To je rekao srpski i francuski akademik Vladimir Veličković juče u Galeriji Haos povodom večerašnjeg (od 20 sati) proglašenja novih laureata nagrade za crtež Fondacije koja nosi njegovo i ime i otvaranja izložbe prošlogodišnjih dobitnika ovog prestižnog priznanja.

„To bi bilo krunisanje cele priče“, kazao je imajući u vidu desetogodišnjicu dodeljivanja nagrade za crtež Fondacije ‘Vladimir Veličković’, a povodom koje bi trebalo organizovati izložbu za oko 25 ponosnih vlasnika ovog priznanja. Akademik je podsetio da su na prvom konkursu učestvovala 104 autora, što je, prema njegovoj oceni, neverovatan broj za ovu sredinu, a neverovatan je bio i kvalitet njihovih radova. Takođe, dodao je Veličković, ovaj projekat skreće pažnju na važnost crteža koji je „abeceda svakog likovnog dela“.

Ovogodišnju nagradu za crtež će, inače, dobiti jedan autor, a njih nekoliko će biti pohvaljeno – to je jedino što su Veličković i Borka Božović juče hteli da otkriju medijima. Kada je reč o izložbi prošlogodišnjih laureata: Jovanke Stanojević, Vladimira Miladinovića i Ivane Živić, publika će biti u prilici da vidi tri različita pristupa crtežu kojima je zajedničko da svi kao predložak koriste fotografiju. Rad Vladimira Miladinovića inspirisan je fotografijom koja nosi termin „uznemirena tla“ iz arhive Haškog tribunala i koje su korišćene kao materijal u raznim sudskim procesima.

„Ono što mene uzbuđuje jeste pokušaj da se taj odbačeni arhivski materijal ponovo na neki način oživi, naročito ako pričamo o traumatičnim delovima naše bliže i dalje prošlosti. Kao predložak koristim fotografije koje su upotrebljavali razni istražni timovi čiji je zadatak bio da pretraže određena područja za koja se pretpostavlja da bi mogla biti predmet istraga. Forenzički timovi fotografa prave snimke pejzaža – stručni termin koji se za to koristi je „uznemirena tla“ – na osnovu kojih se traže promene vegetacije. Te fotografije koristim za polazište svojih radova“, objasnio je Vladimir, koji je napravio ogromne i fascinantne crteže pejzaža ugljenom i iza čijih se evidencijskih naziva zapravo kriju mesta stratišta. „Uglavnom sa prostora bivše Jugoslavije – Bosne i Hercegovine“, kazao je Vladimir za Danas. Prvi pejzaž na desnoj strani kad se uđe u galeriju je nastao na osnovu jedne fotografije snimljene u mestu Kruša na Kosovu gde je stradala porodica čiji su posmrtni ostaci kasnije završili u masovnoj grobnici u Batajnici.

„Ideja nije da se pokaže određeno mesto nego da se stvori imagitivni prostor u kojem mi sami možemo da imamo neku svoju treću sliku koja će nam omogućiti veći stepen interpretacije. Dugi niz godina smo se bavili samo prikazivanjem dokaznog materijala, što nije dalo baš neke jasne rezultate, a ostali uskraćeni da sami shvatimo šta nam se desilo“, zaključio je Vladimir Miladinović u kratkom razgovoru za Danas. Dok njegovi radovi pozivaju na sećanje i imaju eksplicitno angažovanu poruku, Jovanka Stanojević radi portrete starih ljudi s leđa u klonulom telesnom stavu, čime dobijaju na ekspresiji svog unutrašnjeg života. Na intimni unutrašnji suštinski svet emocija usredsredočena je i Ivana Živić u svojim akvarelnim crtežima plivačica i gnjuraca čija se pojavnost distorzira kroz vodu.