Monodrama o ženama koje funkcionišu dok pucaju iznutra: Glumica Iva Ilinčić o društvu, politici, suicidu i tome zašto publiku ne gleda u oči

Iva je u isto vreme srećna, uzbuđena a pomalo je, priznaje, trese i trema.

Volela bi da prvo s vrata skine fotgrafisanje pa da na miru pričamo pošto joj je razgovor, čini se, mnogo važniji od toga kako će da ispadne na slikama. Brzo i disciplinovano staje pred objektiv, a pitanja iščekuje s dečijom radoznalošću.

Kad po svojoj proceni malkice produži odgovor izvini se „ako je previše digresivna“, iako je, između ostalog i to čini veoma insprativnom sagovornicom. Pred nama je velika i teška tema predstave – samoubistvo.

„Jedna žena vraća se kući i obavlja svoje večernje rituale, dok nešto u njoj tiho vrišti. Savršena rutina, skrivena iza svakodnevnih obaveza, polako se raspada. Naizgled obična noć završava neočekivanom i šokantnom odlukom, onom koja nas tera da preispitamo svoju svakodnevicu, ali i celokupnu egzistenciju. A nakon toga, uslediće stand – up šou.

Ako pogledate predstavu, možda ćete nam kasnije reći da li je uopšte bio smešan.“

Reprize su 10. 27. i 28. maja na maloj sceni Bitef teatra.

Kojim pitanjima se bavi ovaj komad koji nosi provokativan naslov?

– Tematski smo istraživale samoubistvo kao posledicu onoga što se dešava u našem sistemu, u našem društvu, u našoj državi, a ne samoubistvom kao individualnim, intimnim činom. Nije nam inspiracija bilo to što se neko ubije zbog teškog raskida ili gubitka voljene osobe, već kao čin otpora prema ovome u čemu živimo.

Kako nas to sistem gura prema ivici ambisa, da li ste vi to lično osetili?

– Sve ovo što se dešava u zemlji nisam osvestila dok nisam otputovala kod svoje sestre koja živi u Londonu. Ostala sam kod nje nekoliko dana i shvatila koliko sam se tamo opustila i mentalno procvetala. Shvatila sam koliko nas na nesvesnom nivou, čak i ove lepe stvari kao što je nada koja je u nama probuđena, sve to preplavljuje i opterećuje i stvara u nama osećaj neizvesnosti. Upravo smo o tome razgovarale na probama i počele da razvijamo film o tome koliko stvari je u nas upisano a da mi toga uopšte nismo svesni. Iako sam rođena 1996. godine, sve to što se zbivalo još dok sam bila sasvim mala, bombardovanje, sve ono što smo od naših roditelja slušali o Jugoslaviji, kao da je utisnuto u našu podsvest, kao konstantna tenzija, nikada nije mir na ovim prostorima. Konstantno vlada napetost kao da će svakog trenutka sve, čitavo društvo, da eksplodira. Tek sada kada se bližim tridestoj osvestila sam koliko me je zapravo sve to definisalo.

Koliko politika utiče na nas?

– Kada kažemo „sistem nas gura ka ivici“ mislim na sve ono u čemu živimo sada i ovde. To što sam ja kao mlada glumica jedva mogla da radim predstavu u Bitefu van svoje pozorišne kuće, to je politika. To što imam roditelje koji su čitav život radili i pristojno žive a neko to nema i u startu ima drugačiji život od mene i to je politika. To što svi nemaju jednake šanse. To što završite glumu na FDU koju jedva upišete, pa posle nemate posla, a verovatno se to dešava i u mnogim drugim branšama… Sve je to deo onoga u čemu živimo i bolno je, a mislim da je nikad važniji trenutak da se o tome govori.

Junakinja predstave je obična žena, niste je konkretizovali, s njom može svako da se poveže. Na koji način ste vi to učinili?

– Na početku procesa rada na predstavi ideja je bila da tu ženu predstavimo tako što ćemo dubinski uraditi pshoilogiju i psihoanalizu tog lika kako bih inače radila na Akademiji ili u pozorištu. Vremenom sam počela da dajem predloge od kojih su neki našli svoje mesto u predstavi, a neki nisu zato što bi to ipak trebalo da bude jedna obična jednostavna žena koja ima svoj način na koji se nosi sa svim onim što oseća. Inače, kad god bih gledala neke predstave ili filmove u kojima se analizira depresija i kako se ljudi bore sa njom ili sa anksioznošću često mi je sve to delovalo neiksreno i neautentično. Uz to, u životu sam često bila u kontaktu sa ljudima koji su veoma funkcionalni iako se osećaju loše. Počele smo od toga i istražujući shvatile da više od 50 odsto ljudi koji su izvršili samoubistvo nemaju dijagnozu što znači da to nije mentalna bolest. Naravno, moguće je da se u organizimu nešto promeni, da se ne luči više melatonin ili seratonin kod ljudi koji se odluče na takv čin ali postoje i oni koji nisu mentalno bolesnii, pa ipak izvrše suicid. Nama je upravo to bilo važno. Da to ne bude žena koja će da zuri u jednu tačku, ima masnu kosnu i da se raspada kod kuće, već da to bude osoba koja funkcioniše ali koja je donela tu odluku i sad je spokojna, i samo izvrši taj čin u jednoj večeri…

Ali ste ipak izabrale ženu, a ne muškarca?

– Tako je. Izabrale smo ženu a najveća inspiracija za to nam je bio komad Franca Ksavera Kreca, koji se zove „Naručeni koncert“. On je jako inteligentan pisac koji je napisao komad bez teksta u kome žena dođe kući sa posla, sedne, skuva, popuši cigaretu, ode toaleta, vrati se, obavi sve svoje večernje rutine i ubije se.

Možda ste takav odabir napravile zbog toga što su žene slobodnije da govore o svojim emocionalnim stanjima?

– Žene više razmišljaju o samoubistvu, a muškarci ih u većem procentu počine.

U filmu Mie Bjelogrlić „Ona se budi“, kada ste govorili o trenucima koji su vam bili jako teški, kazali ste da ste se trudili da ih prikrijete veselim ponašanjem i raspoloženjem. Da li vam je možda to iskustvo pomoglo u radu na ovoj predstavi?

– Pomoglo mi jer znam kako sam ja funkcionisala u tim teškim momentima. Mi smo o tome pričale na probama. Bila je čak i rasprava da li ćemo ubaciti neke od tih intimnih stvari u samu predstavu od čega smo na kraju odustale jer bismo napravile digresiju u kojoj bismo se odaljile od teme. Međutim, ja sam intimno delila ta svoja iskustva sa raditeljkom i dramaturškinjom, polako kako sam sticala poverenje i to mi je mnogo značilo. Ja nikad nisam imala suicidalne misli i to sam takođe podelila na probama. Nikad nisam dotle došla, ali da je bilo teških trenutaka, bilo ih je.

Kako komentarišete to što pored toliko svedoka još uvek nije okonačano suđenje Miroslavu Miki Aleksiću zbog seksualnog zlostavljanja nad polaznicama škole glume?

– To je samo još jedna potvrda da je sistem zakazao, a s kojom sam ja trenutno pomirena jer sam videla u kom smeru stvari idu. To da mi već četiri godine ne možemo da se pomerimo sa mrtve tačke suđenja u ovoj državi. U nekim drugim zemljama se to završi za godinu dana i to je pokazatelj onoga gde živimo. Za mene je to i strašno i poražavajuće.

Predstava je najavljena kao kao nikad aktuelnija. Znači li to da ćemo u njoj videti nešto što se tiče studenata u blokadi?

– Naravno da je trenutak u kome smo radile na ovoj predstavi, usred protesta, uticao i da smo razmišljale o tome da li treba da ubacimo nešto od toga što je Srbija danas. Napravile smo s tim u vezi jednu zanimljivost, mada, u stvari, sve o čemu pričamo u predstavi je odraz onoga što se dešava sada i ovde. Postoji jedna scena koja je baš oda ovom trenutku ali to ne mogu da vam otkrijem.

Da li vas je predstava promenila intimno ili u profesionalnom smislu? Ona je žanrovski i monodrama, s jednim delom bez teksta, stand up, politički kabare. Kako ste sa svim tim formama izašli na kraj?

– Ušla sam u sve to veoma uplašena, ali kad sam odlučila rekla sam sebi „Sad si ušla i sad ideš do kraja“. Nikad dosad nisam radila monodramu, nisam imala ljude sa klase koji su mogli da me s tim u vezi posavetuju, sama sam se uhvatila u koštac, i u trenutku kad mi se život privatno posložio. Kad sam u privatnom životu počela samostalno da osvajam neke teritorije, sve to se prenelo i na pozornicu.

Kako ste reagovali kad vam je ponuđena ova uloga?

– Poziv je došao iz vedra neba i to sa predlogom teksta kad još uvek nije bio završen, a uz to komad je podrazumevao komunikaciju sa publikom i interakciju sa njom. Ja sam tip koji to uopšte ne voli. Ne volim da gledam u publiku i ljude u gledalištu. To mi uvek pada užasno teško, pogotovo kad ostvarim „eye contact“, potpuno se pogubim a ceo drugi deo predstave to traži. Tako da je ova predstava ogroman izlazak iz moje zone komfora i bio mi je zaista važniji proces od rezultata. Skroz mi je u redu da rezultat ne bude revolucionaran, skroz mi je u redu da rezultat bude okej. Sada imam već sedam, osam godina iskustva u pozorištu iza sebe i neuspeh bih mogla da prihvatim budući da me je proces rada na predstavi potpuno ispunio. Tako se osećam jer sam mnogo toga naučila.

Da li biste izdvojili nešto od tog?

– Možda to što prvi put na sceni nemam da se skarijem ni iza koga u predstavi. Nemam partnera, nemam čak ni rediteljski postupak iza koga bih mogla da se sklonim, baš je: „Evo vam mene sada malo. Kome se sviđa – sviđa mu se, kome ne, žao mi je, ali to sam ja“

Koje emocije biste voleli da ovom predstavom izazovete kod publike?

– Mi ne nudimo rešenje kroz predstavu, ali mislim da na kraju ponudimo nadu. Volela bih da ljudi koji se bore sa teškim stanjima shvate da o tome mogu da pričaju, da nisu sami u tome i da to svakome može da se desi. Mnogo nam je važno da naglasimo da to ne mora biti mentalna bolest, već stanje uma u kome može da se zadesi potpuno zdrav čovek. Volela bih i da sa tim saznanjem ljudi izađu sa ove predstave.

Samoubistvo je i dalje stigma i za osobu koja posegne za tim činom, kao i za porodicu. Kad do nas dođe takva vest obično se zalepi etiketa da je osoba koja se ubila morala biti bolesna.

– I da je osoba koja je počinila samoubistvo sebična kad je mogla to da učini drugima ili se napada neko iz okoline da nije pravovremeno reagovao i to sprečio. Najčešće etikete su sebičluk ili da je to privlačenje pažnje iako je to privlačenje pažnje veoma ozbiljan alarm. Dva meseca sam se ozbiljno bavila ovom temom i primetila koliko su ljudi skloni etiketiranju i tome da se uopšte ne unose u to s kakvim haosom u glavi se bore ljudi koji pribegnu samoubistvu. Ceo drugi deo predstave, koji je uslovno rečeno stand up, prikazuje taj košmar. To je njegova metafora – jedan kupus svega i svačega, svakakvih emocija, koje se samo šaltaju i svega sa čime nas bombarduju sa svih strana.

Pored toga što se vi nelagodno osećate da iskomunicirate sa ljudima u publici tokom predstave, verovatno ste svesni i straha gledalaca da budu izloženi.

– Svesna sam da ljudi imaju tremu i kad to primetim naravno da ne želim da ih izlažem. Jako sam brižna (smeh) zato što znam koliko je to teško i kao gledalac, kada mi se dešavalo da mene izvlače na binu. Juče sam imala prvu publiku i polako sam počela da shvatam dokle mogu da idem i kada sam primetila nečiju bojazan povlačila sam se. Mada postoje i ljudi koji baš vole takvu vrstu interakcije i koji uživaju u tome. Treba mi vremena da se ovo malo razigra i da se ja u svemu tome upoznam. Mnogo sam srećna što ću sa publikom moći da saznam šta funkcioniše, a šta baš i ne, gde mogu da idem do kraja, gde baš i ne, gde su mi ljudi iz gledališta potrebni, gde može umesto toga da bude neka autorefleksija. Tako da je predstava jako potentna za razvijanje, najmanje fiksirana u odnosu na sve što sam dosad radila.

Sve te radnje, koje junakinja ove predstave obavlja kad se vrati s posla su označene kao političke, ako sam dobro razumela reč rediteljke. Na koji način, možete li to da pojasnite?

– Najednostavnije bih to mogla da objasnim ovako: recimo, ja dođem u stan, sednem i pogrbim se zato što me bole leđa. Ne mogu da se ispravim i sedim uspravno pošto trpim bolove jer pored svog redovnog posla radim i u kafiću. Preko dana sam u pozorištu, noću radim u kafiću pošto od pozorišta ne mogu da živim. To navodim kao primer, jer rediteljka ove predstave zaista radi u kafiću i mi i o tome pričamo i u predstavi. Ona nije imala projekat godinu i po dana, morala je da se zaposli, živi sa roditeljima, a to su sve političke stvari, koje su dovele do tog pogrbljenog telesnog stava. To što moram da popušim cigaretu da bih se smirila, da pojedem nudle jer ne mogu sebi da priuštim Barila špagete. Sve su to političke stvari koje se ogledaju u tim banalnim rutinama svakodnevice.

Imate li možda neki ritual pre nego što izađete na scenu?

– Jako volim da se sklonim u tišinu. Ne volim da me tada nešto neko zapitkuje, potrebna mi je koncentracija i vera u samu sebe (smeh). Imam i te neke afirmacije koje izgovaram, da sada ide moja predstava, moje intimne rečenice, koje ne moram da delim, ali u svakom slučaju volim da sebi malo dignem ego pred izlazak na scenu. I nemam uvek isti ritual za svaku predstavu, ali za ovu mi baš treba da dignem sebe u nebesa zato što sam u njoj sama, a imam i tremu, pa mi je potrebno da se smirim pred izlazak na scenu.

Dupli rizik

Kako birate uloge i kako ste se odlučili da prihatite ovu?
– Imam princip da nikada ne prihvatim ulogu ako mi stomak tako kaže, čak i ako je atraktivna. Bilo je nekih divnih koje sam odbila. Za ulogu u ovoj predstavi me je pozvala redteljka s fakulteta, kojoj je ovo njena druga režija u životu. Dakle, dupli rizik, niti ona, niti ja imamo iskustva u monodrami, ali kad smo se našle meni je osećaj rekao da to treba da radim. Kada mi je objasnila da će drugi deo predstave biti u stand up, u stilu političkog kabarea, poverovala sam da to u sebi možda imam ali mi je i dalje sve bio izazov koji moram da osetim na svojoj koži. Tako sam se upustila u sve to.

Iznutra

Da li su neka druga ostvarenja koja tretiraju temu samoubstva uticala na vas?
– Većina filmova koje sam gledala a tiču se samoubistva su napravljeni tako da mi sve gledamo samo sa spoljašnje strane. U filmu „Otac“ sa Entoni Hopkinsom je to možda drugačije. Mi smo sa njim u glavi. On je star, senilan, zaboravlja i to nam pruža drugačiju percepciju tako da mi uz njega počinjemo da ludimo, da razumemo kako se on oseća. Tako smo i mi u ovoj predstavi hteli da razumemo kako se osoba oseća iznutra.

Centar Srce

Telefon: 0800-300-303;

Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva
Telefon: 011/7777000; Pozivi su anonimni