Taj lik, Raskoljnikov, studira prava, nema kintu i skroz je smoren zbog toga. Loži se na prostitutku Sonju, koja je kul riba, ali se hefta na sve strane da bi prehranila porodicu. Kod nje isto neki bedak, ćale joj alkos, keva neurotična, užas. Raskoljnikov je baš gotivi i hoće da joj pomogne.
On, u stvari, svima hoće da pomogne, sebi, svojima, ovo-ono, pa reši da ukoka neku babu što je puna ko brod. Smakne on tu babu, i njenu švecu, pošto se našla tu, uzme lovu, sakrije, a onda se totalno izbedači. Još počne da ga smara neki pandur, koji je okej lik, ali ga toliko istripuje da ovaj na kraju prizna da je ubio babu. Onda ti on s tom Sonjom zaglavi Sibir, i kao sredi se uz jevanđelje…
Tako bi otprilike učenici i učenice među sobom mogli da prepričavaju „Zločin i kaznu“, ali ne i na času književnosti. Tada se malo spetljaju, muče se da iz svog inventara izvuku reči i izraze koji se od njih očekuju, znajući da njihov žargon u takvim situacijama nije primeren. A njihov žargon jeste njihov jezik. Književni jezik školske lektire, koja im je „smor“, prilagođavaju sebi i svom načinu razmišljanja. Zato je Tolstojeva junakinja „neka žešće dobra riba, koja se zaljubi u nekog frajera, jer je smorio matori muž, pa se ona istripuje da nešto s njom nije u redu i rokne se na kraju“. O tome se „žvaće na soma strana“. Tako pojednostavljena, karikirana i žargonom obezvređena fabula izraz je i svojevrsnog bunta prema zastarelim shvatanjima što se naziru u knjigama koje im se nude. Malo ko će danas imati razumevanja za moralne dileme Ane Karenjine.
Odavno je uočena potreba da se školska lektira osveži, da se izostave dosadni sadržaji, ubace aktuelniji, ne bi li se omladina priklonila knjizi i svoj siromašni i bezbojni rečnik (da li je zaista takav?) unormalila.
U čitanci za prvi razred osnovne škole nalazi se pesma „Ženidba vrapca Podunavca“, u kojoj se vrabac sprema za ženidbu, pa za kuma uzima „svraku dugačkoga repa, A prikumka ticu ševrljugu, Starog svata iz osoja žunju, A djevera ticu lastavicu. Zdravo svati došli do djevojke, I zdravo se natrag povratili; Kad su bili na Kosovu ravnom, Progovara sjenica djevojka: ‘Tiho jaš‘te, gospodo svatovi, Tiho jaš‘te, tiho besjedite; Doleteće kobac avanica, Odvesti će sjenicu djevojku.’ Još su oni u riječi bili, Zaleće se kobac avanica, I odvede sjenicu djevojku, Svi svatovi u trn pobjegoše, Đuvegija u prosenu slamu, A kum svraka navrh trna čuči“.
Ovu „šaljivu“ narodnu pesmu, punu arhaizama, dete će razumeti jedino ako mu se njemu prikladnim jezikom objasni da je vrabac hteo da se ženi, ali dok je sa svatovima vodio devojku, doleteo je kobac i oteo ju je. Dete se na samom početku školovanja suočava sa nerazumljivim tekstovima, na kojima odmah i nauči da svaki sadržaj može da se shvati kad se ‘prevede’ i pojednostavi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
