Ako se kojim slučajem i dalje pitate šta je to i „I krivi i dužni“, kako piše na nekoliko bilborda, reč je o radu (ne)poznate umetnice Darije S. Radaković, koja će se predstaviti 2. oktobra beogradskoj publici u Novoj galeriji vizuelnih umetnosti izložbom pod naslovom „Sviđa mi se da ti ne bude prijatno“.
Darija živi u Kanadi.
Rođena je i odrasla u Bosni i Hercegovini, iz koje se usled krvavog rata odselila u Beograd, gde je diplomirala slikarstvo na Akademiji lepih umetnosti u klasi Dušana Otaševića.
To joj je, kako kaže, “dalo priliku da kroz svoj rad iskaže vlastito neslaganje sa autoritetima, mentalitetom i tradicijom loših izbora, da kritikuje društvo i da ukazuje na posledice naših kolektivnih nepočinstava“.
Na ovdašnjoj sceni Dariju niko lično ne poznaje, niko ne zna ni kako izgleda.
Kada ukucate njeno ime u Gugl pretraživaču, pojaviće se njeni radovi, ali što se tiče umetničine pojave, samo dve slike.
Jedna s devojkom potpuno umotanom u maramu, samo joj se oči vide, na drugoj, s papirnatom kesom na glavi stoji svetlom ispisano “I am anartist”.
Neki kažu da je ona naš Benksi, mada Darija na to uzvraća “prvi put čujem”, kao i da Benksi može biti samo jedan.
Zajedničko im je svakako to što njihovi radovi pobuđuju glad da za njima tragate, da se pitate ima li novih i šta će sad da kažu.
Pogotovo Darijini tekstualni radovi, koji su nekakav hibrid art advertajzing slogana u kojima između ostalog poručuje: “Budite ljudi iako ste Srbi“ „Pretežno sunčano uz umeren porast siromaštva“, “Svet me boli”, „NEKA GA/ NEKA TE/ NEKA ME/neka ih/ neka vas/ neka nas/”, ”Srbija da prizna agresiju, srbi da priznaju geoncid, i da plate ratnu odštetu“, „Nikom ništa“…
Zašto ste za vašu beogradsku izložbu izabrali naslov „Sviđa mi se da ti ne bude prijatno“, sumira li on zapravo način na koji delujete?
– Naslov je došao spontano, ali ne i neočekivano, posebno za one koji prate moj rad. U nekoj od prepiski sa kustosom ove izložbe Brankom Dimitrijevićem sam pomenula koliko mi je teško da se obratim tamošnjoj publici, a da to nije po principu “sviđa mi se da ti ne bude prijatno”. On je odmah predložio da to bude naziv izložbe, što sam ja oberučke prihvatila. Koja je davno izrekao ono što, čini mi se, i moja izložba ima da saopšti beogradskoj publici: „Ti si obestan / ti ništa ne moraš / ti ne znaš / ti si pogodan / sviđa mi se da ti ne bude prijatno.“
Izložba je praktično već počela bilbordom „I krivi i dužni“, da li je on neka vrsta ekstenzije vašeg rada „Minimalni konsenzus“, koji smo nedavno videli u CZKD, u kome poručujete „Srbija da prizna agresiju; Srbi da priznaju genocid, i da plate ratnu odštetu“, da li kod vas tekst ima veze i s pozicijom reklamnog panoa, na koji način ste birali ovu vrstu radova?
– “I krivi i dužni” se nalazi na nekoliko bilborda u Beogradu, na meni za sada nepoznatim lokacijama. Moram da napomenem da to nije bio moj prvi izbor. Želela sam da na tim bilbordima stoji napisano “Srebrenica”, ali je firma koja ih iznajmljuje odbila da to na njih postavi. To je dodatna potvrda da se famozne “društvene okolnosti” nisu stekle ni posle 12 godina, kada je moja samostalna izložba “Svedočenje” održana u Maloj galeriji ULUPUDS-a, a tada je raspoloženje bilo takvo da je galerija za vreme trajanja izložbe držala zaključana vrata i da su otključavali samo kad procene da je na njima pristojna publika koja želi da pogleda izložene radove. Na toj se izložbi između ostalih eksponata nalazio i rad “Etnički čista posteljina” koju ćete biti u prilici da vidite u NGVU od 2 do 27. oktobra. Svi ovi pomenuti radovi imaju istu temu i nadovezuju se jedni na druge.
Šta će publika još videti u izlagačkom prostoru Galerije? U jednom od radova je motiv svastike koji se ponavlja i u drugim vašim ostvarenjima kao u instalaciji „No Exit“.
– Tako je, ukrala sam Raši svastiku, što reče jedan od mojih mrežnih “pratilaca”! “Ordinary Tool” je rad sačinjen od testera spojenih tako da nalikuju zlokobnom ideološkom simbolu (kako je to lepo u katalogu naveo Branko) i referira na knjigu “The Ordinary Man” Christophera Browninga koji ispituje ključnu ulogu onih koji u sistemu ideološki motivisanog nasilja “samo rade svoj posao”, onih “običnih ljudi” koji “rade šta im je rečeno”. Mi se vrtimo u toj zamci lažnih obećanja jednostavnih i konačnih rešenja, baš kao u instalaciji “No Exit”, i zato je i ta tema stalno prisutna, kako je svojevremeno pišući o tom radu primetio cenjeni Zoran Janić.
Na izložbi će biti predstavljeno nekoliko instalacija i tekstualnih radova poput “Dve perspektive” (još jedan krst), “We Are Tired”, “Warning”, “Ah” i dr. Sledećeg meseca će na mojoj samostalnoj izložbi u Kalgariju biti izloženi neki radovi sa istim ovim temama, među njima “We Are Tired”, jer sva društva imaju “kosture iz ormara” koje bi da sakriju i teme o kojima bi najradije ćutali.
Ovde mnogo umetnika živi na rubu egzistencije. Kako je vama u Kanadi, možete li da živite od svog rada?
I, ne – od umetnosti ne može da se živi – ni u Kanadi, niti bilo gde drugde. Izuzeci su retki, i potvrđuju pravilo. Ko se arta lati, od arta i gine…
Imate više pseudonima/ identiteta, /art diktator/ kurator, u jednom od radova „Anartist“, da li biste pojasnili zašto, da li ovim terminima možda propitujete vlastitu poziciju delovanja u sferi umetnosti? Da li bi vam recimo smetala odrednica samo umetnica?
– Ne, ne bi. Radi se o slučajnosti i igri reči. Komad engleskog, komad srpskohrvatskog, pomalo samoupravnog i dobije se @art.dictator.and.kurator, kako me poznaju IG pratioci.
“Anartist” nije pseudonim. Taj rad je nastao na umetničkom rezidencijalnom programu u Berlinu 2018. godine, i glasi “I am an anartist”. Ova očigledna greška koja stoji između artiste i anarhiste implicira dublju vezu između ove dve ideje, a pošto ukazuje na ovu relaciju i stoji kao novi označitelj, otvara prazninu u našem konceptualnom prostoru da bi se smestilo značenje.
Veliku intrigu pokreće vaša tajnovitost, skrivanje identiteta. Da li biste pojasnili razloge ove strategije, s kojom vrstom teškoća vas suočava a šta su privilegije?
– To je počelo davno, kao neki instinktivni otpor globalnom trendu samopromocije i vremenom preraslo u koncept. Poteškoće su prozaične i konkretne – nije lako obavljati jedan javni posao u tajnosti, a još je teže naći saradnike koji su spremni da se angažuju pod takvim uslovima, što jednom umetniku objektivno ograničava mogućnosti za delovanje. Izuzetno sam zahvalna Jeleni Janković na pozivu da izlažem u NGVU, prilici da se moj rad baš tu predstavi, i razumevanju na koje sam naišla, kao i kustosu B. Dimitrijeviću bez čijeg zalaganja beogradska publika ne bi bila u prilici da vidi ovu izložbu.
A ni privilegije nisu zanemarive. S jedne strane mogu sutra da budem u vašem društvu da to ne znate, a sa druge pomen mog imena među onima kojima ono nešto znači ne izaziva asocijacije na moj lik, nego na delo, što je meni bitno.
Kada sam se raspitivala o vama među ljudima sa ovdašnje art scene neki su vas nazvali „našim Benksijem“, da li vam ova odrednica smeta, imponuje ili nešto treće?
– Prvi put čujem za to. Jedan je Benksi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
