Izložba „Dobro sakupljanje – loše sakupljanje“: Potraga za znanjem ili deo kolonijalne logike

Muzej, koji poseduje preko 30 miliona objekata, ubraja se u najznačajnije prirodnjačke zbirke sveta, formalno je osnovan 29. aprila 1876. potpisom cara Franje Josifa I, koji je istovremeno imenovao geologa Ferdinanda fon Hohštetera za prvog direktora, dok je muzejska postavka u zgradi izgrađenoj na bečkom ringu (Ringstraße) otvorena u avgustu 1889.

Glavni fokus jubileja je na kritičkom preispitivanju prošlosti muzeja, načinu sakupljanja i uloge muzeja kroz epohe kolonijalizma, naučnog razvoja i perioda nacizma. S tim u vezi je i naziv izložbe: Dobro sakupljanje – Loše sakupljanje (Gutes Sammeln – Böses Sammeln), kojim se izložba fokusira ne samo na arhiviranje, kolekcionarstvo i naučna otkrića, već postavlja pitanje načina akvizicije, šta znači posedovati prirodnu i kulturnu baštinu i kako se danas odnositi prema predmetima povezanim sa kolonijalizmom ili nacističkim periodom.

Izložba i njeni kustosi postavljaju važno pitanje savremene muzeološke prakse: da li je sakupljanje naučni poduhvat ili oblik prisvajanja, da li su ekspedicije 19. veka bile potraga za znanjem ili deo kolonijalne logike, kako muzeji danas treba da tretiraju predmete koji imaju problematično poreklo, kao i da li se danas može odvojiti naučna vrednost od načina na koji je predmet nabavljen.

Cilj izložbe nisu jednostavni odgovori. Umesto toga, insistira se na višeznačnosti predmeta. Jedan isti eksponat može istovremeno biti izuzetno važan za nauku, ali i povezan sa kolonijalizmom, nasiljem ili neetičkim prikupljanjem.

Artefakti koji su u muzej dospeli oduzimanjem ili prinudnom prodajom imovine Jevreja u periodu od 1938 do 1945. predstavljaju deo savremenih muzejskih zbirki pa tako i prirodnjački muzej poseduje delove antropološke i zbirke lobanja, zbirke insekata i minerala, koje su nekada pripadale progonjenim jevrejskim naučnicima.

Od 1998. godine Zakon o povraćaju umetničkih dela reguliše restituciju imovine koju su nacisti opljačkali, a već je preporučeno vraćanje 15 zbirki. Zna se da je u periodu nacionalsocijalizma, u koncentracionom logoru Gusen (pomoćni logor Mauthausen-a), jedinica zatvorenika bila primorana da vrši arheološka iskopavanja.

Strast za sakupljanjem u Austrougarskoj monarhiji oličena je legendarnim pravilom: Što više imaš, to bolje, kako je objasnio kulturu sakupljanja u 19. veku kustos Prirodnjačkog muzeja Harzhauzer. Muzej i njegovi kustosi svesni su problema brojnih ubijenih i mrtvih životinja i koristeći se savremenim sredstvima vizuelizacije u pikselizovanoj video-igri posetioci se mogu odmeriti sa nadvojvodom Francom Ferdinandom, koji je tokom svog jedva pedesetogodišnjeg života ulovio 274.000 životinja.

Vizuelni i prostorni koncept dizajna izložbe takođe prati ovu ideju. Uvodi se kontrast između reda i haosa, posetioci se stalno podstiču da menjaju perspektivu, novi dizajn, 3D modeli i interaktivne projekcije predstavljaju kontrast prvobitnim bidermajerskim drvenim vitrinama prepunim raznovrsnih predmeta.

U novoj postavci zadržana je sala sa spektakulatrnim fosilima i dinosaurusima, kojoj je data nova muzeološka perspektiva sa mnogo više objašnjenja i konteksta, sa više slojeva istorije nauke, muzeologije i prirode.

Jedan od prepoznatljivih artefakata nacionalnog i naučnog simbola Austrije iz kolekcije Prirodnjačkog muzeja u Beču, praistorijska Mona Liza, odnosno Vilendorfska Venera, dobila je posebno mesto u novoj postavci.

Danas se u savremenoj muzeološkoj interpretaciji ona ne posmatra samo kao figurina stara 29.000 godina, simbol plodnosti, moguće božanstvo majke, predstava idealne žene praistorije ili ritualni objekat za rađanje i opstanak zajednice, kako je tradicionalna arheologija dugo tumačila, već i kao objekat sa muzejskim životom i primer arheološkog predmeta čije se značenje menja kroz vreme.

Postavlja se pitanje zašto je nazvana Venera, po rimskoj boginji ljubavi? Kako su istraživači projektovali ideje ženske lepote i plodnosti? Na koji način muzeji učestvuju u stvaranju mita o njoj? Zaista potpuno drugim očima gledam na ovu figuru sada, sećajući se svog stava kada sam imala dvadeset godina.

Zanimljivo je da izložba završava „digitalnim muzejem“ — prostorom sa 3D modelima i interaktivnim projekcijama koji postavlja pitanje: šta će uopšte biti original u muzeju budućnosti? U sredini je ponovo, ali sada predimenzionirana replika Vilendorfske Venere, koja od boginje postaje model za bodi-pozitivnost (prihvatanje sopstvenog tela).

U širem smislu, cela izložba govori o promeni uloge muzeja u 21. veku: od institucije koja samo čuva i pokazuje predmete prema instituciji koja javno problematizuje sopstvenu istoriju, metode i ideologije.