apolonije koja, kao dete boemije iz pariske andergraund pozorišne trupe, sebi krči razuđene puteve ka široj umetničkoj sceni.

Rediteljka Glob otkriva kako je upoznala glavnu junakinju i koliko godina ju je pratila, pre nego što se odlučila da snimi svoj prvi nezavisni dokumentarni film.

– Bila sam na Danskoj filmskoj akademiji kada sam dobila zadatak da snimim kratki film, prvi projekat u školi. Tada sam bila vođena intuicijom i osećanjem svrhe, uvek tražeći ono što se činilo istinitim u tom trenutku. Ovaj film je zaista nastao slučajno. Počelo je malim projektom u školi filma koji je trebao da traje oko dvadeset minuta, a postojala su neka ograničenja u tome šta možete da uradite. Za taj projekat tražila sam protagonistkinju, mladu umetnicu. Kontaktirala sam dosta ljudi, a jedna od njih je bila Malou Let Reimann, koja je sada zapravo rediteljka a tada je bila mlada glumica. Videla sam je u filmovima i mislila sam da je divna. Ona je odlučila da ne učestvuje u projektu ali mi je dala Apolonijin broj. Kada sam prvi put razgovarala na skajpu sa Apolonijom, odmah sam se osetila kao da sam već u filmu. Gledala sam tu ženu kako ulazi u kadar i dok sam razgovarala sa njom, svakakvi ljudi su mi izlazili pred očima. Odjednom sam bila svedok tri ili četiri različite priče kako se odvijaju u okviru našeg razgovora na skajpu. Sve vreme Apolonia je samo držala moju pažnju. U tom trenutku sam znala da će ona biti odgovarajuća osoba za moj film. Kao dokumentaristkinja, znala sam da neki ljudi svojim prisustvom sami stvaraju film. Vi ga samo na neki način trebate uokviriti. To je bio moj prvi susret sa Apolonijom. Godinama nisam je mogla zaboraviti. Bilo je to nešto između opsesije, fascinacije i same činjenice da je Apolonia sjajna osoba. Takođe, nisam bila jedina, jer je ona ugostila mnoge umetnike, a druženje sa Apolonijom i njenim prijateljima dalo mi je hrabrosti da i sama postanem umetnica. I to je nešto veoma snažno, iskustvo za koje sam se nadala da ću na kraju preneti publici. U vreme kada su njen dom iz detinjstva i lokalno pozorište ugrozili kapitalistički špekulanti, mislim da sam se u priču upustila na novom nivou, želeći da učestvujem u zaštiti tog mesta, gde su se umetnici osećali dobrodošlim. Ali, kao dokumentaristkinja, pretpostavljam da je moja upornost tokom godina i strpljenje, ono što je zaista postalo moj doprinos projektu – priča rediteljka Lea Glob.

Na pitanje koliko je realističan portret mlade francuske umetnice, rediteljka otkriva da je pokušala da prikaže deo njenog duha kroz portret, odnosno duh i ličnost umetnice, koji je rastao, kako se njihov odnos razvijao.

-Ovo nije objektivna istina, već interpretacija. Međutim, sve činjenice su tačne, kako bi se poštovali stvarni životi svih koji su povezani sa predmetom radnje. Ali 13 godina spakovano u dva sata, je razlog za izostavljanje mnogih pojedinosti. Takođe mi je bilo važno da poštujem i „uhvatim“ pogled odakle se priča posmatra. Postoji jedna magična stvar za mene – objektiv. Uvek me zadivi da, iako registruje samo svetla i senke u 24 slike u sekundi, hvata toliko stvari koje nisu direktno na slici, kao na primer ljubav. Drugi je odnos između osoba iza i ispred objektiva. Dakle, ono što se zaista dogodilo jeste da je, kada su svi snimci odneti u montažnu sobu, snimljena i ova skrivena priča, koju je montažer razvio. U okviru ovog prijateljstva prikaz borbi mlade umetnice je veoma stvaran. Kada smo nedavno osvojili nagradu Firebird u Hong Kongu, jedan slikar mi je rekao da je vrlo istinit prikaz života jedne slikarke ključni argument za dodelu nagrade filmu. Apolonia je osoba koja je veoma savremena. Ona možda predstavlja kosmopolitsku ženu sa korenima iz istočne Evrope i Francuske, koja govori mnoge jezike i veoma je fluentna osoba koja prelazi zemlje, granice, čak i rodne definicije i živi svoj život kao umetnica, gde je takođe čitava ekologija umetničke reči međunarodna konstitucija. Apolonia je takođe uvek veoma bliska događajima svog vremena. Imala sam osećaj da kad god se dešavalo nešto bitno u istoriji sveta, Apolinia je stajala tik do toga.

Lea ističe da je realno prikazan položaj žene u društvu i opstanak u muškom svetu. Čak smatra da je u stvarnosti još mnogo gore.

-Za mene je ovaj film bio i lično putovanje u istoriju žena umetnica a posebno slikarki. Apolonia bi mi uvek pričala o slikama i istoriji umetnosti i posebnim uslovima koji su važili za slikarke. U filmu završavamo ispred slike barokne slikarke Artemizije Đentileski, u galeriji Ufici u Firenci. Reč je o slikarki koja je tek nedavno ponovo otkrivena nakon dugog perioda gde su samo muški slikari bili dokumentovani. Uglavnom sve što vidimo u muzejima i dalje je od muških slikara belaca. A to je i danas veoma evidentno kada muzeji nabavljaju dela. Ja ovde nisam stručnjak, ali to je stvarno pitanje. Apolonia mi je uvek govorila da je to dobar način da analiziram strukture moći, da pogledam slike na istaknutim mestima u društvu. I uživala sam u pokušaju da to uradim u filmu.

Rediteljka naglašava da je u priči pokušala da da odgovor kako uspeti, a ne prodati dušu, odnosno dati sopstvena iskustva, kao neku vrstu odgovora na ovo pitanje.

– Vreme je jedno od njih a i strpljenje. I to je veoma ambivalentno, jer ako postoji nešto što mlada osoba, a posebno mladi ambiciozni umetnik nema, onda je to osećaj za vreme i strpljenje. Vidite da vaši prijatelji dobijaju nagrade i mogućnosti i to čini da i vi isto to previše želite. I učenje mnogo puta ne uspeva, a ovaj neuspeh je veoma važan. Bar za mene na ličnom nivou. Ali što je najvažnije je da je ključ uspeha povezan i sa integritetom i sa ekonomijom. I ovde delimo probleme mnogih mladih. Apolonia, Oksana i ja takođe predstavljamo različita mesta u ovoj hijerarhiji ekonomije i društvenog statusa. Oksana je bila osoba koja je bila najradikalnija i koja se najviše žrtvovala za svoju umetnost. Biti držan i premlaćen u zatvoru, biti uskraćen za državljanstvo, a da moraš da živiš i počinješ sve ispočetka, to je tako teško, tako neverovatno teško. I ona deli priču mnogih. Ali ona je zadržala svoj integritet, bez obzira na sve. Takođe, život Apolonije bio je prilično težak, jer je ona – mnogo više od onoga što je prikazano u filmu, vodila računa o otporu „Lavoire Moderne Parisien“, a to je bio i stalni posao, pored njenih školskih aktivnosti. Film traje samo dva sata, tako da su mnoge stvarne borbe bile mnogo teže u stvarnosti i samo su malo zastupljene u priči. Apoloniju su , sva ova iskustva beskućništva i naguravanja sa njenom majkom u veoma mali stan od 12m2, naterala da na svaki način traži karijeru i neku ekonomsku osnovu. Ovo je moje tumačenje, ali njene borbe su je naterale da donosi rizične odluke. Pokucati na vrata Stefana Simhoviča bila je takva želja. Takođe, ta potreba da umetnik sve vreme izgleda uspešno, da bi bio vidljiv znak dobre investicije, to je bolno skrivena istina koja stvara mnogo patnje. Apolonia je danas uspela da bude u poziciji u kojoj može da odvoji vreme, koje joj je potrebno i da mazi svoje slike. To je uspeh. Vreme za razmišljanje i vreme za brigu o sopstvenom telu i umu u procesu stvaranja – ističe Lea.

U filmu je predstavljeno još nekoliko jakih žena.

Rediteljka objašnjava po čemu se one razlikuju od glavne junakinje.

– Apolonijina baka patila je u Gulazima i nekoliko puta ju je premeštao zločinački režim. Apolonijina majka je bila prva generacija koja je pobegla od komunizma i pokušala da uspe sama, kao umetnica u Parizu. Oksanna Schacko, velika i hrabra aktivistkinja, koja koristi svetske masovne medije kao platno. Ja, mlada dokumentaristkinja, koja u početku idealizuje francuski boemski način življenja, a polako, uz kameru, otkriva stvarnost iza ovog mita, i kao kretanje unazad u prošlost ovih žena, i napred koje je crtala umetnica. I Apolonija Sokol. Sve ove žene imaju različita mesta u istoriji, različite korene i vrlo specifična polazišta u pogledu vremena, geografije, društvenih i ekonomskih struktura i situacija. Veoma važan deo filma, kao jedan od načina nastavka i održavanja struktura moći kapitalizma, jeste ova lažna ideja o jednakosti individualne slobode –  objašnjava Lea .

„Apolonia, Apolonia“ će nakon Beldocsa biti prikazana i na festivalima u Varšavi, Ankari, Njujorku, Srbiji, Rumuniji…

Poruka filma

-Obično ne verujem u poruke, ako su tako jednostavne, nema potrebe da trošite 13 godina pokušavajući da uhvatite istinu. Dođe mi da citiram Džona Forda, koji je jednom prilikom rekao o porukama njegovih filmova: „Ako imaš poruku, ne snimaj film, napiši telegram.“ Moja današnja poruka bi bila: „Imate samo jedan život kao što je ovaj. I šta god da vam neko pokušava reći, vaše je da živite, i dobro se brinete o tome, o zemlji po kojoj hodate i o ljudima na koje nailazite. Mi čuvamo živote jedni drugima delima koje činimo. I ako sumnjate da je vaš glas bitan, ili ako izgubite hrabrost da nešto stvorite, pogledajte film i primer Apolonije u njemu. Ona je hrabra i nikada se ne predaje.“ –  smatra rediteljka.