Kolin Farel, hrvatske pobede i domaće razočarenje: Sve najbolje (i najgore) sa Festivala autorskog filma 1foto: Festival Autorskog Filma/Promo

Festival autorskog filma je završen i nakon pogledanih više desetina filmova u periodu od preko, nešto malo više od nedelju dana, utisak je da je ekipa iza samog festivala uspela da skupi vredne naslove koji su trenutni vrh svetskog filma ali i koje ne moramo nužno da podvedemo pod termin autorski.

Probaću da rangiram filmove koje sam uspeo da pogledam, tako da sve ovo nadalje je subjektivno razmišljanje koje se možda i zasniva na ličnim interesovanjima i afinitetima. Neke filmove sam namerno preskočio, neke slučajno, za neke jednostavno nije bilo vremena, a neke sam želeo da pogledam ali njihovo trajanje od 5 sati je ipak bilo preveliki eksperiment za mene i moju izdržljivost (videti pod „Riget Exodus“, novu sezonu seriji Larsa Von Trira koja se u celosti emitovala). A neki filmovi su nažalost bili žrtvovani zbog utakmica naše reprezentacije na Svetskom prvenstvu, mada sad nakon njihovog završetka, možda i nije trebalo da se posvećujem fudbalu i kidanju živaca.

#1. The Banshees of Inisherin

Ubedljivo najbolji film festivala (a možda čak i godine) videli smo već na otvaranju. Mračna komedija Martina Mekdone u stilu Samjuela Beketa, u kojoj dva prijatelja to prestaju da budu, jer je jedan drugome postao dosadan, mogao je da bude samo još jedan naslov u nizu o svađama belih muškaraca sa krizom srednjih godina. Ipak, majstorskom glumom cele ekipe (Kolin Farel!) kao i Mekdoninim scenarijom ali i režijom, ova priča postaje filozofski dijalog na temu dobrote u čoveku i položaja ove vrline u odnosnu na večne teme kao što je umetnost. Naravno, Martin Mekdona je sve to začinio bizarnim zapletima i morbidnim humorom, ali i emocijom koju do sad nije upražnjavao, zbog čega kraj dočekujete sa jakim udarcem u stomak i maramicama u rukama.

#2. Stric

Ovaj film su nam najavljivali sa pričom da što manje znate o njemu to i bolje. Dvojac reditelja iz Hrvatske, David Kapac i Andrija Mardišić su skovali jednu pre svega originalnu priču o porodici koja dočekuje strica iz Hrvatske na Božić u Jugoslaviji 1980. Sve je čudno i nekako neuskalađeno, a onda kad se dan završi, i shvatimo da će stric ponovo doći sutra i da će ponovo biti Božić, shvatmo da ovo nije običan film, kao i da možda baš ovo nisu osamdesete, a i da nije Jugoslavija…Nije neki veliki spojler ako kažemo da se film bavi pitanjem tiranije i diktature, kao i današnjim prodavanjem nostalgije zarad stecanja vlasti. Jedna od najvećih prednosti ovog filma je što reditelji poštuju gledaoca, ne crtaju nam velikim crvenim slovima na ekranu šta su hteli da kažu, već poštoju dovoljno i nas, i našu nagledanost.

#3. Sigurno Mjesto

Jako, jako, jako, težak i tvrd film, za koji sumnjam da ću ga ikad više pogledati, ali daleko od toga da mi je krivo što sam to sad uradio. Istinita priča reditelja i glavnog glumca Juraja Lerotića, u kojoj nas on jako furizno uvodi u priču u kojoj pokušava da spasi svog brata od pokušaja samoubistva, ali i susretanjem sa sistemom koji je trom i bezdušan u datim trenucima. Film ima tehnički troje likova (reditelj, njegova majka i brat) međutim, najveća vrednost je što je Lerotić uveo i nas, gledaoce kao četvrtog lika, jer osećate se kao da ste vi tu, pored njih dok trče preko celog Zagreba ali i voze preko Hrvatske, sa naglaskom na divnu, potresnu i veliku scenu kad se četvrti zid izmešu nas ruši i saznajemo sve o onome šta se desilo posle. Uz „Strica“ i „Zbornicu“ koju smo gledali na Festu, Hrvatska kinematografija ove godine je imala jaka tri pogodka i videćemo u narednom periodu da li je ovo rađanje nove uzbudljive evropske kinematografije, ili slučajnost.

#4. Holly Spider

Ali Abasi je reditelj koji je nakon filma Border stekao simpatije celog sveta, tako da se dugo očekivalo njegovo novo izdanje. Otud malo iznenađenje gde nakon jedne fantazmagorične priče, stiže skoro pa proceduralni triler iz Irana. Baziran na istorijskim činjenicama, film prati serijskog ubicu, naslovnog pauka, koji ubija prostituke, sve pod parolom da radi božji posao. Sa druge strane imamo novinarku koja istražuje ta ubistva, s tim što možete i sami da shvatite na čijoj je strani većina iranske populacije početkom veka. Sa jedne strane imamo film koji je rađen po uzoru na južnokorejske trilere, sa druge novinarske strane, sve je rađeno na tragu nekih američkih iz sedamdesetih godina prošlog veka. Abasi je uspeo da ukomponuje ove dve struje i da sve to izgleda kao jedan film, što je svakako njegov najveći kvalitet. Uz naravno, klasične poruke smrt patrijarhatu.

#5. Joyland

Pakistanski film koji je zabranjen u Pakistanu, ali i bez toga ima bogat život po svetskim fesitvalima. U filmu pratimo mladića koji je pod pritscima društva, porodice i strogog oca. Konačno pronalazi i sebe ali i ljubav kad postane prateći plesač za trans plesačicu. Film svakako pa duhu dosta toga duguje Almodovaru i njegovim filmovima, s tim što tamo gde je španski reditelj uvek spreman da okrene na humor i radost života, ovde radosti sve manje i manje ima kako se film odvija, ali za to je očigledno krivo i podneblje odakle priča i dolazi.

#6. The Fifth Thoracic Vertebra

Jedno malo i bizarno iskustvo iz Južne Koreje, koje traje malo jače od sat vremena. U centru priče je dušek u čijoj se buđavoj rupi rađa organizam koji polako raste kako dani prolaze i ubija parove koji leže i spavaju na istom tom dušeku. Ova priča pripada standardno neobičnoj azijskoj kinematografiji, ali i dosta pozajmljuje od francuskog reditelja Dupijea i njegove čuvene gume ubice. Bezobzira na sve, glavna stvar kod ovog filma je što sebe nikad ne shvata ozbijjno, već kao jedno mali bizarni uradak.

#7. Kit

Svi već pričaju o potencijalnoj nominaciji za Oskara Brendona Frejzera u filmu „Kit“, i sa pravom, jer ovaj glumac fudbalskim rečnikom ostavlja srce na terenu. Tera nas da ne skidamo pogled na njega i njegove tužne plave oči koje izviruju iz „fatsuita“. Ipak priča je, kako vreme odmiče sve više šuplja, dok sam reditelj Arnofski očigledno želeći da napravi oskarovski film gubi kompas, i dovodi nas do krajnje ziheraškog „svetosavsko zvonce“ kraja. Iskreno se nadam da će se Frejzer okititi nagradom, ali i sumnjam da će do toga doći jer je ipak sve i previše prljavo i mračno za konzervativne glasače Akademije.

#8. Substraction

Ovaj iranski film izgleda kao onaj čuveni Wonga Kar Vaija „In the mood for love“ kad bismo mu oduzeli stil, raskošnu režiju, fotografiju Rodžera Dikinsa, i muziku. Ostaju samo likovi koji se ponašaju, pa aj’ da kažemo, krajnje čudno, kad shvate da na drugom kraju grada žive njihovi dvojnici. Sama priča se donekle razlikuje od klasičnog iranskog filma, sa tek ponekim potenciranjem na klasnim razlikama, zbog čega mu nije uspelo da iz zanimljive priče o ustajalosti bračne veze sve preraste u sapunicu.

#9. Alcaras

Film koji je došao sa predznakom katalonskog filma sa pregršt nagrada i dobrih krtika, sa pričom o porodici poljoprivrednika koji će morati da prodaju svoj voćnjak je verovatno najdosadniji film koji sam uspeo da uhvatim na ovom festivalu, i taj osećaj je jedno što me inspiriše da kažem o ovom delu.

#10. Da li ste videli ovu ženu?

Za kraj, film koji je možda najviše razočarao, barem mene, što kontam i nije toliko bitno za sam svet filma i dva autora, jer je film dvojca Zorić-Gluščević uzeo nagradu, Gran Pri festivala „Aleksandar Saša Petrović“. Iako se svakako vidi određeno znanje i talenat koje poseduju mladi autori, film je ipak prenatrpan sitnim apstraktnim idejama, oko kojih je moglo da nastane desetak ili petnaest kratkih filmova ili muzičkih spotova. Ipak su se odlučili da sve to ubace u svoj prvi celovečernji film i samim tim svojim idejima nisu stvorili jednu konzistentu masu već defile avangardnih tripoznih scena, koje služe sebi samoj bez nekog mnogo većeg smisla. U tri priče (valjda sve ovo možemo računati u priče) pratimo naslovnu nestalu ženu ili Draginju koja promišlja, zamišlja ili šta već, o životima koje nije živela ili koje bi volela da živi. Pa tako od prodavanje kirbi usivača i drogiranja po klubovima, preko krađe bebe i iznajmljivanja muža do klošarenja na ulici, pratimo glavnog lika, ali ne znamo na kraju ni gde, ni što, niti dobijamo neko razumljivo razrešenje priče. Ako smo navikli da se glavni likovi uglavnom kreću u svojim pričama od tačke A do tačke B, ovde lik nikad ne stigne do tačke B, doduše nismo sigurni ni da li ikad i krene iz tačke A. Opštemestašenje bi bilo upoređivati ovako avangardne filmove sa Dejvidom Linčom i njegovim stvaralaštvom, ali da, ovaj film najviše i podseća na Linča, ali na verovatno njegov najgori film „Inland Empire“, film koji i izgleda kao da ga je snimio neki nadubudni klinac sa FDU-a nakon dve godine fakulteta.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.