Marija Liješević: Kao što je pozorište od antičkih vremena nepobedivo, tako i istina nađe svoj put da pobedi

Žanrovski preciznije, reč je o vodvilju čija se radnja dešava 30-tih godina prošlog veka u međuratnom Beogradu, u aristokratskoj mađarsko-srpskoj porodici koja je finansijski propala zbog nerada, lakog, neodgovornog i rasipničkog života. Jedini način koji ti ljudi savršeno znaju za rešavanje egzistencijalnih problema su laži, manipulacije, izdaje, prećutkivanje istine…

Gordan Kičić, koji u „Odi radosti“ i sjajno igra patološkog zavodnika grofa Andrenjija, okupio je glumačku ekipu u kojoj su se posebno izdvojile mlade glumice Marija Liješević i Milica Trifunović.

Kičić istu ulogu, grofa Andrenjija, igra u „Noćnoj straži“ Fedora Šilija, predstavi Ateljea 212 koja je od premijere, marta 2018, jedna od najizvođenijih i najnagrađivanijih produkcija ove kuće, a „Oda radosti“ je njen „nastavak“. Zapravo je prethodnica – radnja ovog vodvilja nam pokazuje kako je finansijski propalo ovo plemstvo – lažne aristokrate i intelektualci, loši i samozvani pesnici, prevaranti iz porodica na političkim funkcijama…

Marija Liješević takođe igra i u „Noćnoj straži“, Ninu Vladisavljević, ćerku Patera familiasa (u alternacij sa Jelenom Petrović), i kako kaže za Danas, zahvalna je koleginici koja je dozvollia da „uskoči“ u ulogu. A u „Odi radosti“ oduševljava publiku u liku Milice, služavke.

– Naravno da se prepoznajemo u Šilijevim junacima i da je ovaj komad priča naših dana, iako se radnja događa pre skoro jednog veka. „Oda radosti“ nas poput ogledala suočava sa nama samima, da razmislimo kako smo kao ljudi i kao društvo dospeli tu gde jesmo, ali kroz jednu satiričnu prizmu i smeh.

Mislim da, koliko god se publika smeje tokom predstave, kad se spusti zavesa i kad izađe iz pozorišta, mnogi ljudi shvate da je to, zapravo, gorak smeh, iako nas na trenutak odvaja od teške svakidašnjice i od uznemirenosti u kakvom svetu globalno živimo.

Ipak, „Oda radosti“ je na neki način mali „predah“ od umora teškim temama koje nas svakodnevno udaraju u glavu, i mislim da je to takođe jedan od razloga što se karte za predstavu rasprodaju unapred, čim se objavi mesečni repertoar – kaže Liješević.

Ovim vodviljom, prema njenim rečima, „promiču“ beskrupulozni likovi.

– To su ljudi spremni na sve da bi sačuvali egzistenciju, status, da bi se obogatili, došli do moći – ne postoji granica u njihovim manipulacijama, lažima, spletkama, ne postoji osoba u njihovom životu koju ne bi povredili ili izdali samo da bi stigli do svog cilja. Svako svakog laže, svako svakog izdaje, čak i unutar porodice.

Čak i majka koja svog sina svim mogućim manipulacijama gura u brak sa devojkom koju on ne voli, i koja njega ne voli, jer je majci važnije da se dočepa para, nego njegova patnja. To su likovi koje mi svakodnevno srećemo u realnom životu. To su ljudi kojima je novac, moć, status, zadovoljenje ega, jedina svrha života, i oni su svuda oko nas – to smo mi, nažalost, danas.

I ta porodica koju vidimo u „Odi radosti“ je, kako navodi, slika naših porodica i našeg društva koje je došlo do ivice.

– Jer smo kao ljudi došli do sunovrata i ivice. Vrednosti kao što su moral, istina, poštenje, pravda, dostojanstvo, gotovo da više i ne postoje. Sve je postalo lični interes, trgovina, sve je na prodaji, a ovaj vodvilj nas suočava i sa tim koliko smo i mi sami spremni na razne kompromise, egzistencijalne, moralne, profesionalne, građanske, zarad sopstvene koristi.

Služavka Milica koju igra u „Odi radosti“ je, zapravo, njena prva uloga, u one prethodne je „uskakala“ – Mariju Liješević gledamo u Narodnom pozorištu u Beogradu, u predstavi „Rat i mir“ (u alternaciji sa Ninom Nešković), a za ulogu u predstavi „Tvoje i moje“ Pozorišta „Boško Buha“, u koju je u jednom trenutku takođe „uskočila“, osvojila je Nagradu za najbolju mladu glumicu na regionalnom Festivalu u Banjaluci.

– Milica je predivan lik – ona je dobra, vredna, pozitivna, plemenita, odgovorna i vrlo ozbiljna u svojim promišljanjima, i jedino što želi u životu je da voli i da bude iskreno voljena. Suočavajući se sa ljudima kod kojih služi i kojima je okružena, ona u početku ne može da veruje koliko su pohlepni i šta su sve spremni da urade zbog novca.

Ali, ona jedina ima nadu da svet može da se popravi. Ima pobunu u sebi, ne prihvata takvo stanje, ima hrabrost za borbu i ne predaje se. Upravo zbog toga Milicu jako mnogo volim.

Na naše pitanje šta bi njoj bilo najuzbudljivije u „Odi radosti“ kad bi je gledala kao publika, Marija Liješević kaže da je to nada koju, uprkos mračnim likovima ipak poentira ovaj vodvilj:

– Ova priča na kraju uliva optimizam za borbu, vidimo da uprkos svemu istina uvek nekako nađe svoj put da pobedi, čak i kad je to jako teško, čak i kad nam se čini nemogućim, i to je ono što je meni najuzbudljivije. Mislim da je i publici, jer se istina danas najteže probija.

Svi sistemi moći, globalno, projektuju svoje „istine“ – živimo u svetu propagande i populizma, obmana, manipulacija, i nekim ljudima je teško da prepoznaju istinu.

– Neki je prepoznaju ali im je, nažalost, komfornije da okreću glavi od onoga što se dešava, i da se prave da nemaju pojma šta je istina. Dok drugi, poput služavke Milice koja, koliko god je mlada i naivna, prepoznaje suštinu i na čemu leži pokvarenost društva, i ne želi da pristane na takav život.

Danas je neko vreme kad nemamo ničem drugom da se nadamo, osim da budemo hrabri. A to znači da iskreno verujemo da će, koliko god izgleda komplikovano, istina na kraju morati da pobedi. Isto kao i pozorište, koje od antičkih vremena i u više od 2500 godina njegovog postojanja niko nije uspeo da „zauzda“, koje i danas slavimo kao prostor umetničke i ljudske slobode, istine i zajedništva, i to će zauvek ostati – kaže Marija Liješević.