foto ArhipelagGospodin Viktor Baruh bio je ugledni arhitekta, cenjen i poznat u gradu. U to vreme, bio sam dečak od desetak godina, nisam znao šta tačno znači reč arhitekta ni šta znači ako je neko ugledan i cenjen. Te reči sam čuo od majke kada je ocu i svojoj majci, mojoj babi, pričala šta radi na poslu i čemu je gospođa Baruh uči.
Kada je majka prvi put izgovorila reč arhitekta nekim svečanim tonom, meni je to zvučalo veličanstveno.
Osećao sam da ona označava važnu osobu, važniju i od sveštenika koji je svraćao u našu kuću, noću, da ne bi bio viđen od komšiluka, važniju i od učitelja Paripovića kojeg sam se bojao.
Brzo mi se ta reč nastanila u uhu.
U sebi sam je ponavljao da bih je naučio pravilno izgovarati ‒ ar-hi-tek-ta.
Igrajući se s decom, s ponosom sam govorio da moja majka radi kod arhitekte očekujući da će ta činjenica izazvati pažnju i zavist kod drugova, čime bih u njihovim očima i ja postao važan.
Ni moji drugovi, čiji su očevi, kao i moj, radili u zadruzi, vozili traktore ili hranili stoku, nisu znali značenje te reči.
Arhitekta je stručnjak za pravljenje zgrada kakvih ima u Beogradu i Novom Sadu.
U jednoj takvoj zgradi živi više ljudi nego u našoj ulici, rekao sam značajno.
Kada sam bio u bolnici u Novom Sadu, nedaleko od autobuske stanice, video sam zgradu s devetnaest spratova.
Ako su na spratu po četiri stana, u stanu živi prosečno četvoro ljudi, to znači da barem šesnaest osoba živi na spratu, puta devetnaest, to je trista četiri osobe.
Cela naša ulica u jednoj zgradi, pa ti gledaj.
Dok sam brojao spratove i računao, majka me, pričajući mi, umalo nije izgubila u gradskoj gužvi.
U bolnici sam bio skoro tri nedelje.
To sam izgovorio s ponosom smatrajući tronedeljno odsustvo od kuće u velikom gradu iskustvom koje daje prednost.
Prećutao sam plakanje i tugu koju sam osetio kada sam kroz prozor bolnice na drugom spratu gledao kako majka i otac odlaze.
Da bi me utešila, majka me je pitala šta želim da mi donese kada bude dolazila sledeći put.
Poželeo sam voz.
Lokomotivu koja vuče vagone.
Tu igračku mi majka nikada nije kupila.
Ovaj razgovor se odvijao na klupi ispred naše kuće.
Klupa je napravljena tako što je otac komad letve ukucao u stablo starog duda i na to parče letve je naslonio jedan kraj podeblje fosne, a drugi kraj je naslonio na bagremov stub ukopan i nabijen u zemlju.
Na toj klupi smo provodili tople letnje večeri te 1961. godine.
U kuću arhitekte Viktora Baruha kročio sam prvi put istog leta.
Majka me je povela sa sobom na posao da joj pomognem oko poslova u baštici.
Kuća je bila u Poštanskoj ulici, gde sam retko išao i nisam poznavao taj kraj.
Tog dana za mene je sve bilo novo.
Otišli smo peške, majka i ja, ona je htela da me drži za ruku, što sam odbio.
Za razliku od drugih kuća u Poštanskoj ulici čiji su prozori gledali na ulicu, kuća Baruhovih je bila u dvorištu, nekoliko metara udaljena od ulice.
Dvorište je bilo ograđeno žicom koju je sakrila živa ograda.
Ograda je bila uredno ošišana.
Kada smo majka i ja ušli u dvorište, ugledao sam leje cveća različitih boja.
Između su bile stazice kojima se moglo proći i održavati cveće.
Primetio sam odmah da je cveće u jednom redu, u jednoj kocki ili krugu bilo iste boje. Iz daljine gledano, video sam kocke ili krugove tamno plave boje, žute, crvene, svetlo plave, bordo…
Kasnije sam naučio nazive tog cveća.
Lepi čovek, narcis, neven, gladiole, lale, zvončići, perunika, zumbuli, đurđevak, kadifa, božuri, begonija, kana, hrizantema, anđeoske trube, karanfil, kamenika, margareta, ladolež, ljiljan, minđušica, plamenac, ruzmarin.
Ruže u baštici su posebna priča.
Zahtevale su i posebnu negu.
Gospođa Emilija Baruh je ruže volela kao što je mene volela moja majka.
U to sam se uverio kasnije.
Autor je poznati romansijer i pesnik čiji su roman „Zlatno zvonce“ upravo objavili Arhipelag i Ruske slovo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
