Maja Novaković: Kao na slikama i u knjigama realista 1Foto: Ivana Nešković

Ta atmosfera, ep o radu, sjedinjenju čoveka i prirode… Prvi kadar počinje sa predvečerjem i završava se večem. Ideja je bila zaokružena – otkriva za Danas Maja Novaković, scenaristkinja i rediteljka dokumentarnog filma „A sad se spušta veče“ koji je prikazan na trinaestom Međunarodnom filmskom i muzičkom festivalu Kustendorf.

Film je u takmičarskom programu ovog festivala.

Maja joj kaže da veruje da umetnost može da menja društvo, jer da ne može, sve bi bilo besmisleno i postali bismo prazne osobe. Inspiracija za film je autorkino detinjstvo koje je vizualizovala. Sniman je u selu u kom je odrasla – Pograđe, opština Bratunac, a sa bakama koje su glavni akteri ovog ostvarenja je kao dete čuvala ovce.

* Kako je nastao film i pod kakvim uticajima?

– Sećanje je bila početna iskra, kroz nju sam gradila i scenario, znajući od početka da će slike govoriti umesto reči. Veliki uticaj je imalo slikarstvo realizma i realizam u književnosti koji me je ohrabrio da napravim konstrukciju bez naracije, a „Slike iz seoskog života“ Janka Veselinovića su mi pomogle da bez radnje uhvatim atmosferu, duh naroda, svakodnevicu… „Prosejavanje pšenice“, sliku Gistava Kurbea, rekonstruisala sam i oživela u filmu jer je u meni probudila veliku nostalgiju pošto me je podsetila ko sam i odakle dolazim. Žanr scene su radnja kroz koju pričam život. Kao i kod realista, u fokusu nisu bile istorijske i religiozne scene, nego je reflektor bačen na običnog čoveka iz naroda i prikazuje život. Kao što su realisti oslikavali platna, ja sam na filmskom platnu reflektore bacila tako da zasijaju dve bake koje su meni vrle bliske, kao i njihovi običaji i rituali, koje sam takođe želela da opišem i da ih sačuvam.

* Da li si iz nekog posebnog razloga odabrala dve bake, a ne na primer bračni par?

– Jesam, zato što su one utkane u prirodu, žive same i izolovane na brdu. Na tom brdu sam sa sestrom išla kroz šumu sa svojim stadom. Sam taj put ima svoju magiju i čaroliju. One su zaista tako živele, starija baka je preminula, čuvale su stado, radile na zemlji, to je njihov život i kada sam odlazila kod njih imala sam osećaj da sam došla kući i videla Bosnu. Film sam oslikavala pejzažima prirode, potocima, livadama, oni su lični, ali sa pokušala da to lično provučem kroz ono što sam naučila u Beogradu. Balzak je rekao jednu lepu rečenicu: „Čovek najlepše piše o slobodi u zatvoru“. Ja sam se tako osećala za vreme studija, u gradu, pa sam te slike poželela da stavim na papir jer sam imala osećaj da sam postala nema i slepa za prirodu.

* Taj život na selu u filmu je iskren i mučan, sa druge strane, u gradu smo bačeni u neko društvo spektakla… Ima li sredine?

– Jedini svedok života je ostala priroda. Ona je ostala jedina iskrena, a mi smo se udaljili od nje i pomalo izgubili. Trudim se da konstantno preispitujem sebe i taj raskorak. Kada sam došla u Beograd bilo mi je nezgodno da se uklopim u novu sredinu. Veliki grad sa prevelikim strahovima, ali sam znala da je to život i bilo mi je bitno da se borim i da nisam ušuškana u svojoj prirodi. Uvek možemo da izaberemo lakšu stranu. Pošto sam dete sa sela, osetila sam šta je život tamo i koliko je običan čovek i potcenjivan i ne zaslužuje nepravdu. Odatle sam pronašla realiste kao inspiraciju, jer oni običnog čoveka monumentalizuju. Koristila sam takvu estetizaciju u kadrovima jer sam želela da uramim njihov život i kadrovi su zato statični. To je ono što sam želela da glorifikujem. Zemlja i one prljave noge u filmu, ukaljane tom zemljom, one su čiste jer oni koje nose legnu mirne duše i čiste savesti. To je ono što mi možda zaboravljamo, vrednost našeg života i vrednosti u nama. Otuda i mrtve prirode koje se provlače kroz film. Tematika je vezana za prolaznost, propadljivost materijalnog koju u filmu slikam kroz voće.

* Kako si osmislila film?

– Kao sliku, početak je zelena faza, impresionističke boje. Sredina je siva – momenat kada počinje nevreme i na kraju film dobija se zrelost, zasićenost bojama. Čitav film je podsetnik i budilnik ka duhovnim vrednostima.

* Prema tvom viđenju, da li moderno društvo ugnjetava i umetnika, ali i običnog čoveka?

– Verujem da je to u nama. Koliko ćemo se odupreti od nas zavisi. Naravno da je greh sladak, da svi potrčimo tome. Potrebno je da se preispitujemo i da budemo svesni ko smo, šta smo i kuda idemo. Postoji Gogenova slika „Odakle dolazimo? Šta smo? Gde idemo?“. Bitno je da postavimo to pitanje sebi. Ako radimo samo zbog slave i uspeha nismo iskreni i nepošteni smo prema sebi i svom životu. Slava je prolazna, to je samo jedan efemerni spektakl kao vatromet. Naravno da društvo diktira, ali ako nemamo višeslojno viđenje, mislim da smo već u ćorsokaku.

* Šta je to u društvu što ugnjetava običnog čoveka?

– Nemaština izaziva kod čoveka tamnu stranu. Kada je osuđen na siromaštvo, on mora da čini ružne stvari da bi preživeo. Čak počinjem da opravdavam loša ljudska dela kada pokušam da razumem zašto to rade. Ako me neko opsuje kada mu lepo kažem dobar dan, pomislim možda je doživeo nešto negativno, možda je u strahu pa je to njegova samoodbrana…

* Šta je uzrok te nemaštine, prema tvom mišljenju?

– To je kompleksno, kada bismo znali odgovor bili bismo vrlo uspešni i srećni i niko ne bi imao padove. To je život, možemo samo da razmišljamo o tome, ako padnemo, bože moj, ustaćemo i idemo dalje. Bitno je da smo istrajni da verujemo u nešto lepo, pa čak i da razumemo ono loše.

* Baka u filmu tera oblake, zašto si pored realizma ubacila taj magijski momenat?

– Zato što je deo mog kulturnog identiteta, iz tog podneblja. Te rituale i običaje sam kao mala upražnjavala. Mi cele godine radimo nešto na njivi i onda dođe nevreme pa nastane panika jer u jednom predvečerju sav taj rad može da nestane. Onda se molimo bogu ili upražnjavamo te rituale za koje verujemo da će nam pomoći. Jeste sujeverje, ali je lepo. Etnolog Veselin Čajkanović kaže da ako paganizam i hrišćanstvo ne narušava zajednicu treba pustiti ljude da veruju. To je čar jednog kulturnog identiteta i kulture življenja, jedna nematerijalna kulturna baština. Bajalice i ti rutuali su su jako propadljivi, jer lako zaboravljamo, pa mi je bilo bitno da i njih da sačuvam. Kao i mnoge predmete u filmu koje sam po selu skupljala, jer žive u mom sećanju.

* Imaš omiljenu bajalicu?

– Nemam, u filmu sa koristila bajalicu protiv grada i nevremena da ne uništi useve. Bajalicu sa venčanicom iz filma bake ne rade, to je moja majka radila kada je bila mala i to je običaj koji je već izumro. Bake to rade pepelom, sekirom i kosom. Pokušala sam da iz donjeg rakusa prikažem bake kao monumentalne – da se bore sa vremenom. Kada su mlatile kosom i sekirom, podsetile su me na Bergmana, pa sam pomislila da je referenca previše „Sedmi pečat“ i zato uzela venčanicu. Sam taj kontras baka i nevinosti mi je bio zanimljiv. Venčanica u filmu simbolizuje čistotu, čist oblak koji se bori protiv olovnog neba, a pepeo se baca u oči oblaka, da zaslepi oblak. Taj ritual je suprotan od Dodole.

* Da li bi da se upićemo u političke teme i govorimo o angažmanu u filmu?

– Ne bih, nisam u toku, televizor nemam sigurno od 2006. godine, izričito bežim od svega toga jer se osećam nemoćno. Stvara mi tegobu, a previše sam osetljiva i shvatila sam da ću uništiti sebe ako nastavim to da pratim…

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.