„Lik koji tumačim je krivac za to što se desilo, što su se deca ozračila“: Raša Bukvić povodom uloge u filmu „Lančana reakcija“

Razgovor s Bukvićem vođen je u Arhivu Jugoslavije na Senjaku, koji “glumi” parisku bolnicu “Kiri” gde je petorici naučnika izvršena transplantacija koštane srži da bi preživeli radijacijsku bolest koju su zaradili u akcedentu u Institutu Vinča 1958. godine.

Mršav, s podlivima po licu, u bolničkoj pidžami s kompletnom maskom, Bukvić dolazi na razgovor direktno iz šminkernice.

I, valjda, u glavi već uveliko u liku pred scenu koju treba da snimi, zgurenog tela seda na stolicu, osmehuje se i pozdravlja, ali vas to slabo uverava da je pred vama glumac, sagovornik, nego teško oboleo, izmučen pacijent…

– Lik koji tumačim je krivac za to što se desilo, što su se deca ozračila i on tokom celog filma nosi taj osećaj krivice koji ga progoni. On je bio glavni i odgovorni za sve što se desilo na reaktoru tog nesretnog dana – objašnjava Bukvić bekgraund profesora Popovića koji tumači.

Kaže da mu nije bilo teško da se s njim poveže, ali mu je bilo teško da igra određene scene i situacije kroz koje prolazi.

– Ima tu dosta bolničkih situacija koje uopšte nisu prijatne ni za gledanje a bogami ni za igranje, ali je bilo, svakako, izazovno – konstatuje Bukvić.

Trebalo je da se približi liku i u fizičkom smislu, kao u fazi u kojoj se našao tokom bolničkog lečenja, tako da je transformacija izgleda u svakom pogledu pomogla glumcima da se užive u likove koje igraju.

– Pogotovo što smo svi ušli u ovaj projekat s pristojnim kilažama i sa nekim pristojnim izgledima, a onda smo u jednoj sceni svi seli na berberske stolice. Mislim da smo to snimili iz jednog ili dva kadra, celokupno šišanje nas petoro. Kad smo završili i kad smo se pogledali, shvatili smo da avantura tek počinje. Onda smo ušli u ovu fazu koja je poprilično i zahtevna i mučna ali se uzajamno bodrimo i hrabrimo. Recimo, kod šišanja meni je najteže bilo da vidim Alisu Radaković, našu mladu koleginicu, koja je imala predivnu dugu kosu. Meni je to teže palo nego kad su nas ošišali. To je za mene bio veći šok nego kad sam video sebe u ogledalu – objašnjava Bukvić.

Priča o akcedentu u Institutu u Vinči iz 1958. godine i tome da je Jugoslavija pravila atomsku bombu Rašu je, kako tvrdi, unekoliko iznenadila.

– Ja sam znao da je Jugoslavija u to vreme bila jaka zemlja, ali me je iznenadilo, na neki način, i na to ne mogu da dam neki geopolitički odgovor, zašto se to radilo. Nisam baš znao da idemo u tim pravcima. Mi toliko ne znamo o našoj istoriji da mene zapravo to najviše iznenađuje. S vremena na vreme samo isplivaju neki podaci o našoj bliskoj prošlosti a kamoli daljoj, da čovek prosto mora da zastane i da se zamisli zašto o ovome nikada nije bilo reči – konstatuje Bukvić.

Upitan nalazi li neke sličnosti s vremenom u kome se dešava radnja filma s ovim sada Raša odgovara da današnjicu odlikuje tehnologizacija za koju verujemo da je odraz napretka ali da on nije baš siguran da je to tako.

– Videćemo – kaže on dodajući kako primećuje da nauka nije napredovala a da tehnologija jeste.

– A to su dve različite stvari – konstatuje Raša.

Odgovarajući na to jesmo li sada bliže ili dalje od toga da pokažemo humanost kao Parižani prema potpunim strancima te 1958. godine kada su donirali deo svog tela da bi im spasili živote, Raša Bukvić kaže da smo se udaljili od bliskosti, ali da i dalje veruje ljudsku dobrotu.

– Pedesetih godina ljudi su uglavnom živeli u ruralnijim predelima i samim tim su bili spremniji na takvu vrstu čina ali u ovom sada modernom dobu velika količina stanovništva se prebacila u gradove u kojima smo postali otuđeniji. Ja verujem da se i u ovim vremenima i kakvim god vremenima pojavljuje i maksimalno dobro i maksimalno loše. U tom smislu, verujem da bi se i sada u Parizu i u Beogradu sigurno našli ljudi koji bi bili ganuti situacijom poput ove i učinili maksimum da se spasu ljudski životi. Učinili bi herojski čin vredan ekranizacije na filmskom platnu.

Na pitanje da li je naivno pomisliti da ovakav film može da probudi dobrotu kod ljudi Raša Bukvić odrično odgovara.

– Mislim da je to apsolutno suština umetnosti. Ovo jeste pokušaj jednog umetničkog filma, koliko god Bjelogrlić radi komercijalne filmove koji su okrenuti širokoj publici. U njima uvek postoji momenat, perspektiva, koji su apsolutno autorski. A umetnost po sebi ima za cilj da nas obaveštava o tome šta je lepo. Jer kad znamo šta je lepo, onda prepoznajemo ružnoću. Ako ne znamo šta je lepo, mogu da nam podmetnu ružnoću i mi ćemo verovati da je ona lepa iako u stvari nije. Zato mislim da je ovaj film jako značajan jer će podsećati ljude na spremnost na žrtvu za drugoga. Jer, ko smo mi ako ne možemo da pomognemo drugome, a ništa nam ne fali. Postavlje se pitanje koliko smo ljudi – zaključuje Raša Bukvić.

Nadahnuto istinitim događajem i knjigom

Film “Lančana reakcija” nadahnut je istinitim događajem i knjigom Gorana Milašinovića “Slučaj Vinča”, koji se bave akcedentom iz 1958. godine u naučnom institutu nadomak Beograda kada je nekoliko naučnika ozračeno smrtonosnim dozama uranijuma.

Jedini način da se izbore sa radijacijskom bolešću bio je da se podvrgnu eksperimentalnoj metodi transplantacije koštane srži.

Donori, Parižani, takođe su rizikovali vlastito zdravlje ukoliko se odluče da se upuste u ovu neizvesnu proceduru ne bi li naučnicima iz Jugoslavije pokušali da spasu živote.

Za ovaj film u nastajanju upućeniji kažu da će, ukoliko bude napravljen kako su ga autori zamislili, podstaći mnogo pitanja.

Glumačku ekipu čine: Radivoje Bukvić, Alexis Manenti, Jovan Jovanović, Alisa Radaković Ognjen Mićović, Jérémie Laheurte, Stanislava Jeftić Protić, Jurij Drevenšek, Jean-Louis Coulloc’h, Olivier Barthélémy, Lionel Abelanski, Iva Milanović, Predrag Miki Manojlović i drugi.

Režiju potpisuje Dragan Bjelogrlić kao i scenario zajedno s Vukom Ršumovićem.

Producent je Goran Bjelogrlić, direktor filma Nataša Viši, direktor fotografije Ivan Kostić.

Scenografija je poverena Jeleni Sopić i Jovani Cvetković a kostimografija Marini Medenici.