Foto: Asiana Jurca Avci

Jedan od omiljenih reditelja beogradske publike, na Bitefu gostovao već tri puta. Njegova predstava „Oluja“ u produkciji „Mestnog gledališća“ ljubljanskog, osvojila je nagradu „Politike“ 2013. godine. Već naredne godine, u glavnom programu je učestvovala „Poludela lokomotiva“, u produkciji „Slovenskog narodnog gledališća Drama“ Ljubljana. Na 49. Bitefu 2015. godine, „Ilijada“ u koprodukciji „Slovenskog narodnog gledališća Drama“ Ljubljana, „Mestnog gledališća“ ljubljanskog i „Cankarjevog doma“, osvojila je nagradu „Politike“ i nagradu publike.

Ovaj put pred zainteresovanima je „Biblija, prvi pokušaj“ u produkciji „Drame SNG“ iz Ljubljane. U pitanju je nastavak njegovog istraživanja scenskih mogućnosti velikih epskih i drugih nedramskih tekstova na kojima se zasniva civilizacija. Lorenci je specijalno za Bitef pripremio i predstavu „Carstvo nebesko“, nastalu u koprodukciji „Narodnog pozorišta“ u Beogradu i „Bitef teatra“. Ovaj komad za polazište uzima srpsku epsku književnost srednjeg veka, a poseban njen kuriozitet je to što će se ona izvoditi u dva pozorišta – prvi deo će se igrati na sceni „Raša Plaović NP“, dok će se publika u pauzi preseliti u „Bitef teatar“, gde će se izvesti drugi deo predstave.

Okosnica ovogodišnjeg Bitefa je ep i epsko pripovedanje. Vi se u vašim predstavama često bavite mitovima i drevnim tekstovima. Zašto? Šta je za vas ep?

– To je za mene pomalo kao da se vraćam u detinjstvo i u neko zlatno doba samog sebe. Te slike, te temperature, ti ritmovi pobuđuju u meni nešto direktno, jasno, intenzivno, čisto… Na taj način postajem dečak. Ima i drugih razloga, naravno. Zato što ja ne volim tu neku sitnu psihologiju, svakidašnjicu… A volim te neke čiste platforme gde kad se voli, voli se, kad se mrzi, mrzi se… Obožavam tu snagu mitova, priča i pesama i tu potrebu prepričavanja, potreba da oni opstanu, da su još uvek tu, da su u neku ruku svedoci nepromenljivosti čoveka.

Na Bitefu ćemo videti dve vaše predstave. Jedna od njih bavi se Biblijom. Šta taj tekst na kome je zasnovana evropska civilizacija govori o našoj savremenosti?

– „Biblija“ je super jer je knjiga svih knjiga a zapravo je kontekst jači od teksta. Mi smo pokušavali da se ne bavimo kontekstom nego samo tekstom, odnosno nekim njegovim delovima. Predstava se zapravo ne bavi Bogom, nego pitanjem kako bi ljudi mogli živeti jedni s drugim na malo manje okrutan način. I kako čovek oduvek oseća neku esencijalnu i egzistencijalnu prazninu koju ispunjava svim mogućim.

Često vidimo kako se na Bibliju pozivaju i neki opasni ljudi i opasne organizacije. Slično je i sa srpskom epikom koja je tema vaše druge predstave „Carstvo nebesko“. Može li mit i to stalno sećanje na mit biti opasno?

– Naravno, svi mitovi koji su još uvek živi imaju dve strane sa kojih ih gledamo i doživljavamo. Jedna je stvaralačka, koja pobuđuje maštu i daje nam osećaj te neke pripadnosti, da delimo svoje vlastite intimne priče sa svojim precima. Postoji i druga strana. To je destruktivan način gledanja na mitove, gde politika i vođe kolektiva uzimaju mit u svoje ruke da bi postigli određene ciljeve, koji su uvek barem na granici fašizma, a većinom mogu vrlo lako odvesti u fašizam.

Šta ste vi otkrili čitajući srpsku epiku i koliko ste sa srpskom narodnom tradicijom bili upoznati pre početka rada na ovoj predstavi?

– Nisam bio toliko upoznat sa srpskom epikom. Kad sam počeo da čitam, osetio sam nelagodnost jer zaista nisam znao koliko toga ima i da je to zaista jedna neprekidan riznica tekstova. Sad sam je baš zavoleo, jer imam osećaj da je nekako naše, iznutra… Da to nije pitanje neke inventivnosti, samog mita koji je zasnovan na nekoj lepoj poeziji, nego je ta snaga postala deo naših duša.

Zašto vam je bilo važno da se predstava jednim delom odvija u Narodnom pozorištu, a drugim u Bitef teatru? Ima li ta promena lokacije neke veze sa radnjom?

– Ima veze sa radnjom. To je neka vrsta putovanja. Cela priča je neka vrsta putovanja, pa je tako i tokom ove pauze, kada će publika preći iz „Narodnog pozorišta“ u „Bitef teatar“. Ništa se konkretno neće dogoditi na tom putu, a možda i ne bude tako. Baš me zanima šta će ljudi preneti iz „Narodnog pozorišta“ u „Bitef teatra“. Šta će im ostati od te priče.