Ljudi odavde odlaze zbog čemerne klime koja ih guši 1Foto: Aleksandra Ćuk

Kaže da je s teškom mukom završio svoj poslednji film „Besa“ i da je tada zaključio da je nastupilo vreme u kojem on ne bio mogao da nastavi snimanje filmova kakve on želi, a to znači „uvek drugačije, neočekivane ali ipak ozbiljne i ozbiljno opremljene“.

– Došlo je vreme površnosti i ispunjavanja tuđih želja. Recimo, većina televizija traži od reditelja da budu realizatori, da realizuju nečije ideje i nečije potrebe, da naprave testo u koje će se umetati beskrajni blokovi reklama. Ja to ne znam i ne želim to da radim. To nije posao zbog koga sam se školovao – kaže u razgovoru za Danas reditelj Srđan Điđa Karanović.

Povod za intervju s njim je premijera digitalno restaurirane verzije filma „Nešto između“ iz 1983 godine, „najkomercijalnijeg“ od svih koje je napravio.

Samo u Beogradu ovaj film je imao više od 200.000 gledalaca. Učestvovao je na svim relevantnim festivalima. Osvojio je nagradu za najbolji scenario, najbolju kameru, najbolju mušku ulogu, nagradu za kostim. U Kanu je osvojio nagradu publike, voleli su da ga gledaju i u Francuskoj a posebno u Kanadi.

Glavne uloge u filmu tumače: Keris Kofman, Predrag Miki Manojlović, Dragan Nikolić, Renata Ulmanski, Zora Doknić Manojlović, Gorica Popović, Nina Kirsanova, Sonja Savić. U mini roli se pojavljuje i Branko Cvejić, a kuriozitet je da je on imao tu privilegiju da bude jedini koji će u Điđinim filmovima u kojima nikad nije izrečeno „volim te“ to kazati baš u ovom filmu, ali ne naglas nego znakovnim jezikom.

Kuriozitet je i da se Cvejić pojavio u kafiću tokom ovog intervjua, javio svom prijatelju i komšiji, pošto žive u istom soliteru.

* S kojim ambicijama ste snimili film „Nešto između“?

– Moje ambicije su uvek bile različite. Ja sam uvek snimao neočekivane filmove pre svega za sebe a onda i za publiku. Tada sam hteo da pokušam da radim ponovo savremeni film posle „Petrijinog venca“. Pokušao sam da snimim priču baziranu na činjenici da smo država, grad i ja u sredini, između dve polovine tadašnjeg sveta i geografski i politički .Takođe sam zaključio da je moja generacija, koja je tada imala oko 35 godina, možda u naponu snage ali da smo izgubili ili još uvek nismo pronašli prave vrednosti. Tako da sam pokušavao da smislim film koji će biti nešto između ljubavi i prijateljstva ta tri glavna junaka, između istoka i zapada, između američke melodrame i srpske građanske drame.

* To nije prvi put se bavite građanskom klasom. Šta je bila glavna struja u našoj kinematografiji tada kada ste odlučili da snimite ovaj film i kako je nastao scenario?

– Ja sam se uvek trudio kad sam pravio svoje savremene filmove da se bavim nekom građanskom klasom kojom se tada retko ko bavio. To je bilo vreme uglavnom partizanskih filmova. Skoro je bilo nemoguće napraviti film bez Bate, Smokija i Milene, koji su dobri glumci, ali ih je prema mom ukusu bilo malo mnogo. Onda sam pozvao u pomoć mladog pisca Milisava Marinovića. Sročili smo scenario koji je bio ljubak, šarmantan, između komedije i drame ali je malo bio sto na tri noge.

* Šta je nedostajalo?

– Lik Amerikanke nam je bio vrlo tanak i slab zbog toga što smo tada vrlo malo znali o Americi. Pitali smo se koga da pozovemo u pomoć sa našim niskim srpsko-jugoslovenskim budžetom i ja sam se tada setio profesora filma Endrju Hortona, koga sam upoznao u Beogradu i s kojim smo dopunili scenario. Međutim, pošto film počinje u NJujorku , trebalo je naći glumicu a to mora da bude Amerikanka. Nisam ni pokušavao da to bude naša glumica. To bi već tada bilo tužno. Raznim prijateljskim vezama smo uspeli da nađemo kasting direktora Amandu Makej, koja se sad često pojavljuje na špicama i koja je spremila probno snimanje za mene. U Jugoslovenskom kulturnom centru, koji je bio jako lep i u centru Menhetna, dva-tri dana snimali smo razne glumice, paralelno smo iznajmili snimatelja uz čiju smo pomoć snimili dva, tri kadra, a usput smo u NJujorku, od prijatelja tog našeg pisca skupljali razne flaše, otpatke, konzerve da bi ih doneli u Beograd za enterijer scene. Dan pred povratak smo primetili da je čistačica iz hotelske sobe sve to bacila pa je onda usledio alarmantan poziv svim prijateljima – „ne bacajte đubre“.

Za glumicu smo odabrali Keris Kofman, koja nije igrala neku veću ulogu na filmu, ali je u tom trenutku igrala na Brodveju. U međuvremenu je Miljen Kljaković pronašao Kopitarevu gradinu i rešili smo da praktično na tom mestu smestimo celu radnju – sav taj raznoliki svet istoka i zapada Ekipa je radila s ogromnim entuzijazmom. Ne znam koga bih najviše pohvalio. Danas bi mnoge stvari promenio u tom filmu, ali je pitanje da li bi takav film danas uopšte mogao da se snimi iz raznih razloga.

* Pored odlazaka u kafane i kafiće, nešto boljeg znanja engleskog jezika, šta bi to danas bilo drugačije za Amerikanku koja dolazi u Beograd da poseti prijatelja u odnosu na te osamdesete godine 20. veka?

– Mislim, pre svega, da bi Amerikanka danas teško došla u Beograd. Jugoslavija je tada imala jako lepu i šarmantnu reputaciju u svetu baš zato što je bila zemlja između, što je bila nezavisna od istočnog bloka, ali su i naši filmovi bili hrabriji, inovativniji i primamljiviji za strane festivale

Reputacija Beograda i Srbije se u međuvremenu jako srozala. Nama je, naravno, svima žao zbog toga ali je to činjenica. Mislim da ona ne bi postavljala glupa pitanja kao što je to činila u ovom filmu. Amerikancima se njen lik nije dopao baš zbog toga što postavlja pitanja tipa „da li si član komunističke partije, kako možete da živite ovde, kad ovde nema avokada“ i tako dalje… Pa eto, sad imamo i avokado i kivi ali nemamo duha, nemamo hrabrosti i nemamo više nekog autentičnog šarma.

* Kako vama danas izgleda grad u kome ste rođeni i rasli?

– Beograd ne prepoznajem. Nemam želju da idem u centar grada. Nekad sam voleo da se šetam, da Beograd obilazim peške. Danas sam u godinama pa i ne mogu fizički. Da odem odavde do Kalenićeve pijace možda bih i mogao, ali mi se ne gura s ovim parkiranim automobilima. Sve manje ima prostora za ljude. Beograd koji vidim po filmovima ili serijama me uopšte ne privlači. U moje vreme su bile kafane i poslastičarnice, mi smo išli da razgovaramo. Sad se ide negde gde trešti muzika. Niko nikog ne čuje. Naravno, to je i generacijski problem, ali ne shvatam zašto svaki kafić mora da liči jedan na drugi, zašto svi moraju da budu isti. U NJu Orleansu sam bio u nekom polukafiću polurestoranu u kojem su samo puštali operske arije. To je bilo divno. Zašto Beograd nema tako nešto? Evo, sad kažu, renoviraće „Ruskog cara“ ponovo. Vratiće mu sjaj, koji su uništavali jedno deset puta. I to će, plašim se, opet biti neki šljašteći kič, a nismo sačuvali staru bečku kafanu što zapravo jeste „Ruski car“.

* Kako se prema vašem mišljenju odnosimo prema tradiciji?

– Ovde prema starim stvarima nema osnovnog pijateta – da nešto treba sačuvati, gajiti i razvijati. Ovde se misli da se tradicija čuva tako što se ispeče pita, zakolje prase i igra kolce u dvorištu. Pa nije samo to Srbija ili Beograd ili Kruševac. Nešto drugo je bio taj grad, ta mesta i ta sela. Mislim da je narod u priličnoj meri podivljao i da trenutnoj situaciji i vlasti to prija jer se u tome snalaze odlično. I takav podivljali narod navija za njih.

* Vi ste u mnogim vašim filmovima, današnjim rečnikom govoreći, bili uzbunjivač. Govorili ste o problemima o kojima se ćuti. Koji je vaš najpolitičkiji film i da li vam je društveno-politička dimenzija bila važna i za „Nešto između“?

– Moj najpolitičkiji film je svojevremeno bio „Za sada bez dobrog naslova“. U filmu „Nešto između“ ja makar nisam imao ambiciju da se bavim politikom ali mislim da svako društveno biće živi u nekom vremenu i da zato ne možete da izbegnete politiku. Ni tada, ni danas.

* Koji bi se od vaših junaka iz filma „Nešto između“ danas najbolje snašao?

– Marko, da se nije prešao u računu, pa je tako umro nesretnim slučajem zato što je izmanipulisao jednu lepu i šarmantnu devojku. Želeo sam tu „igračku plačku“ da udenem u film jer se svi oni u njemu igraju i da li je ljubav ili nije ljubav, da li je seks ili je sport, a u svemu tome život teče.

* Kako gledate na „igre“, to jest manipulacije koje nas danas okružuju?

– Užasnut sam nekim od njih. Manipulacija je prisutna svuda. Najviše sam užasnut tom nekom političkom estradom od koje ne možete da dišete. Ova klima je sve mučnija i imam utisak da ona sve više pritiska sve slojeve društva i sve generacije. Ja sam odlazeća generacija, kojoj, što bi svojevremeno rekao Duško Radović, pomalo već teče odjavna špica, ali svejedno mislim da većina mladih koji odlaze, i o čemu pričamo stalno, ne odlaze samo zbog nezaposlenosti ili nezadovoljstva poslom. Toga ima svugde u svetu. Mislim da ljudi odlaze odavde zbog čemerne klime koja ih sve više guši i ne da im da se opuste i da žive svoj život onako kako oni hoće i kako mogu.

* Imate li neku prognozu kako će se ova zategnutost koja vlada u društvu razrešiti?

– Ona ne može nikako drugačije da se razreši osim što jednog dana mora da pukne, a kada i kako će to biti, tu nisam prorok, ali po svim zakonima koje ja znam iz istorije i ličnog iskustva to će pući. Istorija se i odvija u nekim ciklusima. Međutim, razne stvari neće nestati. Znate, mislim da je još Krleža svojevremeno govorio, kad je nastupio socijalizam, da socijalizam ne može isključiti glupost. Gluposti ima u svakom sistemu.

Simfonijski orkestar

Govoreći o nastanku muzike za film „Nešto između“, naš sagovornik kaže da su želeli da ona bude simfonijska, ali za to nisu imali para.

– Nismo imali pare za simfonijski orkestar i onda je Simke (Zoran Simjanović – prim. A. Ć.) u jednom malom studiju, koji je bio u dvorištu Ateljea 212 i koji se zvao „Druga maca“ dovodio po četvoro muzičara, koji su snimali odvojeno razne partiture koje je posle miksovao na svom četvorokanalnom magnetofonu. Tako smo dobili utisak holivudske raskošne muzike – objasnio je Điđa Karanović.

Majka, panker i primabalerina

Điđa Karanović kaže da se uvek trudio da nađe neobične likove za svoj film i da pravi neobične podele. Otuda se u ovom filmu pojavljuje Zorka Manojlović, majka Mikija Manojlovića, koja je dotad igrala u pozorištu „Boško Buha“ a koja u ovom filmu igra Mikijevu, to jest Jankovu majku. Baku igra Nina Kirsanova, nekadašnja čuvena primabalerina beogradske opere, a tu je i vesnik nove generacije panker Hajne, Petar Ilić Ćirilo, sin poznatog filmskog radnika Mihajla Ilića s kojim je Điđa sarađivao. – Neko mi ga je pokazao i crkli smo od smeha kako govori, kako se ponaša i onda smo ga iskoristili kao neku sledeću generaciju koja apsolutno nema nikakvog razumevanja za generaciju svojih roditelja – kaže Srđan Điđa Karanović o otkriću pankera.