Marko Grabež: Teško je razlikovati društveni angažman glumca od njegove samopromocije

Zapazili smo ga i kada je najavljivao s kolegom seriju „Nečista krv – Greh predaka“ na RTS-u i „usput“ pozvao građane na protest protiv „Rio Tinta“ što je izazvalo euforiju među protivnicima aktuelne vlasti, iako Marko nije baš želeo da ovaj čin elaborira u javnosti, jer, kako kaže, ne bi hteo da ga se svrsta u neki od koševa inače podeljene zemlje, a još manje bi da postane nečija maskota.

Povodom 9. Bašta festa razgovor sa njim vođen je preko telefona, a na pitanje kako komentariše ovu filmsku smotru kaže da s ovom manifestacijom oseća generacijsku povezanost.

– Iako nismo organizatori, osećamo se kao deo porodice. To su naši prijatelji, naše kolege i taj festival je generacijski rastao sa nama. Pratimo njegov razvoj, a istovremeno i festival je obeležio razvoj naše generacije. Bašta fest je ogledalo, stalni presek godišnjeg rada svih studenata i autora. Počeo je od studentskih kratkih filmova, a sad je na kulturnoj mapi apsolutno relevantnih filmskih festivala u regionu – konstatuje Marko.

Kakva iskustva nosite iz procesa rada u kratkometražnoj formi, morate li brže, drugačije da reagujete nego inače?

– Pa, jeste, nema mnogo vremena. Kad se radi na duže staze i postoji kontinuitet, možete da ispravite grešku, ali u svemu tome glavno je kako su autor, reditelj i scenarista postavili stvari. To je više pitanje za njih nego za glumce jer se mi snalazimo od materijala koji dobijemo unutar te kratke forme. Kad na prvo čitanje filma procenite šta sve može da se napravi, postanete zapravo svesni da je neverovatno koliko manevara u tih 10 minuta može da stane, koliko širine i prostora za igru postoji. Uvek me je iznenađivalo kod dobro napisanog kratkog filma šta unutar njega može sve da se napravi. Volim kratki film. Dosta sam ih snimio na fakultetu. Mislim da me je to najviše i spremilo, da sam se najviše istakao u ovoj formi kao student. Jer nas na fakultetu ne spremaju za film. Gluma je mnogo više okrenuta pozorištu, tako da studenti izbegavaju da snimaju kratke filmove što je velika greška. Uveren sam da se baš tako, uz rad sa svojom generacijom, najviše uči i usavršava.

Rekli ste da vas je bavljenje muzikom učinilo iskrenijim na pozorišnoj sceni. Da li biste pojasnili na koji način, kako se ove dve umetnosti međusobno prožimaju?

– Na muzičkoj sceni ti neki okviri, zadatosti i pravila su manji i mnogo se lakše dolazi do tačke prepuštanja i potpune slobode. Muzika je po sebi slobodnija umetnička forma, ljudi se s njom povezuju i komuniciraju više na intuitivnom, a manje na intelektualnom planu, što, naravno, ne znači da predstave nemaju tu sposobnost, ali se taj spoj brže ostvaruje kroz muziku. Kontakt u muzici je mnogo neposredniji. U stvari, kad sam i tu scenu osetio i taj odnos kroz muziku pomoglo mi je da se oslobodim svojih okova. Mi u glumi to zovemo monitori, samoposmatrači koji te stalno teraju da se koriguješ sam sa sobom. Uspeo sam da ih nekako otpustim, da postanem i ja iskreniji, da probam tu vrstu slobode, prepuštenosti, igre i da je onda premostim i na sceni.

Prvo ste svirali klavir, sada gitaru. Zašto ste promenili instrument?

– Dosadio mi je. Tako je bilo sa svim čime sam se zanimao kao klinac. Čim postane obaveza, čim mora da se ide u muzičku školu za klavir, meni bi to postajala patnja. Muziku nekako ne mogu da spojim sa školom iako imam dosta prijatelja sa akademija i nemam ništa protiv muzičkog obrazovanja. Ja sam zavoleo sviranje kad sam izabrao gitaru i kad sam prestao da idem u muzičku školu. Svakako da mi je obrazovanje značilo, ali sam klavir svirao baš kao klinac i to sam doživljavao kao robiju. Gitara je došla kasnije. Poželeo sam da imam bend i da tako učim o muzici.

Da li vam je važno da vaša muzika bude stilski povezana sa spotovima, izgledom na sceni, dizajnom omota…?

– Imati bend nije samo vežbati na probama i svirati. Svi mi iz benda se ložimo na umetničke uticaje autora koji su nosili sa sobom širu sliku, vizuelni identitet, neku vrstu koncepta, naravno, i stajlinga na bini. Sve su to važni faktori i sve više mi liči na proces spremanja predstave. Tako se sprema i koncert. Imate sastanke s kostimografom, scenografom, dizajnerom svetla, toncem, rediteljima spotova. Nas generalno loži da se sa svim tim faktorima igramo, da tragamo, kako bismo našli njihovo uzajamno stilsko jedinstvo, što bi trebalo da postane neka šira slika i identitet Koikoi.

Kako ste doživeli Konstraktin trijumf i to što se njena pobeda povezivala sa potencijalnom pobedom opozicije na izborima, koja se nije desila?

– Slabo pratim Evroviziju, ali verujem da je to festival s koga je zanimljivo poslati poruku i komunicirati s ljudima. To je spektakl u konceptualnom, tematskom i u vizuelnom smislu i mnogo mi je drago što je Konstrakta postigla uspeh. Meni je to sve bilo cool, nisam bio jedan od hejtera, ali mi je možda malo zasmetalo to što mi generalno imamo tendenciju da preterujemo. Krenulo se od toga da je to kao okidač za rušenje vlade, a ja ne mogu da se povežem s tim, i inače ne volim tu vrstu podele u Srbiji, grubo rečeno, na bezube i na kulturne, na opoziciju i na druge koji su seljaci i SNS. Dok god tako, iz te perspektive, budemo posmatrali stvari, bićemo polarizovani i neće moći ništa da se napravi. Mislim da je to nešto što vučemo, verovatno, iz generacija naših roditelja, koji su to možda i iskusili jer su živeli u jednom uređenju, a onda se sve odjednom promenilo. NJima je primitivizam veoma problematičan dok mi kao generacija rastemo s tim. Ivan Gavrilović je, recimo, bilo nešto što sam prvi put u životu slušao na TV-u i ja ne mogu da imam tu vrstu odnosa, da preslikavam stavove mojih roditelja… Moramo da nađemo drugačiji sistem kako u stvari da svi u društvu budemo funkcionalni.

I vi ste izazvali opštu euforiju svojim pozivom na protest, toliku da su ljudi govorili kako se voditeljka RTS-a prenerazila i zbunila iako to uopšte nije bilo tačno.

– Jeste, i tu je bilo preterivanja iako je voditeljka reagovala veoma korektno, pustila nas da završimo i zahvalila nam se.

Može li angažovanje javnih ličnosti, umetnika da doprinese građanskom buntu?

– Apsolutno može, ali mi je mnogo teško da pričam o tome jer nisam siguran šta da mislim budući da se i sam pojavljujem u medijskom prostoru. Jako je zeznuta ta nijansa, do koje mere treba da budete odgovorni za svoje javno govorenje, a u kojoj meri i u kom trenutku to postaje samopromocija i pitanje „zašto baš ti misliš da si pozvan da pričaš?“. Vrlo je zeznuto naći pravu meru, izboriti se da ne postanete neka vrsta maskote koja oduzima i briše značaj vašeg čina. Recimo, da smo mi tada nastavili da jašemo po tome i da se pojavljujemo u medijima koji su opozicioni, činilo mi se da bismo poništili i obrisali to nešto što je bilo čisto građansko. U medijima kod nas je jako bitno da se odmah zauzme strana u političkom smislu. A pozicija glumca u Srbiji je takva da se vrlo lako postane maskota protesta, odjednom si ti kao pozvan da pričaš o svemu, a zapravo nije da se mi baš razumemo u sve. Ja bih voleo da ljudi koji su vičniji, da oni pozivaju, da pričaju, da dobiju medijski prostor. Jer mi ga kao glumci imamo, i to preveliki medijski prostor, ali zapravo nemamo baš dovoljno informacija o mnogim stvarima. Mene to dovodi do toga da se često zapitam koja je moja uloga i do koje granice smem da idem da ne bih, žargonski rečeno, lupio nešto i oborio sve što sam do tada pokušao da uradim iz pozicije vlastite građanske dužnosti.

Bili ste briljantni u „Senkama nad Balkanom“ kao i u „Nečistoj krvi“, a to su dve potpuno različite uloge. Koja uloga je vas dosad najviše intimno izmenila?

– U novom filmu Maje Miloš „Pukotina u ledu“, čija je premijera sledeće godine smo imali mnogo proba i taj proces je uzeo maha u mom životu. Dosta dugo i temeljno sam se bavio svojim likom. I, prvi put razumem kada te se na svakodnevnom nivou tiče lik, kad si konstantno otvoren za sva pitanja ko je ta osoba i kad sve to direktno utiče na tvoj privatni život. Generalno, volim da se potrudim da sagledam ko je osoba koju igram, da ne stavljam sebe ispred lika koji tumačim. Vratiću se zato na vaše pređašnje pitanje koliko je to javno istupanje bitno. Jeste, s jedne strane građanska dužnost, a s druge se direktno kosi sa zanimanjem koje imamo, a to je da moraš negde da sakriješ sebe da bi očuvao sve likove koje igraš. Jer ako postaneš preeksponiran u medijskom prostoru, gubi se magija i ljudi se vezuju za tebe kakav si stvarno, a tada je mnogo teže da ubediš ljude da si ti taj lik koji tumačiš, nego svi kažu „aha, imenom i prezimenom, evo ga ovaj glumac“. Moji glumački i filmski idoli su uspeli u tom smislu, da se sačuvaju od privatnog eksponiranja i ostanu upamćeni po ulogama koje su igrali.