Mocart u klupskoj atmosferi seksa, droge i alkohola: Rediteljka Ana Grigorović povodom premijere opere „Tako čine sve“

Ovu modernim jezikom ispričanu opersku bufo priču o ljubavi, vernosti i iskušenju, koja je prvi put pred publikom izvedena pre 235 godina u Bečkom gradskom teatru, režirala je Ana Grigorović, a mladim orkestrom muzičara sa FMU dirigovao je Aleksandar Gutić.

– Na odluku Uprave NP i Operskog studija da se radi baš ova Mocartova opera uticalo je mnogo toga. U ovom trentku imamo puno ženskih glasova, a samo dvojicu muškaraca, ova opera ima malu podelu, a može da se ispriča priča, klasik je i Mocart je dobar za mlade glasove. Mi smo nedavno imali obnovu Pučinijevog „Triptiha“ – „Đani Skiki“, „Sestra Anđelika“ i „Plašt“ u koji smo uključili veći deo Operskog studija. Za mlade ljude vrti se određeni broj naslova, a „Tako čine sve“ je jedan od njih. Zapravo, dobro je za ovu postavku što pevaju mladi pevači, kao i za moj doživljaj ove opere i zapleta – kaže u razgovoru za Danas Ana Grigorović.

Prema njenim rečima, čista je slučajnost to što Mocart trenutno vlada domaćim operskim scenama – u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu nedavno je premijerno izvedena „Figarova ženidba“, a i Opera i teatar Madlenijanum za kraj maja najavljuje premijernu obnovu „Tako čine sve“.

Kako ste se Vi našli u ovom projektu Operskog studija?

– Ja zapravo nisam član rukovodstva Operskog studija, u kom sam bila pre nekoliko godina kad je nastala opera za decu „Snežana i sedam patuljaka“. Mocart je za mene specifična vrsta izazova – muzika je premagična, ali tekst je često prilično hermetičan. To su replike koje se ponavljaju na različite načine muzički. „Tako čine sve“ je veoma mizogin i problemtičan naslov kad se danas radi. Problemtičan je i u kontekstu priče koju treba da ispričate, ona je nejasna. U originalnom zapletu te žene, Fjordaliđi i Dorabela, čija se vernost stavlja na proveru, nesvesne su svega što se oko njih dešava, a ta prevara je užasno surova. Ja sam htela da ispitam mogućnosti te psihologizacije koliko one mogu da budu svesne ko su ti muškarci koji im se udvaraju i da je to potreba njihove igre, a zapravo i požude jer moja osnovna premisa jeste da su oni bili pogrešno podeljeni parovi. To je mlad, letnji odnos, nisam želela da mu dam veću dubinu od toga, jer bi ta izdaja onda bila čak i mnogo strašnija. Oni od početka do samog kraja koketiraju jedni s drugima u kontraparovima koji se dese tokom predstave, a kad se vrate to je neka vrsta poraza. Cela razvojna linija predstave za mene jeste rađanje cinizma kod ljudi i gubitak vere u odnose što je vrlo blisko i mojoj i generaciji mlađoj od mene. Mi sad imamo i posebne definicije odnosa koje su neka vrste izgovora zašto možemo da radimo svašta, a da to kao nikoga ne povređuje. Ja mislim da zapravo na jednom dubokom nivou to povređuje jer se gubi vera u ljubav.

Da li ste naglašavanjem seksa, droge i alkohola na sceni do ekstrema doveli ono što se smatra glavnom slikom današnjeg vremena?

– Jesam. To je nešto što mi je tokom rada na predstavi bilo dilema da je previše eksplicitno za operu koja je uvek u nekom „finom ruhu“ za razliku od drame. Ja sam iz drame potekla, ali ma koliko dugo da sam u operi, moja srž je da ne volim da se ništa sakriva kao što se u dramskim predstavama mnogo strašnije svari događaju na sceni. Ovo je već zadatost koja postoji i kod Mocarta. Ta naglašena seksualnost, to koketiranje su skoro prostački, što je i razlog da opera „Tako čine sve“ tako dugo nije bila popularna za izvođenje. Ja sam uključila i narkotike, jer oni jesu deo svakodnevnog klupskog života i to jeste nešto što daje neku vrstu opravdanja zašto ti ljudi uopšte ulaze u neke igre i odnose, čak i poveruju u neke stvari koje su teške za poverovati.

Ko su mladi muzičari u orkestru na sceni?

– Dirigenti Mihajlo Miletić i Aleksandar Gutić su polaznici Operskog studija i oni će dirigovati produkcijama do kraja ove sezone. Mladi sastav orkestra učestvovao je u produkciji opere za decu „Snežana i sedam patuljaka“. Neki od njih su honorarni saradnici, ali su svi sa FMU. Mladi su i ta enegija se tu akumulirala. Aleksandar Gutić uradio je orkestraciju za ovu predstavu jer smo orkestar sveli na 11 muzičara što je ekstremno, ali sa Mocarom izvodljivo, jer je i inače pisao za male sastave i to nije gust zvuk. Sa Pučinijem bi to bilo teško uraditi. Mislim da je Aleksandar Gutić odličan posao uradio.

Da li su predstave kao kruna rada u Operskom studiju bolja varijanta od završnih koncerata?

– Predstava je uvek bolja varijanta ne samo za polaznike Operskog studija, nego generalno profesionalce koji su na početku karijere zato što prvi put učestvuju u procesu. To znači i priliku da prave lik, a ne samo da grade svoje pevačko umeće – kako otpevati ulogu, nego kao kompletni interpretativni čin. To je za njih mnogo značajnije nego da je bio koncert. Arije van konteksta, nešto teže nešto lakše, moguće je otpevati, a ovde treba isterati celu liniju i dovesti je do kraja.

Kakva je bila saradnja sa Upravom Operskog studija?

– U ovom trentku to je Jadranka Jovanović kao vokalni mentor. Ona je bila od velike pomoći svim mladim pevačima. Bila je uključena u ceo proces rada, prisustvovala na probama. Tu je i Milica Ilić kao klavirski saradnik. Ona ne samo da je bila na svim probama nego će učestvovati u predstavi kao klavirska pratnja. Čini mi se da su obe uradile lep posao sa pevačima.

Šta će biti sa ovom predstavom posle premijere i dve reprize?

– To se ne zna. Idejno, trebalo bi da ostane na repertoaru. Nadam se da će imati još nekoliko izvođenja u junu da bi sve članice Operskog studija u podeli imale priliku da otpevaju uloge na sceni. Za dalje, to je uvek nekako splet okolnosti kao što je bilo i sa „Snežanom i sedam patuljaka“. Ona je imala premijeru, reprizu, godinu i po dana pauze, a onda se vratila kroz praznični repertoar. Tu zaista nema pravila. Ja bih volela da predstava živi zato što je to dobro i za mlade pevače. Ovo jeste specifično čitanje Mocarta, ali može da privuče i neku mlađu publiku koja inače ne dolazi u Operu. To je ono što je meni uvek zanimljivo kod savremenih postavki, one privlače potpuno drugu vrstu ljudi od naše redovne operske publika koja dolazi na sve predstave. Kad bi se proširio taj krug ljudi, Opera bi procvetala.

Predstave i nagrade

Rođena u Beogradu, sa diplomom ovdašnjeg Fakulteta dramskih umetnosti za pozorišnu i radio režiju, Ana Grigorović „potpisala“ je više od dvadeset dramskih i operskih predstava u matičnom NP u Beogradu, Ateljeu 212, Pozorištu na Terazijama, Bitef teatru i drugim pozorištima u Srbiji.

Dobitnik je nagrade „Hugo Klajn“ za najboljeg studenta pozorišne režije u generaciji; nagrade grada Beograda za umetničko stvaralaštvo mladih; nagrade NP za najbolju predstavu u sezoni 2016/17, kao i pohavle matične kuće za režije opera “Đani Skiki” i “Na uranku”.

Podela

Na premijeri Mocartove opere “Tako čine sve”, komponovane po libretu Lorenca da Pontea, pevaju: Teodora Ilić, Nataša Jovović, Marko Kostić, Stefan Petković, Milica Lolić i Tamaš Kiš. Reprize su 13. i 24. maja.

Članovi Operskog studija NP su studenti solo-pevanja treće i četvrte godine FMU kojima je to obavezan predmet, a pevači sa drugih škola polažu audiciju za prijem.

“Ponosni smo na dugu tradiciju Operskog studija NP, kroz koji su prošli mnogi umetnici koji danas čine stubove naše Opere. Danas, u okviru Studija Borislav Popović, pored mladih pevača, usavršavaju se i dirigenti i korepetitori, a mnogi od njih već učestvuju u redovnom repertoaru, zahvaljujući podršci pozorišta. Pred nama je mlada, savremena i duhovita interpretacija opere “Tako čine sve”, koja na svež način preispituje i važna životna pitanja. Rad sa ovim talentovanim mladim ljudima za mene je bio veliko zadovoljstvo, a verujem da će i oni jednog dana svoje znanje prenositi dalje, jer upravo taj lanac mentorstva čini umetnost večnom”, izjavila je povodom premijere primadona Jadranka Jovanović, vokalni mentor Operskog studija.

Osim nje i Milice Ilić, dirigenta i korepetitora, u tomu koji ove sezone vodi Operski studio je i reditelj Ivana Dragutinović Maričić.