„Izložba Roberta Smitsona me je naučila šta je to savremena umetnost“

Izložba je završna faza dvogodišnjeg istraživačkog projekta, koji su koncipirali Branislav Dimitrijević, Ana Miljanić i Ljubica Slavković, a u fokusu njegove pažnje je sedam različitih disciplina posmatranih kroz istorijske studije slučaja u domenu savremene umetnosti, stripa, pozorišta, muzike, urbanizma, filma i poezije, kao i prezentacija na temu prvih uticaja američke popularne kulture u regionu i u svetu.

U razgovoru za Danas Branislav Dimitrijević, istoričar umetnosti i jedan od autora projekta, govori o retrospektivnoj izložbi Roberta Smitsona, koja je za njega lično bila presudna, kao i primerima kulturnih razmena u drugim poljima umetnosti, koje su manje poznate od već obrađenih glavnih tokova uticaja američke popularne kulture…

Ovaj projekat se bavi nekim zaboravljenim pričama o odnosima između SAD i Jugoslavije sagledanim kroz kulturne saradnje. Jedna od njih je i retrospektivna izložba Roberta Smithsona koja je održana 1983. u Muzeju savremene umetnosti koja je za vas lično bila presudna. Zašto?

– Ja sam tu izložbu video kada sam imao 16 godina i ona je ostavila na mene ogroman uticaj i bila odlučujuća za moja životna opredeljenja. Pre svega zato što me je naučila šta je to savremena umetnost. Malo je bilo tako reprezentativnih muzejskih izložbi u Beogradu kada je ovakva vrsta umetnosti u pitanju – sećam se nešto kasnije i jedne Dibbetsove, ali dosta manje. Smitsonova je bila jedina muzejska retrospektiva ovakve umetnosti u XX veku, sve do Todosijevićeve iz 2002.

Prema vašoj oceni ta izložba je ključna i zato što je, kako ste rekli, bila prva i jedina izložba jednog umetnika nove umetničke prakse, koja je održana u Beogradu u 20 veku. Da li je ona uticala na tadašnju umetničku scenu?

– Ne onoliko koliko bi se moglo očekivati, što je bio slučaj i ranije sa američkim izložbama. Kada je 1956. u Beogradu bila izložba “Savremena umetnost u SAD”, tada ste mogli da u trenutku svog najvećeg značaja ovde vidite Polokove, Rotkove ili De Kuningove slike. To tada nije uticalo na ovdašnju umetnost. Uvek je ovde preferiran mit o Parizu i opšte o evropskoj umetnosti pa je uticaj dolazio sa nekih drugih izložbi, izložbi pariske slikarske škole ili pak skulptora Henry Moorea. Smitsonova izložba 1983. dolazi možda u pogrešnom trenutku, kada je scenu preplavio uticaj italijanske transavangarde i nemačkog neoekspresionizma, a nova umetnička praksa iz sedamdesetih postaje dodatno marginalizovana. S druge strane, zanimljivo je videti koliko je puno bilo tekstova o toj izložbi, koliko je visok bio kvalitet pisanja o umetnosti. O izložbi je čak pisao i takvoj umetnosti krajnje nenaklonjeni Nikola Kusovac, i može se reći da je i on i te kako prepoznao Smitsonov značaj. Konačno, iako je uticaj bio mali, ispostavilo se da ima umetnika koji se te izložbe sećaju i onih za koje je Smitson markantna i prekretnička figura. Tako smo oformili malu “grupu za sećanje” na njegovu umetnost i priredili izložbu radova koji na razne načine upućuje na neke Smitsonove prakse i pojmove.

Šta je to suštinski novo i drugačije bilo u Smitsonovom razmišljanju i pristupu umetnosti?

– Smitson se obično navodi kao predstavnik “lend-arta”, što je pojam koji je on izbegavao već je o nekim svojim radovima govorio kao o “zemljanim radovima”. Ti “zemljani radovi” bili su istraživanja i intervencije na nekoj lokaciji (koja je posmatraču teško dostupna) ali koja se na niz načina može misliti i aktivirati u “ne-lokaciji” – kroz fotografske i filmske snimke, kroz materijalne uzorke donete sa lokacije, kroz tehničke beleške, crteže, mape, dijagrame, tekstove, pa i kroz svaku instancu u kojoj se misli Smitsonov rad. Drugim rečima, od Smitsona i nekih drugih umetnika aktivnih krajem 1960-ih i početkom 1970-ih, značenje umetnosti se više ne nalazi u “prezentnosti” umetničkog dela (kako je i moderna umetnost to nasledila iz klasične paradigme) već u odnosima i mrežama elemenata povezanih tako da čine umetnički rad. Lokaciju je nazivao “neodređenom izvesnošću” a ne-lokaciju “određenom neizvesnošću”. Smitson je nastojao da zađe iza predstavljačkog, afektivnog i ekspresivnog postupka u umetnosti i da se okrene onom što se danas zove “umetničko istraživanje”, a što je za Smitsona pre svega bilo zasnovano na geologiji, mineralogiji, geografiji, geometriji, dakle na izvankulturnim postupcima, na “ancestralnosti” koja je izvan ljudskog trajanja, a pre svega na pojmu entropije.

U toku je izložba grupe za sećanje na umetnost Roberta Smitsona. U kojim elementima njegovog rada su umetnici pronašli oslonac?

– Prota iz Škarta se odlično seća izložbe i ispostavilo se da se Smitson često pojavljivao u njegovom životu pa na izložbi imamo tri pesme na tekstilu koje je ispisao za ovu priliku. Grupa diStruktura ulazi u dijalog sa Smitsonovim radom “Delimično zakopana šupa” i pita se šta je to suprotno od entropije. Slobodan Trajković ima dva rada od kojih je jedan prostorna intervencija s kišnicom i bojom, a i inače se u njegovom radu može prepoznati Smitsonov uticaj. Darija Radaković ima pak jedan rad u kom na noge stavlja Smitsonovo interesovanje za geometrijsko predstavljanje prostora ali se zapravo bavi savremenom temom samoizolacije.

Tu je i rad koji ste zajedno napravili Ana Miljanić i vi, koji, moglo bi se reći, po mnogo čemu obuhvata ključne komponente Smitsonovog stvaralaštva kao što su prostor, tlo, dijalektički odnos lokacije i ne-lokacije…

– To nije umetnički “rad”, to je jedna akcija koju smo poduzeli u Smitsonovu čast, ali i u čast DŽaspera DŽonsa, Igora Grubića i grupe Led Art. Hteli smo da nešto prospemo referirajući na njegove postupke prosipanja lepka ili prosipanja asfalta niz strminu. Došli smo do rešenja da to bude prosipanje tri boje (bele, plave i crvene) i da se ta akcija izvede na deponiji u Vinči sa koje smo doneli i uzorke.

S obzirom na to da se ovaj projekat bavi i drugim disciplinama, možete li nam ispričati nešto o akterima i samom događaju – improvizovanoj filmskoj projekciji u jednoj hotelskoj sobi u Puli 1967. godine, koja govori o prvim kontaktima između američke i jugoslovenske filmske avangarde i koja je zapravo paradigmatična za razmene kojima se bavite?

– U jednoj sobi u hotelu Rivijera u Puli, na marginama festivala 1967, čuveni kritičar i zagovornik filmske undergound scene, P. Adams Sitni, održao je projekciju 8mm filmova koje je poneo sa sobom iz Amerike. Na toj projekciji je bio na primer Dušan Makavejev, kao i neki drugi ključni akteri jugoslovenskog novog filma, i malo je reći da su recimo filmovi Stena Brekidža, tada prikazani, bili uticajni na ovdašnje zajednice filmadžija i filmofila. Taj događaj je bio okidač da istraživač Greg de Kjur istraži i druge primere kontakata između ove dve scene kojih je bilo dosta.

Kao i kod drugih šest primera (kao što su npr. veze hardkor pank scene 90-ih u Srbiji sa američkim bendovima tog žanra) ovde razmatramo one razmene koje idu ispod ceremonijalnih nivoa nekih zvaničnih kulturnih razmena, i dešavaju se u polju alternativne kulture ili uopšte u kulturnim odnosima koji su manje poznati od onih koji se tiču već obrađenih mejnstrim uticaja američke popularne kulture.